Kamala izgubila, a Bajden se smeška: Svi su ovo primetili na njegovom obraćanju nakon pobede Trampa

To što je Kamala Haris sa nekoliko sati zakašnjenja održala govor nakon izbornog poraza (zbog čega su je američki mediji oštro kritikovali) bilo je gore čak i od čuvenog nepojavljivanja Hilari Klinton na izbornoj noći 2016. godine. Polusatno kašnjenje Džoa Bajdena sa obraćanjem naciji bilo je relativno kratko, ali i dalje prilično neodgovorno, piše Popi Koburn u kolumni za britanski Telegraf.

Nakon ubedljive pobede Donalda Trampa, prirodno je da Ameriku zanima šta njihov još uvek aktuelni predsednik misli o svemu. Možda je Bajden nazvao pristalice MAGA pokreta „ološem“ nekoliko dana pre zatvaranja birališta, ali mnogo toga može da se promeni za nedelju dana.

Možda ćete se razočarati kada saznate da je Bajdenov govor bio neuobičajeno kratak i precizan, trajao je manje od deset minuta. Posle obavezne referencije na vekovima dugu tradiciju američkog samoupravljanja, predsednik je sa optimističnim izrazom lica priznao da „volja naroda uvek prevlada“.

Uputio je apel za jedinstvo, pozivajući na nastavak „borbe za dušu Amerike“, uz poštovanje institucija koje povezuju naciju. U Bajdenovim rečima moglo se osetiti prikriveno upozorenje protivničkoj strani da poštuje integritet izbora i zvaničnike koji rade na njima, ali se isto tako moglo shvatiti i kao poruka progresivnim aktivistima koji odbijaju da prihvate stvarnost Trampove pobede.

„Odustajanje je neoprostivo“, tiho je izgovorio Bajden, koji je prestario da bude „otac nacije“. S osmehom i uz mig svom osoblju, delovao je deset godina mlađe, govoreći jasnoćom kakvu retko pokazuje u poslednje vreme.

Teško je bilo oteti se utisku da smo videli najsrećniju verziju Bajdena u dugom vremenskom periodu, piše kolumnistkinja Telegrafa. To nije bilo iznenađenje. Bajden je sigurno osećao izvesnu zluradost zbog ishoda izbora. Dok je Kamala Haris putovala Amerikom u okviru svoje kampanje, Bajden je tumarao Belom kućom, zanemaren pred kraj svog predsedničkog mandata.

Demokrate su imale šizofren pristup ulozi aktuelnog predsednika u Harisinoj kampanji. Isprva su bili zadovoljni što je zauzeo državnički stav i povukao se u pozadinu. Haris je u jednom intervjuu izjavila da ne postoji ništa što bi uradila drugačije da je na Bajdenovom mestu.

Međutim, jedinstvo nije moglo trajati dugo. Operativci kampanje podsetili su se da Bajdenova očigledna starost i povremena nesigurnost nisu jedini razlozi zbog kojih je morao da prepusti scenu Kamali Haris. Popularnost administracije bila je na najnižoj tački, a mnogi su njegovu ekonomsku politiku doživljavali kao „bajdenflaciju“. Haris je počela da naglašava kako njeno potencijalno predsedništvo neće biti „nastavak Bajdenove ere“.

Demokratski partijski aparat neslavno je zakazao protiv Trampa. Kampanja radosti Kamale Haris nije uspela da inspiriše birače; milijarde dolara potrošene na kampanju mogle su isto tako biti bačene u Atlantik. Možda su Bajdenovi savetnici bili u pravu kada su tvrdili da je zamena kandidatom manje popularnim od sadašnjeg predsednika bila loša odluka.

Za Džoa Bajdena, povlačenje iz Bele kuće nakon završetka mandata možda će biti olakšanje. Dok se stranka međusobno „proždire“, on može naći utehu u ličnim prostorijama i planiranju predsedničke biblioteke. Do đavola s njima – Obamom, Haris, Pelosi. Može se barem podsetiti da je jednom uspeo da pobedi Trampa. To je više nego što su oni ikada postigli, zaključuje se u kolumni.