9
Neka ovaj tekst služi kao otvoreno pismo patrijarhu srpskom, povodom izjava u vezi sa pobunom vernog naroda srpskog u Podrinju, protiv uništavanja njihovih domova, reka, šuma, protiv pljačke njihove zemlje od strane jedne korumpirane vlasti i jedne po zlu čuvene korporacije. Naroda koji je hrabro ustao protiv nepravde i sile koja ga je napala i koji je, za odbranu hrišćanskih ideala, svojih porodica i svoje slobode, voljan da stane goloruk pred bager i pred kamarilu šipkama naoružanih kriminalaca.
Nije po Bogu vršiti teror, rekao je patrijarh Pavle: Ali nije božije ni trpeti zlo. Narod Podrinja i narod Srbije ustao je u skladu sa ovim rečima.
Na svu muku koja je zadesila taj narod, oglasio se i patrijarh srpski. Ne bi oglašavanje patrijarhovo bilo prerano, da je podržao one koji se bore protiv zla. Da im je dao nadu i ulio snagu da istraju u neravnopravnoj borbi.
Pročitajte još...
Ali on to nije učinio. Umesto toga, odlučio je da izjednači ljude koji brane svoje domove i vazduh koji dišu, sa kriminalcima naoružanim motkama i čekićima. Znam za samo dva primera kroz istoriju kada je neko jurišao da razbija srpske glave čekićima: jedan su ustaše, drugi su evo naprednjaci. U drugom slučaju, počinioci su na svojoj strani imali i srpskog patrijarha, da relativizuje i izjednači, svesno izabravši da pomogne zlu da se sakrije i nađe izlaz iz „komunikacione krize“, pozajmivši dostojanstvo svoje funkcije i osam vekova srpske crkve jednoj mafiji.
Patrijarhu je bitno ko ide u crkvu: po njemu onaj ko ne ide, ne bi trebalo da komentariše crkvene stavove. Ali ponekad u crkvu idu i oni najgori, a ordenje crkve dobijaju razni Vučelići. Dragoslavi Bokani ovog režima, jednog dana hvale se svojom prisnošću sa srpskim patrijarhom, a drugog dana besno braneći režim iznose najgnusnije optužbe protiv naše braće Rumuna, sejući krv gde je još nisu posejali.
Ali kako se to patrijarh odnosi prema onima koji idu u crkvu, a obrate mu se? Udruženje „Zaštitimo Jadar i Rađevinu“ iz Loznice, koje godinama vodi bitku protiv Rio Tinta, čine predani vernici i ljudi koji za sebe kažu da su „božje sluge“. Oni su poslednjih meseci uputili više pisama i javnih apela novom patrijarhu da podrži njihovu borbu. Da utiče da se povuku ova dva zakona, o referendumu i eksproprijaciji – i tako spreče sukobi. U jednom od poslednjih, u očaju su upitali zašto crkva ćuti, dok kolju njeno stado?
I zaista, patrijarh je voljan da nađe vremena da ode na Egzit, da osvešta zadužbinu Palmi, da bude omiljen i popularan u Zagrebu. Za Srbe u Podrinju koji vode bitku života, on vremena nema. Ti ljudi očekuju da njihova crkva, koja je uvek bila na strani pravde i istine, ovoga puta neće ćutati pred nesrećom i zlom koje im preti.
I juče su iz Loznice sa protesta verni ljudi poručili patrijarhu da je krajnje vreme da iskoristi svoj autoritet i urazumi Aleksandra Vučića, jer je on sa svojom pohlepom i gramzivošću doveo do ove situacije.
A šta njihova crkva i patrijarh rade za to vreme? Tri veka star crkveni kompleks u Gornjim Nedeljicama, svedoči narod tog kraja, prodaje se Rio Tintu, da ga sravni sa zemljom. Omiljeni vladika Lavrentije zbog zaista teškog zdravstvenog stanja ne može da bude uz svoj narod. Menja ga arhimandrit Nifont, koji izvršava naređenja iz Beograda: zabranio je narodu da se okuplja u porti crkve (iako je taj isti narod u poslednjih godinu dana skupio 37 hiljada evra za obnovu) i zabranio sveštenicima da podrže narod.
Nedavno je dao orden „bageristi“ iz SNS, istom onom zlotvoru koji se zaleteo mašinom u goloruki narod. Sve radi Nifont da postane vladika, uz amin patrijarha i samog Vučića, kojima se preporučuje.
A Porfirije?
Umesto da crkva nadživi ove kriminalce i izdajnike i bude vodilja pomirenja srpskog naroda nakon što jednoga dana zlo padne, on crkvu vezuje za Vučića. To čak nije radio ni patrijarh German, koji je vodio crkvu u najtežem vremenu u istoriji, kada je iz razvalina Drugog svetskog rata ušla pravo u ruke bezbožnih komunista. Postao je Porfirije blizak sa vlastima, to se moglo očekivati – tako je radio u Zagrebu, ali i sa prethodnim vlastima u Beogradu. Tako su ponekad radili i drugi crkveni oci. Ali nikada nisu prešli tu liniju, da vezuju sudbinu crkve i svoje pozicije za vladara, a protiv svog naroda.
I to ne bilo kakvog vladara – već ludog autokrate koji okuplja plaćenike da nasiljem brane pljačku.
Znali smo uz čiju podršku je Porfirije došao na tron svetog Save, ali se niko nije nadao tako brzom sunovratu. Duhovne manipulacije koriste se za podršku Vučiću, da bi ovaj na miru sproveo projekat Rio Tinto. Ćuti se, za to vreme, na sve teme koje ugrožavaju sam opstanak srpskog naroda: ćuti se o Republici Srpskoj, o Rio Tintu, o zagađenju drugde, o pljački i korupciji, ćuti se i o Кosovu i Metohiji, sada kada se brišu granični prelazi između tzv. Кosova i Albanija. Predlagao sam, pre više meseci, da patrijarh bar deo godine stoluje u Peći, zarad simbolike i jedinstva srpskog naroda – a on još uvek nije ni ustoličen tamo.
Кaže patrijarh da se crkva ne bavi socijalnom tematikom, već smislom postojanja. Ovo su pitanja od značaja za golo postojanje srpskog naroda. Srpski narod je kroz sve istorijske nedaće disao i stradavao sa svojom crkvom, a crkva sada pokušava da se izmesti u filozofske okvire i prepusti narod sudbini?
To je greška. Jer crkvu pre svega čini verni narod. To je ono što je mitropolit Amfilohije nazvao „živa crkva“ i što se ovaplotilo u veličanstvenom jedinstvu crkve i naroda tokom litija u Crnoj Gori. Tada je slogom, ljubavlju i slobodom srušen jedan kriminalni režim koji je trideset godina sisao krv narodu. Tada je Bog bio s narodom.
I sada je, u Loznici, u Podrinju, u celoj Srbiji, Bog sa narodom. A zašto sa svojim narodom nije i patrijarh?
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
