"Baš kao Milošević devedesetih, i Vučić je potcenio snagu inata srpskog naroda"

Ovako počinje članak na sajtu "The Conversation" koji ovde prenosimo u celosti.

Skoro godinu dana antivladini protesti potresaju Srbiju. Tokom leta 2025. dodatno su se rasplamsali, a kulminirali su nasilnim sukobima studenata i policije u avgustu i septembru.

Vučić je, međutim, ostao čvrst u odbijanju da podnese ostavku. Kao proučavaoci politike i istorije jugoistočne Evrope, pratili smo kako je Srbija pod njegovim rukovodstvom krenula još autoritarnijim putem. Time se Vučić oslanja na proverene obrasce autokrata – od svog nekadašnjeg šefa Slobodana Miloševića do Vladimira Putina, lidera Rusije koga otvoreno hvali.

Dok mu Putin i slični autoritarni saveznici pružaju podršku iz inostranstva, Vučić u zemlji gubi legitimitet. Protiv njega ustaje nova generacija građanskih aktivista koji „inat“ pretvaraju u snagu za pozitivnu promenu.

Nepokolebljiv pred pokretom

Neposredni povod za nezadovoljstvo pojavio se u novembru 2024. kada se u Novom Sadu urušila nadstrešnica železničke stanice, pri čemu je poginulo 16 ljudi.

Projekat je renoviran uz sredstva iz kineske Inicijative „Pojas i put“, a vlast ga je prikazivala kao dokaz uspešnog privlačenja investicija. Međutim, tragedija je otvorila pitanja o korupciji, nadzoru i odgovornosti vlasti.

Studentski protesti dobili su zamah tokom zime i proleća. Na jednom okupljanju, 15. marta, više od 300.000 ljudi izašlo je na ulice Beograda. Aktivisti su koristili i taktike građanske neposlušnosti, poput blokada puteva, kako bi zadržali pritisak na vlast.

Vučić je ostao neumoljiv. Dok su se 1. septembra u Beogradu i drugim gradovima okupljale mase, on je bio u Pekingu na vojnoj paradi zajedno sa Putinom i drugim liderima kritičnim prema zapadnom modelu demokratije.

Dvadeset dana kasnije organizovao je sopstvenu paradu moći – vojnici i tenkovi marširali su Beogradom, dok su ruski MiG-29 avioni preletali iznad grada.

Od reforme ka represiji

Vučićeva reakcija na proteste i njegovo približavanje Rusiji i Kini pokazuju koliko se promenila njegova politika.

Nekada je bio viđen kao proevropski reformator. Srpska napredna stranka, koju vodi, došla je na vlast 2012. sa platformom približavanja Evropskoj uniji.

Najpre kao potpredsednik vlade, a zatim kao premijer 2014, Vučić je dobijao pohvale za pokušaje rešavanja pitanja Kosova i normalizacije odnosa sa EU. Pokazivao je i spremnost za unapređenje odnosa sa Bosnom i Hercegovinom. 2015. godine, i pored rizika od osude kod kuće, masakr u Srebrenici nazvao je „monstruoznim zločinom“ i odao počast žrtvama.

Takvi potezi, zajedno sa privlačenjem stranih investicija, doneli su mu pohvale u zemlji i inostranstvu.

Ali nakon što je 2017. postao predsednik, ocene su se promenile. Kritičari kažu da je zloupotrebio funkciju kako bi koncentrisao moć, koristeći metode poznate iz Mađarske i Rusije.

Srpski mediji postali su produžena ruka vlasti. Nezavisni novinari suočili su se sa cenzurom, pritiscima i tužbama. Na međunarodnom planu, Vučić je zaoštrio stavove prema Kosovu, prikazujući kosovskog premijera Albina Kurtija kao glavnu prepreku za sporazum, a u Bosni i Hercegovini je pružio otvorenu podršku Miloradu Dodiku, uprkos zabranama koje je protiv njega donela ustavna sudska instanca.

Za domaću publiku, EU optužuje za licemerje i antisrpske stavove, a studentski pokret proglašava „obojenom revolucijom“ koju finansira Zapad. Protivnike naziva „fašistima“ i „stranim plaćenicima“.

Evropa menja ton

Vučić se u svemu ovome oslanja na retoriku iz Kremlja, tvrdeći da su protesti delo stranih agenata, a ne autentični izraz nezadovoljstva građana. Time podseća na Miloševića, kod koga je i sam služio kao ministar informisanja devedesetih. Milošević je raspirivao nacionalizam i vodio ratove u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, sve dok ga 2000. nije srušila „Buldožer revolucija“.

I dok su evropske diplomate godinama zatvarale oči pred Vučićevim balansiranjem između Rusije i Kine, njegov odgovor na proteste promenio je odnos Brisela prema Beogradu.

U martu je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen na mreži X poručila da Srbija „mora da sprovede EU reforme, posebno u oblasti slobode medija, borbe protiv korupcije i izborne reforme“.

Šest meseci kasnije, komesarka za proširenje Marta Kos je u debati u Evropskom parlamentu bila još direktnija, ukazujući na „talas nasilja i kontinuiranu upotrebu sile protiv demonstranata u Srbiji“.

Kao odgovor na ovakvu kritiku, Vučić se još snažnije oslonio na Kinu, Rusiju, ali i na administraciju Donalda Trampa, što je simbolično potvrđeno posetom Donalda Trampa mlađeg Beogradu u martu.

Inat naroda

Vučić više od decenije gradi politički spektakl u kojem sebe predstavlja kao jedinu snagu koja može spasiti Srbiju. Tokom protekle godine nastojao je da prikrije pukotine svoje vlasti autoritarnim merama u zemlji i oslanjanjem na podršku sličnih režima u inostranstvu.

Ali činjenica da protesti i dalje traju pokazuje da ta taktika možda ne daje rezultate.

Baš kao Milošević devedesetih, i Vučić je potcenio snagu „inata“ srpskog naroda. Buldožer revolucija okupila je građane različitih profila, ujedinjene željom da sruše autokratu koji je svoje interese stavljao iznad potreba naroda.

Iako je Milošević bio uporan, nije mogao da nadvlada istrajnost građana.

Danas se ista energija vidi na ulicama Beograda: nova generacija građana pokazuje spremnost da se suprotstavi taktici drugačijeg autokratskog vođe i da odbrani svoje pravo na demokratske promene.