56
Obuzet ljutnjom što nije u stanju da spreči ulazak Kosova u Savet Evrope, predsednik Aleksandar Vučić najavio je “dubinske i suštinske promene” spoljne politike Srbije, a pravci zaokreta nagoveštavaju novo udaljavanje od demokratskog sveta.
Zašto predsednik tako srčano ulazi u diplomatske bitke za koje se unapred zna da će biti izgubljene, što je slučaj i sa rezolucijom Generalne skupštine o genocidu u Srebrenici? To što troši svoju energiju je njegova stvar, ali konfrontacija sa svetom kome Srbija nominalno teži je opasan izbor koji preti dubljim potonućem zemlje u izolaciju i dobrovoljan skok u gvozdeni zagrljaj majčice Rusije.
Pretpostavljam da predsednik zna da je javno ispoljena ljutnja najgori saveznik u diplomatiji, ali ne može bez obračuna sa zlim neprijateljima koje po pravilku prepoznaje na Zapadu. Neobuzdani ego naveo ga je da se brecne na predsedavajuću sednice Saveta bezbednosti posvećene raspravi o polugodišnjem radu UNMIK-a na Kosovu.
Tvrdio je Vučić da ne postoji prethodni dogovor po kome on i predsednica Kosova Vjosa Osmani imaju na raspolaganju po tri minuta za odgovore. Maltežanka Vanesa Frejzer nije ponizno zaćutala što je očekivao predsednik naviknut da na nacionalnim televizijama niko ne pomišlja da prekine njegove duge monologe. Podigla je ton, lupila šakom nekoliko puta i jasno rekla da ne dozvoljava da njena zamenica bude predstavljena kao lažov.
„Ja samo…“ promucao je Vučić. „Hvala gospodine predsedniče, imate tri minuta“, zaključila je Frejzer epizodu sa sednice na kojoj je Vučić „održao lekciju o ljudskom dostojanstvu“, kako to tumače njegovi lojalisti i sve glasniji „bivši“ Aleksandar Vulin čekajući da se reaktivira uz pomoć Moskve.
Ili će pre biti da je Vučić, koji za sebe kaže da nije prorok već samo sluša i ređa činjenice, dobio lekciju da se ponaša u skladu sa preciznim dogovorima.
Svedoci smo dva diplomatska fijska u veoma kratkom periodu. Prvo glasanje u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, kada su Kosovu otvorena vrata ponopravnom članstvu u najvažnijoj evropskoj organizaciji za promociju ljudskih prava i razvoj demokratije.
56
11
150
Vučić očekuje da svi drugi budu vođeni emocijama kakve on ima prema Rusiji. Ako vole Srbiju biće uz nas pa makar to bilo suprotno interesima Grka, Severnih Makedonaca ili Crnogoraca. Takva zaslepljenost začas se pretvori u osvetništvo. Videće oni svoje, zagrmi srpski bog Perun.
Drugi debakl uslediće tokom maja u Ujedinjenim nacijama kada se očekuje da većina od 193 članice podrži rezoluciju koja će 11. jul proglasiti za međunarodni Dan sećanja na genocid koje su snage bosanskih Srba počinile 1995. u Srebrenici, kada je ubijeno 8.000 nenaoružanih bošnjačkih muškaraca i mladića, a iz tadašnje zaštićene zone UN proterano 30.000 žena, dece i starih.
Svet Srebrenicu nije zaboravio, ali mnogi bi u Srbiji da genocid gurnu pod tepih pa kliču vođi koji je kao deo ekipe Vojislava Šešelja crtao granice po Hrvatskoj, pretio da će za jednog ubijenog Srbina pobiti stotinu Bošnjaka, tumarao iznad Sarajeva sa „kišobranom“ drške od 12,7 mm, bio ministar informisanja kod Slobodana Miloševića a kasnije beogradski Bulevar Zorana Đinđića prelepljivao imenom Ratka Mladića.
Što se Vučića tiče, može „užasan zločin“, ali genocid nikako. Zato je i na tom frontu najavio borbu. Protiv čega? Protiv odluke Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, tela koje pripada sistemu UN, koji je nedvosmisleno potvrdio da se u Srebrenici dogodio genocid?
U Njujorku je na prijemu za predstavnike stranih misija pri UN Vučić pozvao članice da ne glasaju za rezoluciju o Srebrenici. U Misiji Srbije pri UN formiran je poseban štab koji se 24 sata bavi rezolucijom. Ivica Dačić je zaveo diplomatsko vanredno stanje i zabranio odmore zaposlenima po ambasadama i konzulatima.
Tako je bilo i početkom aprila kada je osnovana radna grupa za sprečavanje ulaska Kosova u Savet Evrope. Rezultat u Strazburu – nula. Tako će biti i sa rezolucijom u Njujorku. Očekivano, pošto je sve zasnovano na lažnim premisama.
Rezolucija nigde ne pominje Srbiju, Republiku Srpsku ni srpski narod, ali predsednik uporno ponavlja da je cilj da se Srbi označe kao genocidni narod, Republika Srpska kao genocidna tvorevina koju treba ukinuti a pride i da Srbija treba da plati ratnu odštetu. Još kaže da će rezolucija uneti nove tenzije u region. Manipulativno širenje straha. Teorija zavere koja nema nikakvo uporište u međunarodnom pravu koje izričito kaže da ne postoji kolektivna krivica.
“Niko ne demonizira Republiku Srpsku niti govori o kolektivnoj odgovornosti Republike Srpske ili srpskog naroda”, jasno stoji u zajedničkoj izjavi Kancelarije visokog predstavnika, ambasade SAD i Kancelarije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju u BiH iz 2018.
Vučić je nespreman da prihvati da negiranje genocida koji je zapisan u presudi Haškog suda i odbijanje rezolucije UN Vučić udaljavaju od pomirenja, a ne obrnuto. Nastavlja da pobeđuje u bitkama koje je sam promovisao, ali ima on svoje kalkulacije.
Predstaviće sebe kao nepokolebljivog i neustrašivog borca za odbranu zemlje koja kao da je trn u oku dobre polovine sveta. Ojačaće sopstveni rejting kod onih koje njegove reči slušaju kao da ih izgovara nepogrešivi rimski papa. Uradiće sve da bi produžio sopstvenu vlast.
Greši onaj ko misli da ga Srebrenica, Kosovo u Savetu Evrope ili dobri odnosi u regionu mnogo zanimaju. Njegova srčana emotivnost je u funkciji surovog pragmatizma. Zna Vučić da osvetoljubiva ljutnja nikada nije dobar saveznik u spoljnoj politici, ali je i te kako svestan koliko to može da bude unosno po lični marketing. Nastaviće da gura Srbiju u izolaciju jer tako će mu biti lakše da ostvari svoju mesijansku misiju na zemlji.
BONUS VIDEO: Kako stranci ućutkuju Vučića i Pantić Pilju
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare