"Uslovi u ovom trenutku za formiranje validne, uniformne opozicije vlasti, su vrlo loši. Mislim da je opoziciji u ovom trenutku potrebno da prestane da pokušava da se ujedini protiv Vučića, već da pokuša da napravi nekakav plan koji je drugačiji od onoga što nudi Vučić, pa makar taj plan dolazio iz više političkih stranaka. Za sada mi deluje da je ta opozicija koja postoji u medijima veštački kreirana opet iz Andrićevog Venca, jer mi deluje da predsednik namerno pominje samo jedno ime u svojim obraćanjima, retko još neko, na taj način sugerišući da su zapravo oni alternativa. Mislim da taj narativ opozicija mora da naruši kako bi mogla da osvoji nešto. Mislim i da je potrebno fokusirati se na lokal pre nego dođemo do narednih parlamentarnih izbora, jer nema demokratskih uslova za održavanje parlamentarnih izbora. To će biti vrlo tužno gledati, budući da je većina stranaka već u kampanji", govori u drugom delu velikog intervjua za Nova.rs, direktor Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi.
U drugom delu velikog, ekskluzivnog intervjua za portal Nova.rs, direktor Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi govorio je o nepostojanju dijaloga u društvu, odnosu koji vladajuća većina ima prema neistomiljenicima, opoziciji koja, kako kaže, nema nikakav plan i program, ali i o stvarima koje bi Srbija trebalo da uradi kako bi ubrzala reforme i pristupila članstvu u Evropskoj uniji.
Pričao je još i o ljudskim pravima, govoreći da ćemo kao društvo brzo morati da pričamo i o istopolnim brakovima i usvajanju dece, kritikovao je premijerku Anu Brnbabić, navodeći da bi u razvijenim demokratskim zemljama odavno bila smenjena, dotakao se ličnih napada i uvreda koje je dobijao od članova Srpske radikalne stranke, ali je i neubedljivo, kroz smeh, istakao da se ne bi pojavio kao kandidat ispred određene političke partije na nekim od predstojećih izbora.
Prvi deo velikog intervjua sa Naimom Leom Beširijem pročitajte klikom na link.
Zbog čega ne postoji jača reakcija Evropske unije, ukoliko je istina da vladajuća partija, kako ste već rekli, koncentriše svoju moć kontrolišući sudstvo, medije, itd?
„Građani moraju da razumeju da EU ne može da reši sve naše lične probleme. Evropska unija od Srbije očekuje da bude minimalno dostojna zemlja članica EU. Srbija je u ovom trenutku na nekih 27 odsto proseka ekonomskog standarda EU. To je užasno malo. Ako je vaša plata najčešće minimalac od 37 hiljada dinara, u kom univerzumu mislite da možete da parirate, ne nekome iz Irske, ili Švedske, nego nekome iz Hrvatske ili Slovenije? To je samo jedan nivo. Srbija mora da postane ekonomski stabilnija da bi mogla da napreduje.“
Zar ne slušamo stalno da smo „ekonomski tigar“ i da smo najjači u regionu?
„Nekoliko ljudi govori, sto puta ponovljena laž može da postane istina. Ja lično mislim da ne može da postane istina, ali ako je stalno ponavljate na televizijama koje koriste nacionalnu frekvenciju, jedno četrdesetak puta tokom meseca, ljudi počnu da veruju u to. Ja zbog toga ne krivim građane Srbije. Niko ne može da ih krivi jer veruju u ono što im demokratski izabrani političari govore. Problem je u tome što te demokratije nema u poslednje vreme, a izborni uslovi za koje smo mislili da smo se izborili, više ne postoje. Nekada smo mislili da nećemo moći da se vratimo na vreme kada je Slobodan Milošević krao izbore, ali se bojim da su vremena sa takvom mišlju prošla. Smatra da je vreme predsednika Vučića prošlo, partneri u EU veruju u njegova obećanja i sve više je glasova u EU koji sreću pažnju na ono što se dešava u Srbiji.
