0
Poslanik Evropskog parlamenta Klemen Grošelj rekao je u intervjuu za “Novu” da je sporazum o Kosovu nijedna strana ne može tek tako da odbije, te da je primarni cilj da se smanje tenzije između Beograda i Prištine. On je dodao da je velika opasnost po Srbiju to što je pojedine države članice EU posmatraju kao “balkansku Rusiju”.
Kako biste vi opisali sporazum koji su prihvatili Vučić i Kurti?
Ovaj sporazum vidim kao pokušaj da se pronađe najmanji zajednički imenitelj između Srbije i Kosova. Procena EU je da je ovo prihvatljivo za Srbiju i s druge strane za Kosovo. Sporazum znači srpsko priznanje, ali istovremeno podrazumeva da Srbija neće zvanično priznati Kosovo. Rekao bih da je ovo maksimum kreativnosti briselske diplomatije pri rešavanju ovog pitanja.
Ima li Srbija mogućnost da odbije ovaj dokument?
Čini mi se da je sporazum koncipiran tako da nijedna strana ne može tek tako da ga odbije. Mislim da će ovaj sporazum, ako bude potpisan, na kraju zahtevati dodatne pregovore oko nekih detalja. Mislim da je ovo samo krovni dogovor i da je ideja da se kasnije dogovaraju, kad stvari počnu da funkcionišu, oko stvari oko kojih se trenutno ne mogu saglasiti. Imam utisak da je takva ideja u pozadini i da EU i SAD trenutno pokušavaju u to da uvere kosovsku, srpsku, ali i albansku stranu, jer njihova diplomatija i premijer Edi Rama imaju takođe ulogu u ovom procesu.
Pročitajte još...
Da li je zaista neophodno da na kraju procesa dođe do međusobnog priznanja?
Mislim da to trenutno nije ideja. To je cilj u nekoj srednjoročnoj ili dugoročnoj budućnosti. Koliko sam shvatio i razumeo, sad je primarno da se smanji mogućnost da dođe do novih tenzija, esklacija i destabilizacije odnosa. I tu ne govorim samo o odnosu Srbije i Kosova, već čitavog Zapadnog Balkana.
Često možemo čuti da je ova godina ključna za sporazum i da postoji rizik da sve propadne ako se sačeka 2024. godina zbog izbora koji očekuju EU. Koliko je realno da sve završi do kraja ove godine?
Malo se brinem oko toga. Posle godina odugovlačenja stigla je velika ambicija da će se sve završiti do kraja godine. Mislim da bi EU i SAD morali biti manje ambiciozne i da je potrebno fokusirati se na pitanja koja u biti nisu krupna, a koja mogu da budu eskalatorna – poput registarskih tablica i ličnih karata. Kad bi došlo do regulisanja svakodnevnog života sa nekim idejama koje su vezane za sređivanjem strateških pitanja, to bi bio veliki uspeh, a da će sve biti implementirano – čini mi se da je malo vremena za to.
A je l’ postoji rizik da sve propadne ako ne bude sve dogovoreno do kraja 2024, tj. pre izbora u EU?
Ne verujem u to. Mislim da će se postići sporazum, a da će onda tokom implementacija biti pregovora i usglašavanja detalja. Videćemo kakva će Komsija doći nakon toga, a to će biti u drugoj polovini 2024. godine nakon formiranja Evropskog parlamenta. Suštinski se stvari neće mnogo menjati u tom pogledu, jer postoji konsenzus, ne samo unutar EP, već i unutar Saveta EU. Sumnjam da će doći do nekih velikih promena i da će se održati kontinuitet.
Neretko govorite o tome zašto je važno da se Srbija uskladi sa spoljnom politikom EU i uvede sankcije Rusiji. Da li bi ovaj dokument o Kosovu bio povoljniji za našu zemlju da smo to učinili?
Mislim da se taj plan ne bi mnogo menjao. Ono što je za Srbiju velika opasnost je to što je ona, zbog odnosa prema Rusiji, stvorila takav utisak kod nekih država članica EU da one sada vide Srbiju kao neku vrstu “balkanske Rusije”. Broj tih zemalja koje imaju ovakav pogled raste i to nije dobro. Da li bi uvođenje sankcija Rusiji bilo dobro za Srbiju? Svakako. To bi doprinelo učvršćivanju njenih pregovaračkih pozicija na putu ka EU. Ta tačka je uvek na dnevnom redu, kad god razgovarate o Srbiji danas. Ovo pitanje se sada u Briselu tretira kao “ili si sa nama ili si protiv nas” i u tom kontekstu za Srbiju bi bilo dobro da započne proces udaljivanja od Rusije, da uvede sankcije i da smanji uticaj ruske propagande na javno mnjenje.
Upozoravali ste na probleme koje naša država ima sa stanjem demokratije, medijima i vladavinom prava. Da je Srbija demokratskija zemlja, da li bi u tom slučaju ovaj sporazum mogao da uključi i dobijanje konkretnog datuma za članstvo u EU?
Ukoliko bi Srbija napravila velike korake napred na polju usklađivanja sa spoljnom politikom EU, ako bi osvarila napredak na polju vladavine prava, medija, izbornog procesa, ako bi to bile stvarne promene u skladu sa standardima Evropske unije, sigurno bi bila u boljoj pregovaračkoj poziciji. Ako bi Srbija to učinila, ne samo da bi dobila konkretan datum, već bi se ovaj proces približavanja okončao vrlo brzo i bio bi na neki način, što je, nagašavam, moje lično mišljenje, neka vrsta kompenzacije za ono što se dogodilo sa Kosovom.
