Narod se oslobađa od straha, a vođa je u panici: Kako su studenti srušili Vučićev kult ličnosti

Jedan od ključnih elemenata na kojima počiva svaka autoritarna vlast je kult vođe, a taj kult Aleksandar Vučić je brižljivo gradio od 2012. godine.

Sliku o sebi kao velikom lideru Vučić je počeo da gradi na tzv. borbi protiv korupcije, pa se za potrebe te predstave predstavljao kao “srpski Eliot Nes koji je spreman na svaku žrtvu kako bi uništio tu društvenu pošast”.

Paradoksalno, upravo je korupcija, čiji je on pokrovitelj, dovela do pada nadstrešnice u Novom Sadu i pokrenula proteste koji su za kratko vreme razbili sliku koju je o sebi gradio gotovo 13 godina.

“On više nema apsolutnu podršku. Ova situacija je samo potvrdila da on nije nepobediv, da njegova vlast nije savršena, a da on nije savršeni strateg. On je kontrolisao sve poluge moći, a onog trenutka kad mu se nešto izvuklo iz ruku, pokazalo se da on opstaje na podršci dela svog biračkog tela, ali i na nečemu što je ‘ćacilend’”, pojašnjava u razgovoru za “Novu” Dušan Spasojević, profesor na Fakultetu političkih nauka.

Građani oslobođeni od straha – panika za vlast

Simbolično, sliku o moći zamenila je slika šatora i truba ispred Skupštine - takozvani “ćacilend”. A s druge strane, danas više nego ikad deluje da su građani oslobođeni od straha, te da je čak i deo pristalica vlasti prestao da reaguje na pritiske i pretnje.

“Ljudi kojima je on pretio i na tome gradio odnose se evidentno oslobađaju”, napominje na početku razgovora za naš dnevni list psihološkinja Ana Mirković.

A kako je došlo do te promene? I kako su ljudi shvatili da veliki vođa nije baš toliko veliki, a nije baš ni vođa?

Mirković nas vraća na događaj iz 2023. godine i podseća da je i tada došlo do snažnog udara na Vučićev kult ličnosti kad su učesnici napuštali skup baš u trenucima kad im se predsednik obraćao.

“To je bila prva degradacija. Mi smo imali to tvrdo krilo koje je sklono da idealizuje lidera, ali je fakat da je većina tih ljudi bila zastrašena, uplašena, ucenjena i psihički zlostavljana. Sad vidimo da ni to tvrdo krilo nema nikakvog poštovanja prema vođi, a oni čak i sami priznaju da su plaćeni i da moraju da budu na njegovim skupovima. Iskonsku ljubav i divljenje tom čoveku pokazuje najminimalniji procenat ljudi”, podvlači naša sagovornica.

Dragan Popović, doktor istorijskog prava i direktor Centra za praktičnu politiku, za “Novu” objašnjava da taj pomenuti gubitak podrške i ljubavi od strane birača je nešto što Vučića najviše plaši.

“Svaki autoritarni lider gradi svoj imidž na tome da je nepogrešiv i nezamenjiv. To je krinka pod kojom nastupaju autoritarni lideri, zašto ukidaju demokratiju, zašto suspenduju višestranačje i uništavaju alternativu sopstvenoj vladavini. Kad taj oreol bezgrešnosti počne da puca u očima onih kojima je namenjen - tad je znak za paniku”, objašnjava on.

Upravo je ta panika dovela do toga da, kako ističe Ana Mirković, predsednik pređe u odbrambenu poziciju.

“A on nije navikao na to. Iz svakog njegovog oblika ponašanja vidi se da je u panici i zbog toga vuče poteze očajnika. Njemu su studenti srušili kult ličnosti onog trenutka kad su ga prozvali nenadležnim i predmetnom institucijom. Kad nekome ko ima tako grandioznu, a neutemeljenu sliku o sebi, kažete da je nenadležan, to dovodi do potpunog kolapsa”, objašnjava psihološkinja Mirković.

Šta nas dalje čeka?

Da bi se ova slika o kojoj govore naši sagovornici potvrdila, prema rečima Spasojevića, neophodna je neka vrsta formalnog poraza ili ustupka.

“To bi moglo da dođe, na primer, već na narednim lokalnim izborima. Mi sad možemo da vidimo jasniju prirodu ovog režima i nema više tog pretvaranja i gubljenja vremena. Nažalost, kakav je zaista ovaj režim i na šta su sve spremni ćemo videti u trenutku kad zaista budu pred padom. Za sad nam je jasno da je reč o represivnom režimu, ali ne znamo koliko još može da bude”, navodi Spasojević.

S druge strane, Dragan Popović ističe da je teško praviti paralele sa događajima iz istorije, ali da primeri iz prošlosti sugerišu da za autoritarni režim u Srbiji postoje dva izbora.

“Prvi je da krenete u demontažu sopstvene vlasti i da se spremate na povlačenje iz politike ili na bekstvo, što važi za države u kojima su ekstremne situacije. Drugi izbor je da pokušate da zadržite vlast po svaku cenu, a to podrazumeva represiju i podiže sve na jedan viši nivo. To onda znači da prelazite u otvorenu diktaturu i u zemlju tipa Lukašenkove Belorusije. Mi vidimo da Vučić sada pojačava represiju, ali i još uvek ima prostora da izabere drugačiji put”, zaključuje Popović.