PROČITAJTE JOŠ
To je takođe razlog zašto nema veće reakcije EU na dešavanja u Srbiji. EU je skup 27 zemalja članica koje imaju različiti stav kako treba pristupiti Srbiji. Imate Maltu koju Srbija baš nešto i ne zanima. Imate Italiju koja je vrlo zainteresovana za Srbiju jer je najveći investitor ovde, ali je mnogo i ne zanima šta se to dešava sa korupcijom, vladavinom prava, slobodnom medija, itd. Imate Mađarsku koja se potpuno slaže sa Vučićem, zato što Orban radi to isto i kreira problem unutar Evropske unije. Sa druge strane imate Nemačku i Francusku koje su vrlo zabrinute za stanje u borbi protiv korupcije u Srbiji i vrlo su zabrinute zbog veza koje postoje između organizovanog kriminala i političara, sudija i tužioca. Različiti mediji u zemlji nam na dnevnom nivou to saopštavaju, ali se mi kao društvo ne tangiramo puno.
Treći razlog zašto nema veće reakcije, jeste zato što su predsednik Srbije i vladajuća većina legitimno izabrani na izborima u Srbiji. Izbori su protekli bez većih problema na dan izbora, a kako izgleda vreme dok dođemo do izbora je nešto što već znamo i to je apsolutno hororično za demokratsku zemlju. S druge strane, alternativa predsedniku Vučiću i vladajućoj većini, prema mišljenju mnogih u EU, jeste mnogo gora. Imate tu neke alternative poput Jeremića ili Boška Obradovića koji ne bi bili ozbiljna alternativa ni u kojoj zemlji u razvijenom svetu. Tu je i Đilas koji misli da državu može da vodi kao privatnu firmu, a da nema mišljenje o nekim važnim političkim pitanjima. Ima tu nekih političara u različitim stranakama za koje verujemo da bi bili dobri kandidati ukoliko bi njihove stranke stale iza njih, ali u ovom trenutku deluje da opozicija ne samo da se ukrupnjava protiv Vučića, nego i protiv rešavanja pitanja Kosova, EU ili evroatlantske saradnje. To ne može biti dobra alternativa.
Ako naši opozicionari odu u Evropski parlament i tamo govore protiv EU, tamo neće naći nekog sagovornika koji će ih u tome podržati. Mislim da je najvažniji argument da na izborima za Vladu, odnosno Parlament Srbije i predsednika Srbije, pre svega utiču građani Srbije. Oni izlaze da glasaju, a ne građani Pariza ili Brisela. Drugim rečima, na nama samima je da iznedrimo tu alternativu, što neće biti lako, jer koja god alternativa da postoji u naznaci, vladajuća većina se sa tom alternativom brutalno obračunava.“
Da li ste Vi lično razmišljali o nekoj vrsti kandidature?
„Ne, nisam razmišljao. Ja se već petnaest godina bavim javnim poslom u civilnom društvu, radio sam kratko i u državnoj službi.“
Bilo je raznih ljudi u civilnom sektoru koji su u nekom trenutku odlučili da se ozbiljnije bave politikom, u smislu, da budu kandidati na nekim izborima ispred nekih određenih političkih opcija…
„U ovom trenutku stvari izgledaju vrlo depresivno. S jedne strane, potreban je novac ili sredstva za kampanju. Svako ko se iole bavi kampanjom u Srbiji zna da na parlamentarnim izborima, da biste prešli cenzus, a ako ste pre toga bili potpuno nepoznati, treba vam minimum dva miliona evra. Vi ne možete da sakupite taj novac, biznisi koji bi vam ga možda dali, ukoliko bi krenule da vas podržavaju, sve poreske institucije bi se okomile na te firme i one zbog toga najčešće izbegavaju da to rade.“
Znači uslovi su nemogući?
„Uslovi u ovom trenutku za formiranje validne, uniformne opozicije vlasti, su vrlo loši. Mislim da je opoziciji u ovom trenutku potrebno da prestane da pokušava da se ujedini protiv Vučića, već da pokuša da napravi nekakav plan koji je drugačiji od onoga što nudi Vučić, pa makar taj plan dolazio iz više političkih stranaka. Za sada mi deluje da je ta opozicija koja postoji u medijima veštački kreirana opet iz Andrićevog Venca, jer mi deluje da predsednik namerno pominje samo jedno ime u svojim obraćanjima, retko još neko, na taj način sugerišući da su zapravo oni alternativa. Mislim da taj narativ opozicija mora da naruši kako bi mogla da osvoji nešto. Mislim i da je potrebno fokusirati se na lokal pre nego dođemo do narednih parlamentarnih izbora, jer nema demokratskih uslova za održavanje parlamentarnih izbora. To će biti vrlo tužno gledati, budući da je većina stranaka već u kampanji.“
Kolike su šanse da se Srbija u nekom skorijem periodu prikuljuči EU?
„Ukoliko bi Island ponovo aktivirao svoju aplikaciju za članstvo u EU, procene su da bi pregovori sa Islandom trajali tri do šest meseci. Postavlja se pitanje zašto je to tako? Zašto Island može da postane članica EU za šest meseci, a Srbija pregovara sedam godina? Ključ je u reformama. Nije dovoljno da govorite mi ćemo ih sprovesti ili usvojili smo zakon, jer to nije reforma. Usvajanje zakona nije reforma. Reforma je kada vi imate jedan društveni konsenzus da je neki zakon potreban, pa onda imate debatu kako taj zakon treba da izgleda, pa onda imate usvojen zakon i podzakonske pravne akte, a onda imate i neko vreme primene tog zakona kao što u zakonu i piše, pa onda možete da kažete ovaj zakon je dao rezultate, jer imate neke izveštaje o sprovođenju tog zakona. Mi to u Srbiji nemamo. Već dobrih desetak godina parlament u Srbiji ne pravi čak ni finansijsku kalkulaciju za sprovođenje određenog zakona, što znači da vrlo često zakoni završavaju kao mrtvo slovo na papiru, jer niko nije predvideo novac za sprovođenje određenog zakona, ili se već postojećoj državnoj administraciji nameću dodatna zaduženja, a u državnoj administraciji ne rade nekakvi roboti, nego ljudi sa svojim znanjem i veštinama koje nisu tako velike, da se razumemo.
Drugim rečima, da bi Srbija postala članica EU, moraju da se naprave ključne reforme u borbi protiv korupcije, organizovanog kriminala, reforme pravosuđa i garancija za ljudska i manjiska prava. Sve to zajedno mora da podigne i ekonomski standard građana, a na kraju bi moralo da se reši i pitanje Beograda i Prištine. Iako je ekstremno kompleksno pitanje koje sadrži poglavlje 35, koje se formalno zove „druga pitanja“, a za Srbiju znači Kosovo, Srbija treba da potpiše pravnoobavezujući sporazum s Kosovom – neko zove to priznanje, neko ne – u ovom trenutku od Srbije niko ne očekuje da ona formalno prizna Kosovo, barem što se tiče evropskih organa.
Međutim, čak i da tog pitanja nema, da smo ga rešili, pitanja koje sam vam pomenuo – a to su korupcija, kako izgleda naše društvo, da li možete dobiti posao bez veze, da li možete da otvorite biznis i da on bude uspešan, a da vas neko ne reketira, da li imamo institucije koje odgovaraju na pitanja, da ne možete da budete ministar a da ste ukrali diplomu, itd – neće tako lako otići. Srbija će postati članica EU onog trenutka kada usvoji minimalne standarde koje EU očekuje od nje, a koji su definisani još 2003. godine, kada je Srbija pozvana da postane članica EU. Ništa se nije promenilo. Jedino su se promenile vlasti u Srbiji koje sve vreme pokazuju da su nesposobne, ili da ne žele da sprovedu reforme koje će voditi punopravnom članstvu Srbije u EU.
Nemojmo se zavaravati, ako prođe duže vreme, postaće užasno naporno za EU da se bavi nama, i ne bi me čudilo da Srbija u jednom trenutku, ukoliko ne ubrza reforme, postane jedna Turska, potpuno izolovana zemlja koja petnaest godina pregovara, a nije ni blizu članstva. Srbija je u ovom trenutku otvorila jedva polovinu poglavlja, a važan posao se završava onog trenutka kada ste zatvorili poglavlja. Ali, kada bi Srbija sutra krenula vrlo fokusirano da sprovodi reforme, usvoji sve zakone do kraja ove godine, sledeće krene da ih implementira i u naredne dve godine pokaže da se zakoni primenjuju, ona bi mogla bez problema da postane članica EU 2024. godine.“
Da li postoji opasnost da EU odustane od Srbije?