Kako iz vizure EU danas izgleda Srbija? Je l’ zaista preovladava taj utisak da je naš država “produžena ruka Rusije”?
Ne postoji tu jednoglasje. Ja vidim Srbiju malo drugačije u odnosu na moje kolege. Neki od njih zaista je vide na način kako ste vi opisali. To pitanje ne bi trebalo da se potcenjuje, jer ono ima veliki uticaj na kolege koje su iz Poljske ili npr. država Baltika. Ono što mnogi vide, kad je reč o odnosima Srbije i Rusije, jeste da se to pitanje manje upotrebljava na unutrašnjem političkom polju. Na tome se u prošlosti često potenciralo, iako neki suštinski razlozi za takav stav, da je Rusija toliko važan pretner Srbije, zapravo ne postoje. Dobro, imate pitanje energije i gasa, ali EU je više puta naglasila da je u okviru investicionog fonda za Zapadni Balkan i svih drugih procesa moguće pronaći nove alternative. Ono što ja vidim je da se tu malo, verovatno zbog pitanja Kosova, manipuliše i preuveličava uticaj Rusije na Srbiju. Dakle, jasno mi je da postoje određena pitanja u pogledu energetike, ali sam uveren da bi sve moglo da se sredi u kratkom vremenskom periodu i na dobar način po Srbiju. Niko ne bi ostavio Srbiju da sama rešava ta pitanja. Poznato vam je da se EU sada oslanja na gas i energetiku koja dolazi iz drugih država, kao što i znate da su cene gasa u EU sada pale i da su mere koje smo preduzele dale rezultat. U tom pogledu, Srbija bi mogla da bude ravnopravni partner. Postoje tu i mehanizmi finansijske podrške, ukoliko bi Srbija odlučila da menja ruski gas.
Komesar za proširenje EU Oliver Varhelji našao se pod lupom javnosti zbog navoda da je “ulepšavao” izveštaje o napretku država koje teže članstvu u ovu zajednicu, između ostalog i o Srbiji. Šta se dogodilo sa tim slučajem i da li postoje dokazi da je to činio?
Još uvek nije započeta zvanična istraga, ali su evroparlamentarci istakli da nisu zadovoljni radom Varheljija na Zapadnom Balkanu. Uskoro će poslanici pokrenuti novu inicijativu i mi ćemo tražiti od Komisije da se izjasni o našem zahtevu, koje je bio u usvojen i u vidu rezolucije. Tražićemo da se jasno istraži šta se to događalo u slučaju Srbije, BiH i sl… Ima tu nekih indicija, ali još uvek nema zvanične istrage. Teško je reći nešto konkretnije, ali informacije koje dolaze pokazuju da to nije nešto što bi komesar za proširenje trebalo da radi.
A možete li da nam objasnite kakav je njegov odnos prema Srbiji s obzirom da se ovde iz vrha vlasti čuje da je on “naš veliki prijatelj” i svaki put kad se pokrene ova tema mediji koji se bive njoj bivaju optuženi da “napadaju jedino saveznika Srbije u EU”?
To tumačenje je veoma zanimljivo. On to radi sistematski. Ali morate biti svesni da vam iskreni prijatelj nije onaj ko vam uvek govori kako ste dobri, već onaj ko je spreman da vam kaže: “Ti si dobar, ali vidi – da bi ušao u EU moraš ove stvari da prethodno uradiš”. Onaj prijatelj koji sam sebe tako naziva će vam reći: “Pa, dobro… Nisi baš u redu, ali evo ti malo novca.. Kad ćeš ući u EU? Pa, verovatno nećeš skoro, ali ja sam tvoj prijatelj”. Dakle, prijatelj vam je onaj ko vam otvoreno kaže istinu i u tom pogledu, komesar Varhelji na Zapadnom Balkanu ne sledi tu politiku i ne govori otvoreno šta je potrebno da te države urade da bi te zemlje, uključujući i Srbiju, ušle što pre u EU. Možda njemu to i nije interes. Možda to nije interes ni njegovom pravom šefu, Viktoru Orbanu – da Srbija što pre uđe u EU.
Zbog čega im to ne bi bio interes?
To su stvari koje se vidi u nekim finansijskim tokovima, koji idu preko Zapadnog Balkana, Srbije i Republike Srpske, pa dolaze u Sloveniju, Mađarsku i Severnu Makedoniju. Nekima možda više odgovara da se investira u infrastrukturu, jer onda se otvara opcija da se taj novac troši na način koji nije baš namenski i transparentan. Investicije u infrastrukturu svakako podižu stepen razvijenosti jedne zemlje, ali onaj pravi element koji će omogućiti nekoj zemlji da dođe do višeg standarda i boljeg života je članstvo u EU. Statistika je vrlo jasna. Koliko sam čuo, Srbija će sada dobiti milijardu za razvoj infrastrukture. Da je Srbija u Evropskoj uniji garantujem vam da bi ta brojka bila bar tri puta veća. Mislim da bi komesar trebao da radi sve što je moguće da Srbija što pre ispuni kriterijume koji su neophodni kako bi postala punopravna članica EU. To je i moj lični cilj. Znam da je to za neke srpske političare teško prihvatljivo, ali jedini put da Srbija uđe u EU su promene u oblasti vladavine prava, pravosuđa, medija, demokratizacije društva i modernizacije izbornog procesa koji mora da postane transparentniji. Neophodno je da postoji otvorena konkurencija između različitih političkih snaga, da je pristup medijima ravnopravan za sve političke sange i da ljudi mogu da čuju različite ideje i predloge na koji način Srbija može da se razvija.
BONUS VIDEO: Evropska narodna partija, čiji je član i SNS poručila: „Huškači ne mogu u uniju“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
