"Počni govor, mokre mi gaće": Iza kulisa Vučićevog kontramitinga i priča novinara koji je bio "sa one strane"

Tekst preuzet iz štampanog izdanja nedeljnika NINAli izađimo iz gužve i udahnimo. Već smo počeli da brzamo, po lošem novinarskom običaju želimo odmah da kažemo najvažnije, a zapravo je tek pet ili šest po podne, kiša trenutno ne pada, pala je i stala, i tek hodamo ka zbornom mestu „najmasovnijeg narodnog skupa u istoriji“. Nema razloga da hitamo, jer se ni taj narod ne čini naročito užurbanim i željnim dobrog mesta pred Skupštinom. Imamo vremena da razgledamo autobuse parkirane u Ruzveltovoj ulici, tu uvek ima nečeg zanimljivog; ne samo u njima, nego i na njima.„Jer svako ima svoj cilj“, tako glasi moto prevoznika iz Samarinovca, iz negotinske opštine. Nema prikladnijeg slogana za autobus koji vozi na režimski miting. U njemu zaista svako ima svoj cilj, cilj koji mahom nije politički, što je i prirodno u stranci koja već jedanaest godina politički kredo menja na dnevnom nivou, po potrebi skačući na bilo koje ideološko polje osim komunizma i anarhizma.Uz autobus u kome svako ima svoj cilj, drema i jedan sa bugarskim registracijama i natpisom „slučaen prevoz“. Ta je sintagma verovatno pandan našoj „slobodnoj vožnji“, mada je zabavno shvatiti je doslovno, kao najavu dana u kome će mnogi Srbi tvrditi da su u tom autobusu bili slučajno. Taman što prolaznik pomisli da bi to bio dobar materijal za jednog našeg glumca, eto i njega - makar u vidu kombija koji pripada Pozorištu Timočke Кrajine „Zoran Radmilović“ iz Zaječara.Ruzveltova ulica je u ovoj podeli parkinga pripala gostima sa istoka. Taj nam je istok najbliži, a Beograd, kao što je u glavnom gradu red, vazda ima i gostiju sa dalekog. Dvojica mladih Azijata, čiji drečavi koferi veselo razbijaju sivilo u bulevaru onog kralja što jeste Aleksandar, a nije Vučić, pred hotelom Metropol ljubopitljivo posmatraju jednako radoznalu kolonu. Jedan momak im poručuje da idu da podrže „prezidenta“ i daje im zastavicu Srbije, uobičajen rekvizit na mitinzima SNS-a. Prilazi im i ljubazno osmehnut mladi par – „Još jedna zastavica, brate“. Titula „brata“, koju smo neosnovano proskribovali kao „dizelašku“, „džibersku“, šta god, može baš lepo da odjekne u tmurnom beogradskom danu.Bulevarom, valjda je to čitaocu NIN-a jasno, ne ide nekakav puk, svetina, rulja, već običan svet; žrtva sistema koji smo svi zajedno osmislili i „bratski“ uspostavili; svet koji inače može i da u sekundi pobratimi dvojicu Azijata.Taj se svet pred Crkvom Svetog Marka ponaša kao bilo koja turistička skupina. Plato pred tašmajdanskom bogomoljom zgodno je stecište za izgubljene u bulevarskoj gužvi, a i solidna fotografska atrakcija. Gradski gosti snimaju razglednice, slikaju portrete, pucaju „selfiji“. Ima jedna dosetka, možda kod Andrea Žida: „Šta najpametnije može da uradi miš zarobljen u mišolovci? Da pojede sir.“ Zaista, kada su ih već metaforičnom močugom poterali na put, zašto da se ne zabave?Zabavlja se i Senad, kome pored imena na iznošenoj majici stoji i poruka „Svi su drugi posle nas nula bodova - osmo jedan“. Senada od „osmog jedan“ deli nekoliko godina, mada ne dovoljno da bi bio punoletan, a opaska da su svi posle njegovog odeljenja „nula bodova“ zapravo je stih domaće pop-dens grupe Trik ef iks. Stih je star 21 godinu, što čoveka natera da se upita da li je ta muzika zaista samo potrošna roba. Ili, na drugu loptu, da li izbledelu majicu nosi Senad ili njegov mlađi brat, što bi priču namah učinilo tužnom, kao što i treba da bude.Odeća nam ne govori ništa o čoveku. Ne, ne govori nam ništa, pogotovo zato što su pred Crkvom Svetog Marka ljudi obučeni i kao za prijem i kao za poljske radove, i kao za noćni izlazak i kao za svadbe i sahrane. Retka prilika u kojoj po ruhu nešto može da se zaključi jeste ona u kojoj čovek nosi trenerku sa natpisom „TuS Ajhlinghofen“, što će reći „Sportsko društvo Ajhlinghofen“. Svaka čast uglednom sportskom društvu iz Dortmunda, koje korene vuče još iz 1890, i čiji seniorski fudbalski tim trenutno nastupa u osmom rangu nemačkog fudbala, ali izvesno je da nijedan stranac u istoriji tu trenerku nije zaradio drugačije do krvavim arbajtom. Ili krvavim arbajtom sina ili unuka na nekoj dortmundskoj građevini. Ili kroz humanitarnu pomoć. Svaki od tri moguća rukavca kojima je ta trenerka doplivala do čoveka, mogao je čoveka odvesti i na režimski miting.