PROČITAJTE JOŠ
„EU nikada neće odustati od Srbije. To je više puta rečeno i rečima i silnom pomoći koju Srbija dobija. Tu ne govorimo samo o zdravstvu koje sam pomenuo, već gotovo da ne postoji ni jedan deo društva u koji EU nije zašla. Naši studenti idu na usavršavanje u EU, naša najveća emigracije jeste u EU, pa onda u SAD. Vrlo je jasno gde građani vide prosperitet. Kada ih pitate kako žele da Srbija izgleda, oni ne kažu Severna Koreja, nego Švedska, Nemačka, Austrija. Eventualno kažu neku zemlju koja nije članica EU, kao što je na primer Švajcarska, ali je toliko prepletena sa EU, da formalno nije članica, ali zapravo jeste. Nema bojazni da će EU odustati od nas, jer je njihov ultimativni argument da samo od nas zavisi da li želimo da postanemo članica EU ili ne. Ali, ja razumem umor i građana i političara. Počeo sam karijeru pre petnaest godina baveći se EU, ja se i dalje njome bavim, a Srbija jeste značajno bliža članstvu nego što je bila tada, ali mislim da mi to možemo brže, jače, bolje.“
Da li Vi lično vidite neki epilog kada je reč o razrešavanju pitanja Kosova? Koliko je realno da se to pitanje razreši u neko dogledno vreme?
„Imali smo na Kosovu jednu parlamentarnu krizu jedno godinu dana, konačno je Vlada formirana. Oni ne žele da stavljaju dijalog visoko na svoju agendu, iako je to apsolutna greška, jer nema prosperiteta Kosova ukoliko se ne dogovori sa Beogradom o tome kako će njihovi odnosi funkcionisati. Tu ne treba lagati ni građane Kosova ni Srbije. Mislim da je sve više i više glasova koji govore da predsednik Vučić neće sprovesti ono što očigledno već devet godina obećava u međunarodnim krugovima, a to je da će se pitanje Beograda i Prištine trajno rešiti jednim obavezujućim sporazumom. Mislim da će ove godine biti enormno veliki pritisak na Srbiju da do toga dođe… ali, Srbija već krajem godine ulazi u aktivnu izbornu kampanju i bojim se da ćemo obrise potencijalnog rešenja pitanja Kosova moći da vidimo tek na proleće naredne godine, pošto se izbori završe, Vlada formira, onda konsoliduje, što zapravo znači da nema ništa pre kraja 2022. godine. To će u tom trenutku biti pet godina od poslednjeg roka koji je u decembru 2017. godine dat da se ti odnosi reše, kada je i došlo do odustajanja od stavljanja novih rokova, jer očigledno ne može da se sprovede ono što je zamisao ne samo zapadnih partnera, već i očigledno predsednika Srbije.
