Miloš Pavlović - "izložavan linču u noći dugih limenki"

Tekst profesorke Rakić Vodinelić, objavljenom na sajtu Peščanik, objavljujemo u celosti:

Zovem se Miloš, nadimak Ćaci, simbol slobode u slobodnoj predsednikovoj Srbiji.

Posle dužeg izložavanja linču usred kampa u kome živim poslednjih meseci opkoljen braćom žandarima, vratih se svom ranijem prebivalištu. Kad tamo – fašisti, a ja tražio drugare.

Pa će se u studenjaku desiti Beč tridesetih godina, kako mi reče neki čika koji me je tamo odvezao. Ne znam gde sam čuo da je tamo u Beču tridesetih raspuštena skupština i izbio manji rat. Imao sam ipak malo sreće. Tamo budale raspustiše skupštinu, a naša stoji čvrsta kao grad.

Mene je čak i poljubila rečita predsednica skupštine, obodrila me je skroz. Kaže, hteli da me ubiju, a ja mislio samo linč. Kad završim prijem kod predsednika, idem kod nje da me uči književni srpski.

Čim sam pomenuo Beč i Minhen tridesetih, video sam koliko je moj predsednik zadovoljan. I odmah je progovorio kao u narodnoj pesmi: „Nismo ćaci, sad smo naci“. Ipak, malo me preseče to naci, ali sam se smirio kad mi rekoše da je to fašizam, to sam učio u školi.

A onda me je onaj isti čika ambulantnim kolima odbacio u urgentni centar. Rekao sam mu da moramo da promenimo ime kampa u Nacilend, umesto Ćacilend. Čika se naljutio i uhvatio se za glavu, umalo se nismo sudarili. „Šta pričaš budalo. Odakle ti ta ideja?“ Pa predsednik je rekao da nismo više ćaci nego naci, kazao sam mu. Tek tad je pobesneo, neću da se vraćam na sve to. Rekao mi je da moram dobro da zapamtim predsednikove reči i ponovio je šta se on seća. To je ono nešto kao: bolje rob nego grob, što sam nekad učio u školi. Mislim da je čika pobrkao, ali bolje mi je da ćutim.

A nisam znao da je tako dobro kad te naci gađaju. U Minhenu i Beču, učio sam, pošalju te u koncentracioni kamp iako nisi ni mrdnuo, a kamoli gađao, tamo ne jedeš skoro ništa. Hteo sam i ja da štrajkujem glađu zbog izložavanja, ali odustadoh. Nije mi dao tata.

Pa su me, umesto u koncentracioni kamp odveli u urgentni centar. Kad me je video, profesor Lončar se zaprepastio: „Miloše, ti hodaš. Ta linčuju te, a samo što nisi u štrajku glađu.“ Odmah izbaciše nekog čiču koji se prenemagao sa infuzijom i strpaše me u kolica. Sevaju blicevi, snimaju me za televiziju, ma svi su se skupili. Nisam znao da je tako lepo kad si ćaci. Ili naci? Baš zeznuto.

Pa onda, konferencija za novinare, prijem kod predsednika, izjavljujem, objašnjavam, samo se povremeno setim da spustim pogled, umusim se da vidi svet šta je pravi ćaci. Ili možda naci? Pojma nemam.

Eto, oni u Beču i Minhenu nisu imali sreće. Tad su vladali naci ćaci, a ne ćaci naci kao sad, odveli su ih u kampove, mučili i ubili. A ovde hapse one za koje ja i predsednik, pardon, predsednik i ja kažemo da su naci, jer mi smo ćaci. Ili naci, opet sam se zbunio.

Samo još nešto ne razumem. Tada tridesetih, slavni su bili oni koji lome, gađaju i biju. Sad sam slavan ja, izložavan, polivan i gađan. Istorija se ne ponavlja, lažu oni koji tako govore. Ovo je zemlja slobode, a samo oni koji ne vole predsednika i mene idu u zatvor. Da li je to zatvor naci ili ćaci? Ne znam, a nije ni važno.

I još nešto ne razumem, iako učim za doktora. Ovo je bila noć dugih pivskih limenki. Mogao sam biti ranjen, bar kao onaj Živković sa Pravnog koji paradira sa kopčama. Njemu kopče, meni konferencija za medije. Nije fer. Zato očekujem orden u prvoj sledećoj podeli. Srećne mi, junaku, nepostojeće, ovaj nepostojane rane.

Važno je da sam sad u mom šatoru, u naselju opkoljenom metalnim ogradama i žandarima. Na slobodi. Kakve ima samo u Srbiji.

Ovde možete pronaći i ostale tekstove sa sajta Peščanik.