Austrijski "Standard" o Blajburgu: Rehabilitacija ustaštva

„Mnogi strahuju da bi ta komemoracija mogla da bude instrumentalizovana za rehabilitaciju fašističke, ustaške države NDH“ – tako dopisnica austrijskog lista s područja jugoistočne Evrope Adelheid Welfl odmah na početku svog teksta opisuje ono što najviše muči kritičare najavljene mise zadušnice koju bi 16. maja u sarajevskoj katedrali trebalo da služi kardinal Vinko Puljić. Oni se protive održavanju mise, prenosi Dojče vele.Zbog pandemije korona-virusa planirani skup u Blajburgu ovoga puta ne može biti održan. Umesto toga, Katolička crkva u Hrvatskoj i hrvatski parlament (kao pokrovitelj komemoracije, prim.red.) organizuju komemoraciju na zagrebačkom groblju Mirogoju i u sarajevskoj katedrali, piše bečki list.„Debata pre svega pokazuje koliko je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini polarizovano i politizovano obeležavanje nekih istorijskih događaja. Dok hrvatski nacionalisti već godinama komemoraciju masovnog nasilja od strane partizana koriste kako bi negovali nacionalistički diskurs žrtve, neke druge političke snage odbijaju da priznaju te zločine i mogućnost da se priseti žrtava“, piše dopisnica austrijskog lista. Ona dodaje da to sve ima veze s činjenicom da je tokom „komunističkog režima u Jugoslaviji“ bilo zabranjeno govoriti o zločinima partizana.

„Bio je to masakr koji se dogodio bez ikakvog sudskog postupka, masovno ubistvo najmanje 60.000 hrvatskih i slovenačkih vojnika i pripadnika paravojski, s kojima su bežali i civili i Kozaci“, prenosi „Standard“ citat iz najnovije knjige istoričara Olivera Jensa Šmita koji se specijalizovao za područje jugoistoka Evrope.„Instrumentalizacija od strane hrvatskih desničara sigurno je otežala pokušaj da se u prvi plan stave činjenice“, ocenjuje novinarka „Standarda“, prenosi DW. Ona napominje da se s hrvatske strane komemoracija u Blajburgu inscenira kao ciljano masovno ubistvo protiv „hrvatskog naroda“. Novinarka zatim ocenjuje da to ne odgovara istini, ne samo zato što su žrtve masovnih ubistava bili i brojni Srbi i drugi, već i zbog toga što se radilo o političkim, a ne „etničkim neprijateljima“.

Pre svega vojnici, ali i civili...

Austrijski dnevnik napominje da su 1945. partizani ubijali Hrvate, ali i Slovence, Srbe, Crnogorce, Italijane, pa i Austrijance. Mnogi od njih su bili vojnici, a nejasno je i neistraženo koliko je tih vojnika pre toga počinilo zločine tokom fašističkog režima, napominje Velflova: „...ali sigurno je da su među žrtvama bili i civili, koji su u Korušku pobegli iz straha od nasilja novog režima.“

Istoričar Šmit u svojoj knjizi podseća da su se u Titovoj Jugoslaviji u prvim mesecima nakon kraja Drugog svetskog rata „dogodili brojni masakri nad političkim i ideološkim protivnicima“ – njih su komunisti označavali kao „klasne neprijatelje“. Spominje i brojku od 70.000 pogubljenih osoba nakon brzopoteznih sudskih procesa, ali i iznosi zaključak da je teško rekonstruisati stvarni broj ubistava: „Ubistva su se dogodila s Titovim znanjem i odobravanjem. (...) I nisu na meti bili samo ustaše, četnici, slovenački domobrani i članovi njihovih porodica, već i pripadnici građanske klase i neslovenskih etničkih grupa – Nemci, Albanci, Italijani“, piše Šmit.