Vrlo sam pesimističan u vezi sa tim, jer dok god se političari igraju pregovaranja i prave enormno velike pauze u pregovorima, životi građana su stavljeni u pitanje, perspektiva im je onemogućena, i nije svetla budućnost mladih generacija koje tek dolaze. Podsećam da je od rata 1999. godine prošlo već dvadeset dve godine i da su to dvadeset dve generacije novih ljudi. Čak iako ste bili tinejdžer tokom rata i verovali da će se neke stvari promeniti odmah posle, petnestak, odnosno dvadeset godina posle, vi gotovo da nemate nikakvu nadu. Naravno, to ne bi trebalo da spreči nikoga da nastavi taj dijalog, jer je dijalog, naročito između zaraćenih strana, jeste jedino moguće rešenje i jedino može da ostvari dugotrajan mir bez kojeg nema prosepriteta nijednog građanina i građanke ne samo Srbije i Kosova, nego i regiona.“
Šta kažu građani i građanke kada je reč o Kosovu kao o nezavisnoj državi? Institut za evropske poslove je ranije radio takva istraživanja…
„Jedan stav je vrlo jasan i on je vrlo čvrst, a to je da se građani Srbije protive bilo kakvom priznavanju Kosova, i to u ogromnom broju slučajeva, mislim da govorimo negde oko 87 odsto građana Srbije koji smatraju da Kosovo ne treba priznati kao državu. To je jedino pitanje koje građani znaju. Sva ostala pitanja su zapravo konfuzija u našem društvu u vezi sa tim pitanjem. Sa jedne strane građani nemaju nikakvu ideju kakav je plan Vlade i predsednika u vezi sa Kosovom, a s druge strane, ne bi ga podržali ukoliko bi izvršio nekakvu trgovinu – priznaćemo Kosovo postaćemo članica EU – ta trgovina za nekih 60 odsto građana takođe nije prihvatljiva. Što govori u prilog tome da predsednik Srbije već dobih pet godina pokušava da pripremi javno mnjenje za saopštavanje jedne činjenice, a to je da Kosovom Srbija ne upravlja od 1999. godine. To je jedna činjenica i teško je da bi moglo da se uradi bilo šta da se ta činjenica promeni i to građani takođe vide.
Mislim da je nekih 51 odsto građana koji misle da je Kosovo izgubljeno i da ne može biti ponovo vraćeno u sastav Srbije, ali, to nije dovoljno za donošenje jednog velikog političkog koraka, a to je recimo prekrajanje granica unutar parlamenta, mislim da taj scenario, barem za vreme našeg života, teško da ćemo videti. U ovom trenutku, većina naginje ka rešenju nekog prećutnog priznavanja i uspostavljanju nekakvih trajnih odnosa, radije nego tog formalnog priznavanja koje je u suštini relikt nekih bivših vremena, jer da biste bili država, nije vam potrebno priznanje. To može da vam oteža život svakako, ali to što Srbija ne priznaje Kosovo ne znači da građani Kosova nemaju kosovske pasoše i da njima ne putuju. Takođe, Kosovo mora da se pozabavi svojim dvorištem, od usvajanja odluka i uspostavljanja onoga čega su se obavezali, između ostalog i zajednica srpskih opština, to mora da se sprovede.
Kosovska većina pokušava to godinama, od potpisivanja briselskog sporazuma da odagna, a Srbija ima puno pravo da insistira na tome, prosto to je bio sastavni deo dogovora. Jer, bez dobre saradnje sa Beogradom, nema ni Kosovo svetlu budućnost. Između ostalog, Kosovo je jedina teritorija, zemlja ili zvezdica, kako god, koja nema bezvizno putovanje unutar Šengena, u dobrom delu Evrope. To vam govori da nije pritisak samo na Srbiji, već i na samu Prištinu.“
Kada je reč o ljudskim pravima, moram Vas pitati i za zakon o istopolnim partnerstvima koji je trenutno u izradi. Koliko je takav zakon značajan za jednu demokratsku državu, ako Srbiju tako formalno možemo nazvati, i da li je samo zakon dovoljan u rešavanju problema LGBT zajednice?
„Još uvek ne znamo finalne obrise tog zakona. Ne znamo šta će parlament usvojiti. Mislim da je Srbija odavno zakasnila sa usvajanjem tog zakona, mi smo u 2021. godini, bavimo se usvajanjem zakona koje su neke demokratske zemlje usvojile pre 20, 30 ili 40 godina.“
I region nas je prestigao…
„Region svakako. Slovenija i Hrvatska su usvojile takav zakon još davno. Ali, to je proces kroz koji naše društvo takođe mora da prođe. Moramo da razumemo da veća prava nekoga ne smanjuju naša prava, pogotovo kada je u pitanju seksualna orijentacija. Dobro je da takav zakon postoji. Neke odredbe zakona su vrlo čudne i tragikomično smešne, ako mogu tako da kažem. Mislim da sam u nekom od nacrta tog zakona video da će na ceremoniji sklapanja partnerstva prisustvovati lokalni predstavnik lokalnog parlamenta, odnosno lokalne skupštine. Mogu da zamislim tu sliku sa venčanja gde vam pored stoji potpuno nepoznata osoba. To je malo tragikomično, nadam se da će to biti izmenjeno. Sada kada smo već rešili pitanje pravnog regulisanja, moram da kađem da to nije obaveza samo po našim zakonima o zabrani diskriminacije, već je obaveza i prilikom pristupanja EU, a imamo i najvažniju obavezu jer je sud za ljudska prava u Strazburu presudio u jednom drugom slučaju u Italiji, da članice Saveta Evrope moraju da pravno regulišu istopolne zajednice. Jer, ako imate partnera, a on je u bolnici, vi onda možete da ga posetite, ili da nasledite imovinu, ili da zajedno dignete kredit za stan, itd. To su životna ljudska pitanja i nijedan zdrav razum ne bi trebalo da se tome suprotstvlja.
