Konačno znamo ko hoće da kopa litijum u Srbiji dok Vučić igra ulogu Ramba

Možete mu zamerati skupa odela, cipele od 1.800 evra ili to što "struže sa dna kace" kadrove za direktorske pozicije u javnim preduzećima.

Nije ga briga.

Možete se pitati zašto poklanja zemlju Arapima, Kinezima i drugim strancima za bagatelu i dobre lične uslove – odgovor nećete dobiti, a ako se "posreći" da ipak dobijete, očekujte pravu kanonadu uvreda. I tako, što više insistirate, on vas sve više šamara u lice kao da ste običan slabić i neznalica koji ne razume veličinu njegovih planova.

"Ne brinite, narod će odlučiti, a volja naroda je za mene svetinja."

Da je svaki građanin Srbije na tu rečenicu predsednika uzeo makar dinar, mnogi bi danas imali dovoljno novca da ne bi morali plivaju u parama od litijuma koji najavljuje čovek za kojeg je volja naroda samo prazna fraza. Kao da se narod kupa u rečima, dok se suština gubi u bezdanu.

Iznenađujuće, isti taj narod, uprkos siromaštvu koje kao kuga preseca ovu zemlju, ne želi taj novac. Plivanje u parama nije njihov sport i njihova stvarnost se sve više udaljava od Vučićeve blještave vizije.

Razloga za to je mnogo: neki, za razliku od njegovih najbližih saradnika, nikada nisu okusili tu disciplinu "plivanja" i ne znaju kako da se snađu; neki se plaše dubine, jer znaju da je u dubokim vodama često i mulj i da se lako može izgubiti pravac; neki su svesni da novac često donosi propast; dok su neki jednostavno fokusirani na opstanak na svojoj zemlji, bez obzira na nevolje koje ih okružuju. I ti ljudi čine većinu danas u Srbiji.

A da je po onoj "o svemu će narod odlučiti", danas ne bismo uopšte raspravljali o eksploataciji litijuma. Raspravljamo jer jedan čovek, zajedno sa svojim čaušima, uprkos volji svog naroda, insistira na kopanju. Da, to je isti onaj čovek, nije loše još jednom podsetiti, kom je država uz lobiranje nekadašnjeg šefa Šešelja dodelila stan dok su oko nas padale bombe, i koji je naučio da sopstveni narod ignoriše.

Kako vreme prolazi, on će nastaviti da ignoriše građane, uvodeći ih u svet gde oni koji se protive iskopavanju litijuma postaju mete njegovih uvreda. Ako oseti potrebu, bez ustezanja će im zalepiti etiketu izdajnika i nastaviće sa pričom su zapravo oni potpisali nevidljive ugovore koji su doveli do kopanja, a da se on svim snagama bori protiv toga.

U njegovoj paralelnoj stvarnosti, Đilas, Lutovac, Ponoš, Ćuta, Milivojević i ostali su odavno posadili prve ašove u Jadar, a on trenutno pregovara sa Evropom kako to da se uradi na najbolji mogući način, daleko bolje od onog kako su oni to zamislili. Zašto ovo nije iznenađenje?

Kad čovek odluči da ignoriše realnost i reakcije iz svoje okoline, on neminovno postaje odvojen od nje i njegova percepcija se vrti oko imaginarijuma koji je stvorio. Iznošenje konstantnih neistina postaje njegov način rada; uveren je da će mu to doneti sigurnost i što je najjgore od svega - i sam počinje da veruje u njih. U tom paralelnom univerzumu, on je samo još jedan borac za pravdu, a svi drugi su "flipnuli" i ne razumeju veličinu njegovih vizija.

Sve ovo nas dovodi do zaključka: realnost u kojoj živimo postaje groteskna predstava, oni koji se bore protiv iskopavanja litijuma predstavljeni su kao antiheroji dok se se zaboravlja ko je zapravo zakopao istinu. Ironija sudbine? Možda.

I zato, hajde da prekinemo sa svim ovim i kažemo, s punim osmehom na licu, da je opozicija ta koja "kopа" i hoće da kopa litijum – jer, kao što znamo, u svetu u kojem Vučić igra Ramba, samo oni koji su na vlasti mogu da budu junaci. Svi drugi su samo smetnja.

BONUS VIDEO: