0
Srbija će morati da pređe sa reči na dela, ukoliko želi da napreduje na putu ka Evropskoj uniji. To je kroz svoje četiri tačke srpskim vlastima praktično poručio i Vladimir Bilčik, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, koji je u izveštaju precizirao koje korake bi Beograd trebalo da napravi, kako bi se prbližila EU. Jer, ne samo što Srbija u nijednoj od navedenih oblasti nije napravila pomake, nego se svojim odlukama dodatno udaljavala od Evrope - hapsila novinare, primenjivala silu nad demonstrantima, kao glavnog partnera u borbi protiv korone isticala Kinu, a kritikovala EU…
Nikoga nije trebalo da iznenadi objava poslanice Evropskog parlamenta Viole fon Kramon da Srbija ove godine neće otvoriti nijedno poglavlje.
Zbog svega što se dešavalo u 2020, a što je kulmiralo tokom pandemije i protesta, predstavnici stručne javnosti čak su upozoravili i na mogući prekid pregovoračkog procesa Srbije sa EU.
PROČITAJTE JOŠ...
Izvestilac Evropskog parlamenta Vladimir Bilčik u svom izveštaju o Srbiji naveo je da će glavni posao „na plećima“ Beograda biti otklanjanje posledica pandemije, reforme u vladavini prava, vladavina zakona i poštovanje osnovnih sloboda, regionalna saradnja i pomirenje, kao i pristupanje EU kao strateški izbor Srbije.
A u svemu tome je u najmanju ruku „škripalo“ ove godine, ali i ranijih.
Da li je pristupanje EU zaista strateški izbor Srbije?
Od odgovara na ovo pitanje zapravo sve polazi. Ukoliko vlasti u Beogradu ulazak u Uniju postavljaju i zaista kao osnovni cilj, postavlja se pitanje zašto onda ni osnovne zahteve iz Brisela nisu u stanju da ispune.
Za početak, Srbija već duže od godinu dana nema šeficu pregovaračkog tima za pristupanje EU. Na tu funkciju niko nije izabran još od septembra prošle godine, kada je Tanja Miščević podnela ostavku.
Takođe, spoljno političke odluke koje je donosio Beograd pokazivale su, suprotno „prioritetu“, da je Srbija bliža Rusiji i Kini, nego EU. Srpski predstavnici u međunarodnim telima i organizacijama nisu glasali ni za jednu odluku koja bi mogla da naljuti ove dve zemlje. Primera radi, Srbija je uz zemlje poput Severne Koreje, Irana, Venecuele, Sirije, Kube… glasala protiv rezolucije u kojoj se traži od Rusije da što pre prekine „privremenu okupaciju“ Krima.
Ne samo što nije u skladu sa politikom evrointegracija, nego je ta odluka uz sve to i licemerna, budući da se Srbija i sama suočava sa problemom da zaštiti sopstveni teritorijalni integritet i suverenit.
Takođe, Srbija je podržala Deklaraciju iz Kine kojom se kršenje ljudskih i manjinskih prava Ujgura u kineskoj pokrajini Sinkjang definiše kao „borba protiv terorizma i ekstremizma“.
Prema navodima diplomata, stepen usaglašenosti spoljno političkih poteza Srbije sa EU pao je sa 99 odsto, koliko je bilo 2012, na ispod 60 odsto, kako je sada.
(Ne)željene reforme u vladavini prava
Za EU je u procesu evrointegracija Srbije vladavina prava podjednako važna kao i rešavanje problema Kosova. I dok je razumljivo zašto je kosovski problem teško rešiti, srpske vlasti ništa ne sprečava da sprovedu reforme u vladavini prava.
Jasno je da vladajuća nomenklatura u Srbiji želi da zadrži uticaj na pravosuđe, a dokaz je i prolonogiranje ustavnih promena. Akcionim planom za poglavlje 23 bilo je predviđeno da se Ustav promeni još krajem 2017. godine, a taj predlog je tek sada ušao u skupštinsku proceduru.
Bilčik je u svom izveštaju napisao da je neophodno osigurati poštene uslove na izborima 2022. za sve, ali danas, posle svega, izgleda malo verovatno da će vlasti na čelu sa Aleksandrom Vučićem pristati da igraju fer.
Vučić će teško pristati da se odrekne svog najjačeg oružja – medija, pre svega televizija sa nacionalnim frekvencijama i tabloida, koji su svih prethodnih godina opozicione lidere, ali i sve koji se usude da izgovore kritiku na račun vlasti, provlačili kroz blato.
Javni servis u vidu RTS odavno nije servis građana i to ne samo zato što opozicije nema. Nema ni objektivnog informisanja, kritičkog izveštavanja koje u iole uređenim džavama može bar donekle popraviti „krivu“ vlast.
PROČITAJTE JOŠ...
Malo verovatno deluje i da predstavnici vladajućih partija, pre svega SNS, neće zloupotrebljavati javna preduzeća u izbornoj kampanji, što se uprkos nedostatku ozbiljne konkurencije desilo na junskim izborima, ali i svih prethodnih godina.
Svih prethodnih godina radnici u javnim preduzećim i državnim služabama morali su da glasaju za SNS iz straha od gubitka radnog mesta. I ne samo to. Usred radnog vremena odlazili su na skupove, na kojima su dočekivali predsednika države.
Rekordan broj napada na novinare
Iz godine u godinu raste broj napada na novinare – verbalnih i fizičkih. Tokom prvog talasa uhapšena je novinarka portala Nova.rs Ana Lalić samo zato što je pisala o uslovima u kojima rade zdravstveni radnici u Kliničkom centru Vojvodine. Iako je kasnije sporna uredba zbog koje je do hapšenja došla povučena, a od krivičnog gonjenja naše koleginice se odustalo, šteta je već načinjena. Ana je u pritvoru provela noć, a imidž zemlje trajno je narušen.
Da od pritisaka i napada na medije ne odustaju, videlo se i prethodnih nedelja u parlamentu, kada su novinari Nove S i TV N1 bili su mete poslanika SNS. Naime, poslanica Biljana Pantić Pilja rekla je na sednici da je reč o antisrpskim medijima, stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, a njenu izjavu kasnije je podržao i Aleksandar Martinović, šef poslaničke grupe naprednjaka.
Novinari nezavisnih medija gotovo na svim konferencijama za medije suočavaju se sa neprijatnostima i uvredama.
Prema NUNS-ovoj bazi, broj napada na novinare svake godine je u porastu, a ove ih je bilo čak 168, od čega je 27 bilo fizičkih, a verbalnih pretnji bilo je 47.
Po broju napada ovo je bila rekordna godina od 2008.
Policijska brutalnost nedopustiva
Evropi nije promaklo ni nasilje na beogradskim ulicama tokom protesta, kada su pripadnici MUP-a primenjivali prekomernu silu. Snimci na kojima se vidi kako policijaci tuku mladiće koji su mirno sedeli na klupi i pili pivo ili kako blizu 20 policajaca, jedan za drugim, tuče mladića oborenog na podu preplavili su i evropske medije.
O policijskoj brutalnosti govorili su i zvaničnici Evropske unije, a prekomerna upotreba sile tokom letnjih protesta pomenuta je i u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije.
Na kršenje ljudskih prava tokom demonstracija u Beogradu upozoravale su i brojne međunarodne organizacije.
Zahvalnost Kini, kritike državama EU
U pandemiji je došlo do izražaja sve ono što inače ne funkcioniše u Srbiji. Koronavirus dočekali smo sa manjkom medicinske opreme, a prvu pomoć Srbija je zatražila od Kine.
Nakon što je iz te države ona dopremljena na beogradski aerodrom, predsednik Aleksandar Vučić uporno se zahvaljivao Kini, a u izjavama za medije govorio je da evropske solidarnosti nema, iako je EU naš zdravstveni sistem pomogla sa stotinama miliona evra.
Nakon svega podatke o pomoć Srbiji i ulaganju u zdravstvo objavio je šef misije EU u Srbiji Sem Fabrici, a ništa od toga do tada nismo mogli da čujemo od srpskih zvaničnika.
Sve to neko vidi u Evropi. Zato je Bilčik u svom izveštaju o napretku pomenuo da je potrebna istinita komunikacija o tome kako je EU pružila pomoć Srbiji.
Građani Srbije su doživeli i da ih sopstvena država laže o broju preminulih i zaraženih koronavirusom. O tome je prvo izvestio BIRN, da bi potom i epidemiolog Predrag Kon to priznao gostujući u emisiji Pregled Dana na TV Nova S, navodeći da je do juna broj umrlih bio tri puta veći nego što je to bilo prijavljeno.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