Još smo pred Crkvom Svetog Marka, zapravo smo u njoj, a tamo se gosti ponašaju primerno ili barem primereno. Sad, što poneko usred službe fotografiše ili što jedna gospođica ulazi u kratkom šortsu ili što je neko odložio zastavu SNS u ćošak - to rade svi svetski turisti po svim svetskim bogomoljama. I zastavnik se postarao da barjak ostavi u ćošku, da ne smeta. Formira se red za kupovinu sveća. Na papirićima naslovljenim „Za zdravlje i spasenje slugu božjih“, ljudi brižljivo upisuju imena supružnika, dece, roditelja. Po spasenje su i došli u Beograd. Dobro, ponekome spasenje nije potrebno, što se vidi u klasnoj podeli pred crkvom.Deo saboraca ispunio je obližnji i ne baš jeftin restoran. Za ostale - široko im tašmajdansko polje. A mogu - ako mogu - i da se snabdeju kod snalažljivog tipa koji pred Ustavnim sudom sa rasklopivog stola prodaje pivo, vodu, energetske napitke. Кao parenteza – „Srbija nade“ je svakako popila više alkohola od „Srbije protiv nasilja“, ali za to je niko razuman neće kriviti. Naprotiv, režimu valja zameriti i to što svojoj nevoljnoj podršci nije platio pivo ili dva, nego je ostavio da kod samostalnih uličnih preduzetnika kupuje limenke po ceni trostruko većoj od tržišne.Najzad smo na skupu kakav Srbija nije videla - od 2019, na istom mestu - a tamo sedokosi veseljak vikom pokušava da Vučića podseti da je i Arilje prisutno, i rudimentarnim engleskim nudi pivo zbunjenom tamnoputom momku. „Pis“, mir, dovikuje mu, sećajući se verovatno nekog filma u kome se američki crnci tako pozdravljaju ili samo ljudski želeći mir celom svetu. Potom pruža pivo i ruku svakome oko sebe.Mir je razbijen malo posle sedam, prvim pucnjem groma. Miting još nije počeo, a prethodnik potopa prvo izaziva veseli vrisak, a potom i gnevan povik iz zadnjih redova: „Ajde, bre, jebo te više govor!“Uzgred, ako čitaoca interesuju ovakva „dešavanja naroda“, uvek se valja smestiti u zadnje redove, jer su tamo reakcije iskrenije. I duhovitije: „Počni govor, mokre mi gaće!“ Potop je, jasno, počeo, miting još nije, i publika je osuđena na snimke Vučićevih govora. Glas iz zvučnika veli da o nečemu razmišlja. „Razmišljaj posle kiše!“, ne predaje se humorista, a dve devojke nude susedima mesto pod kišobranom: „Ako ima mesta za dvoje, ima i za trećeg“, ljubazno podseća cura dok zagrljajem štiti manje otpornu drugaricu.Najzad počinje, i zaslužuje taman jedan pasus (ili jedan taman pasus). Lazar Ristovski ili iskreno želi mir poput ariljskog veseljaka ili hvata zalet za skok u drugi tabor („Ja sam narodni glumac, glumac i vas koji ste danas ovde, i vas koji ćete sutra biti ovde“). Ivica Dačić i dalje tragično loše glumi socijalistu (citat nepotreban) a nešto bolje vernog saveznika vlasti (isto). Milan Кnežević, lider pokreta Za budućnost Crne Gore, izaziva masovno češanje po glavama grmeći protiv „fensi slušalaca tehna i Eltona Džona“. Milorad Dodik - najavljen kao „Milan Dodik“ - deluje neinspirisano, ali on uglavnom deluje tako. Evo i neizbežnog specijalnog gosta, Petera Sijarta, mađarskog ministra spoljnih poslova, koji kao i 2019. odnosi specijalnu nagradu, „Sizifov mikrofon“, za pokušaj da prosečnog Srbina ubedi u mađarsko prijateljstvo. Janko Tipsarević predsedniku servira zasluge za to što je Srbija poštovana u svetu. Predsednik voli sve nas koji smo se okupili. Beskrajno nas voli.

„Nas koji smo se okupili“, ako nismo bili baš u prvim redovima, ujedinjuje nedostatak reakcije na poruke, pokliče i pozive kojima nas zasipaju sa bine. Već sa druge strane ulice, pred Pionirskim parkom, ljudi mogu komotno da razgovaraju, da telefoniraju, da se nakratko nasmeju i zaplešu po kiši. Pogotovo mogu da ćutke gledaju u prazno. U tim očima nema ni ljubavi ni mržnje; većinom ima samo brige i bolne svesti da život ne treba da izgleda tako, pod kišobranom ili kabanicom u arogantno smrknutom velegradu. Кao i na dočeku Vladimira Putina januara 2019, brzina kojom se masa razilazi je barem dugoprugaška, ako već nije sprinterska. Tada mraz, sada kiša, i nikada sunce, u autobusu u kome svako ima svoj cilj.BONUS VIDEO: Snimak ljudi koji odlaze sa Vučićevog kontramitinga

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ljudiodlazesaskupasnsa-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="6141652"]