Strah od rehabilitacije ustaštva

„Standard“ piše da se u debati oko održavanja mise u Sarajevu uopšte ne radi o zločinima iz 1945, već da je fokus na ustašama i njihovim zločinima – i prenosi reakciju, kako se navodi, „nacionalističke bošnjačke stranke SDA“ koja je poručila da je očigledno da misa u Sarajevu nije namenjena nedužnim žrtvama, već da služi rehabilitaciji ustaštva, prenosi DW.Istina je da su se u Blajburgu sve do prošle godine mogli videti posetioci komemoracije koji nose ustaška obilježja i pokazuju fašistički pozdrav, piše austrijski list – i podseća da se, nakon što je Austrija donela brojne mera, broj provokacija smanjio: „Ali zbog instrumentalizacije komemoracije u godinama pre toga, Katolička crkva u Austriji odbila je da izda dozvolu za održavanje mise.“„Nejasno je da li kardinal Puljić i učesnici mise u Sarajevu stvarno žele da rehabilituju fašističku NDH, kao što im se prebacuje. U svakom slučaju, tu misu u Sarajevu prati velika doza nepoverenja“, piše novinarka „Standarda“. Ona dodaje daje jedan od članova Predsedništva BiH, Željko Komšić, osudio najavljenu misu i od Puljića zatražio da se pomoli i za duše žrtava ustaških zločinaca.

Istraživanje u Sloveniji

Masovna ubistva neposredno nakon Drugog svetskog rata detaljnije je istražio i slovenački istoričar Mitja Ferenc, i to „nezavisno od današnje političke instrumentalizacije“, ocenjuje „Standard“: „Tek nakon nezavisnosti Slovenije i uspostavljanja liberalne demokratske pravne države, moglo je otvoreno da se priča o zločinima i istražuju stotine masovnih grobnica u Sloveniji. Suđenja nije bilo, partizani i novi režim pod Titom s jedne strane je hteo da se osveti zbog ranije počinjenih zločina, prvenstveno ustaških, a s druge strane, oni su hteli da učvrste moć.“„Standard“ prenosi podatke iz jednog britanskog izveštaja, prema kojem su britanske jedinice između 18. i 31. maja 1945. predale jugoslavenskoj vojsci 12.196 Hrvata, 8.263 Slovenaca, 5.480 Srba i 400 Crnogoraca. Slovenački istoričar Ferenc piše da je postojala naredba po kojoj je sve Jugoslovene koji su bili kolaboracionisti nemačkih jedinica trebalo isporučiti Titovim partizanima. I da su onda na putu nazad prema Hrvatskoj izvršene masovne egzekucije. „Hrvati su marširali iza srpskih paravojnih snaga i crnogorskih četnika, u poslednjem redu su bili slovenački domobrani, oko 10.000 ljudi. Sledili su ih civili“, piše Ferenc.

Tajna služba OZNA

Sudeći po Ferencu, počinioci su (u slučaju ubijenih Hrvata, Srba i Crnogoraca) bili pripadnici jugoslovenske vojske – oni su izvršili masovne egzekucije. Slovence su, tvrdi on, a prenosi austrijski list, ubijali prvenstveno pripadnici jugoslovenske tajne službe OZNA i Korpusa narodne obrane Jugoslavije (KNOJ). „Sve se to dogodilo po naredbi koja je stigla iz najviših političkih krugova. U to vreme bilo je nemoguće da se nekoliko hiljada ljudi ubije u roku od samo nekoliko dana, a da za to nema podrške čelnih političara i vojnih komandanata“, tvrdi Ferenc i dodaje da je brutalno postupanje prema ratnim zarobljenicima bez ikakve sumnje bilo plod onoga što se dogodilo tokom rata: „Okupacija, kolaboracija i građanski rat, ali i tendencija pobednika da se obračuna s protivnicima.“ Stvarni broj žrtava verovatno se nikada neće saznati, smatra Ferenc. Zbog toga njime lako može i da se manipuliše, a to je, prema Ferencu, razlog za komplikovan odnos prema prošlosti, prenosi DW.„Bez obzira na to, ni u Hrvatskoj, ni u BiH, a ni u Srbiji do danas ne uspevaju da se na primeren način, bez nacionalističkih tonova, prisećaju velikog nasilja nakon Drugog svetskog rata. Do danas nije pronađeno ni adekvatno zajedničko mesto sećanja – na primer u Sloveniji, gde su se i dogodila masovna ubistva“, zaključuje bečki „Standard“.