Ono što jeste sledeći nivo o kojem mi kao društvo moramo da razgovaramo jeste zašto se toliko bojimo da se to zove brak, što je manje bitno, ali je više bitno da li ćemo kao društvo omogućiti da te porodice dobiju i svoje naslednike ukoliko to žele. Govorimo o veštačkoj oplodnji, usvajanju dece i surogat majkama. Mislim da su to teme koje naše društvo čekaju vrlo brzo i meni je žao što nismo stigli do tog dela i što to ne postoji u ovom zakonu. Verujem da će demokratski kapacitet Srbije moći da dože do tog nivoa da ćemo građane koji su u istopolnim zajednicama tretirati kao jednake, jer tako nama naš Ustav nalaže, tako nalažu sve konvencije o ljudskim pravima koje smo potpisali, a tako nalažu i naši zakoni. Znači, ne trebaju nam neki drugi zakoni koji bi nas na to naterali, dovoljno je samo da poštujemo svoje.“
Da li ima osnova za razmišljanje jednog dela javnosti koji ovaj zakon percipira kao fingiranje demokratije i dodvoravanje zapadnim silama?
„Ima. Mislim da vladajuća većina koristi momenat i kao PR kampanju. Pošto nemamo reforme ni u jednom delu, hajde da kažemo da imamo reforme u ljudskim pravima. Što je dobro za LGBT+ zajednicu, jer će oni dobiti za početak određena prava, imajmo u vidu da će primena zakona najverovatnije biti odložena za godinu dana da bi državna administracija mogla da se prilagodi novonastalnoj situaciji. Ali, to će se dobro rezonovati unutar EU.
Verovali ili ne, ne bave se svi u EU nama na dnevnom nivou u svakom trenutku. Bave se nama kada je nešto važno i najvažnije je da Srbija ne pravi neki problem, a kada dođe neka lepa vest kao što je ta, svakako da će odjeknuti ne samo u Briselu, nego i ostatku Evrope i sveta. Naći ćete se u klubu demokratskih zemalja širom sveta koje su odlučile da reše to pitanje i napravićete destinkciju svoje, nazovi razvijene zemlje od neke druge koja još to nije. Sutra ćemo možda pomoći i Bosni i Hercegovini da takođe dođe do tog zakona.“
Kako komentarišete to što Ana Brnabić, kao autovana gej osoba u Srbiji na poziciji moći, nije podržala ovaj zakon?
„Premijerka je davno napustila teren dobrog ukusa. Uz sve moje dobre želje njenoj porodici, partnerki i sinu, ukoliko bih bio pripadnik LGBT+ zajednice u jednoj demokratskoj zemlji, a moja premijerka je uspela sebi da obezbedi porodicu, a da to 99 odsto gej populacije u Srbiji ne može, niti da priušti, ni da organizuje, ni da podrži, niti da ih drugi vide, mislim da bi u demokratskoj zemlji takva premijerka ostala bez posla. Pošto mi nismo baš demokratska zemlja, to je moglo da prođe. Tako da ne čudi to uzdržano ponašanje premijerke, imajući u vidu da je ona autorka nekih izjava kao što je – ja u životu nikada nisam imala problem što sam lezbejka.
Svaka čast premijerki, ja sam srećan zbog njenog srećnog detinjstva, odrastanja i života, ali kada živite u zemlji gde različite organizacije u zemlji beleže na desetine i stotine napada na LGBT aktiviste ili na LGBT osobe, onda vidite da Srbija nije najprihvatljivija zemlja prema takvoj situaciji. Ono što je posao države, jer i ti LGBT građani plaćaju poreze ovoj zemlji, jeste da zaštiti unutar svojih institucija LGBT građane od neželjnog ponašanja državnih službenika, a onda i da doprinese jednom duhu tolerancije i da dođemo do nivoa prihvatanja. To što nekoga tolerišete ne znači da ga ne biste tukli, nego da ste zabrinuti da ćete biti uhapšeni.
Mi moramo da prođemo to ako želimo da budemo razvijena demokratska zemlja. Sva istraživanja kažu da što više pazite one koji su drugačiji, to je celokupna sloboda u jednoj zemlji snažnija. Ako to nije motiv vladajućoj većini i građanima Srbije da teže tome, ne znam šta bi moglo da bude.“
I Vi ste nedavno bili napadani od strane članova Srpske radikalne stranke. Da li očekujete reakciju nadležnih organa?
„Ne očekujem nikakvu reakciju nadležnih organa za mnogo značajnije i bitnije teme od različitih pripadnika jedne partije i predsednika, koji je sem ratnog zločinca i relikt prošlosti. Mislim da će on i njegova partija vrlo brzo nestati sa političke scene…“
Ali vidimo da su na televizijama sa nacionalnom frekvencijom sve češći gosti zapravo osuđivani ratni zločinci…
„To je tužno za naše društvo, kada dajete prostor jednom osuđenom ratnom zločincu. Čak iako je argument da je on odslužio svoj dug društvu zbog činjena ratnih zločina. To je neukusno. Ja ne bih voleo da budem u istoj sali sa jednim ratnim zločincem. Ne bih voleo da razgovaram sa njim. Očigledno nemamo nikakvu zajedničku temu, osim ukoliko se taj ratni zločinac nije potpuno pokajao i iskupio za svoja zlodela, ako je to ikako moguće. Ja takav primer među njima još nisam video.
Ne smeta mi da u javnom prostoru polemišem sa bilo kim, makar to bili i predstavnici opozicije pa i radikali, ali je problem kada je ta polemika neukusna i vulgarna i narušava jedan civilizacijski nivo dijaloga. Oni su vrlo poznati u tome i nisu jedini koji na taj način komuniciraju. Verujem da će vrlo brzo doći vreme u Srbiji kada ćemo govoriti o nasilju na društvenim mrežama, jer je to poprimilo ogromno velike srazmere. Kao neko ko je takođe čovek i osećam nelagodnost u takvim situacijama, moram da kažem da na druge ljude to može uticati i drugačije i nažalost, kod tinejdžera, videli smo, može biti fatalno.
Zbog izgovorene reči mora da postoji mnogo veća odgovornost u našem društvu, a pošto se tužilaštvo ne bavi ni krupnijim temama kao što su Krušik, Jovanjica, helikopter, Savamala, a ne bavi se ni drugim aferama koje su isplivale u javnost, ne očekujem ni da će se baviti time što me tamo neki Miljan proziva na Tviteru.“
Ali oni su pozivali na fizički obračun. Oni nisu pisali samo obične uvrede, već su i pretili…
„Nama su tablu Instituta za evropske poslove koja se nalazi na vidnom mestu, na ulici, nekoliko puta skinuli. Poslednji put su nam ostavili natpis „Šešelj predsednik“, a mi smo kao pristojni ljudi to uramili i okačili u našoj kancelariji, kao jednu uspomenu na taj događaj, ali bojim se da je vrlo problematično to što je tolerancija na nasilje u našem društvu izuzetno visoka. Ovo što se dešava novinarima i novinarkama, sudijama, predstavnicima civilnog društva je zastrašujuće. U ozbiljnim demokratskim zemljama bi ljudima koji ih targetiraju i stavljaju na naslovne strane i objavljuju njihove lične podatke, gotovo sigurno bili u zatvoru.“
Prvi deo velikog intervjua sa Naimom Leom Beširijem pročitajte klikom na link.
BONUS VIDEO:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare