0
"Aleksandar Vučić je dužan da odgovori na mnoga pitanja, ali spisak tih pitanja ne bi trebalo da sastavljaju novinari, već, što bi se reklo, “ostavimo to nadležnim organima”. Ako me razumete", kaže u intervjuu za list Nova Zoran Kesić voditelj i autor emisije “24 minuta” na televiziji Nova S.
U susret novim izborima koji Srbiju čekaju na proleće dao je i svoj predlog slogans strankama vlasti i opozicije, a otkrio je i zašto zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić nikada neće postati Beograđanin.
Šta je vaš utisak broj jedan u 2021. godini?
Mislim da mi je Mitrovićev događaj glavom najjači utisak. Glasam za predlog broj 1:2 u Lisabonu.
Pobediti Portugal u gostima I to golom u poslednjem minutu I tako se direktno plasirati kao prvi u grupi, vrlo je slatko I greje napaćenu dušu svakog fudbalskog entuzijaste (kada su naši klubovi I reprezentacija u pitanju), a ima nas kolko god hoćete.
Zašto u vašoj emisiji nikad nema ljudi iz vlasti? Nisu dovoljno zanimljivi vama ili vi niste „zanimljivi“ njima?
Ako mislite na političare Iz vlasti, njih nema jer u emisiju nikada ne pozivamo političare. Iz istog razloga nema ni predstavnika opozicije u našoj emisiji. Moguće da pod “ljudi iz vlasti” mislite zapravo na Krstiće, Bokane, Vuk Stankoviće, Milovanoviće, Lađeviće, Vučićeviće i druge profesionalne goste Hepija i Pinka i vršioce dužnosti hvaljenja vlasti i pljuvanja opozicije. Njih ne pozivamo jer nemamo u budžetu obezbedjena sredstva za usluge koje oni pružaju. Zovemo u emisiju isključivo ljude koji govore ono što zaista misle, a ne one koji honorarno izgovaraju šta klijent naruči.
Na koje pitanje ( ili pitanja) je Aleksandar Vučić, prema vašem mišljenju, dužan da odgovori?
Mislim da je propustio priliku da bude predsednik svih građana, što podrazumeva i da na normalan, dostojanstven način odgovara i na pitanja medija koji nisu po njegovom (ne)ukusu. Odavno je prešao granicu u kojoj bi novinari uopšte trebalo bilo šta da ga pitaju. Naravno, verovatno ćemo još neko vreme nastaviti tu igru “režimski novinari ga ne pitaju, nego mu centriraju loptu za siguran pogodak u gol bez golmana, a na svaki pokušaj normalnog pitanja on puhće, dahće, drami, potom defamira novinara i medij iz koga dolazi, da bi konačno umesto odgovora, išao na proverenu varijantu “a što ne pitate šta su oni bivši”. Čemu onda pitati ga bilo šta, kad unapred znaš šta će da ti kaže? Naravno, apsolutno se slažem se da je dužan da odgovori na mnoga pitanja, ali spisak tih pitanja ne bi trebalo da sastavljaju novinari, već, što bi se reklo, “ostavimo to nadležnim organima”. Ako me razumete.
A premijerka Ana Brnabić?
Lično me zanima da li u ovom trenutku premijerka misli da je vredelo toga. Je li vredelo postati to što je gospođa Brnabić postala i biti upamćen kako će ona biti upamćena. Pritom, ne sugerišem odgovor da nije vredelo, samo sam radoznao. Nemam uvid u drugi tas vage. Samo mogu da pretpostavim da je nešto jako primamljivo, blistavo i očaravajuće na tom tasu, čim to može da pretegne u odnosu na razočarenje, sramotu i nezapamćenu prodaju integriteta zarad poltronstva koje njeno ime danas simbolizuje. Bitno mi je samo da čitalac ne pomisli da nastupam sa nekakve pozicije neupitne moralnosti. Moguće samo da nikada nisam dobio ponudu kakvu su Ana Brnabić I mnogi drugi dobili, pa otuda nisam ni bio u situaciji da posrnem.
Čeka nas još jedna izborna godina. Koji bi slogan u izbornoj kampanji mogla da koristi vlast, a koji opozicija?
Vlast bi mogla da počne i malo da se zeza, jer šta god da stave kao slogan oni znaju da svakako mogu da računaju na sigurne glasove, ucenjene glasove, zaprećene glasove, zastrašene glasove i glasove iz lične koristi. “Bogatstvo za sve” recimo nije loše. Lepo zvuči, a možda neko u to i poveruje. Naravno, to jeste laž, pa šta? Ili baš to – “SNS – jeste laž, pa šta” bi bio dobar iskorak ka iskrenosti u smislu “nastavićemo sa korupcijom, lopovlukom, prodajom zemlje, brutalnom manipulacijom, ali bar nećemo da se foliramo da to ne radimo”. Opoziciji će trebati nekoliko slogana, za nekoliko opozicija. Đilasovska opozicija može da ide na “50 nijansi žute”, ekolozi oko Zelenovića i Ćute “Dosta Ćutanja – Zeleno, volim te Zeleno”, a Boško Obradović i ekipa – “Ajd ne seri da nisi za Dveri”.
Hoćete li izaći na glasanje i kakav rezultat očekujete?
Normalno da ću izaći. Uvek sam izlazio na izbore od kad sam stekao pravo glasa i na svim izborima sam glasao, izuzev na poslednjim koje sam bojkotovao. I uvek mi se birački odbor posebno obraduje. Tačnije, jedan deo biračkog odbora mi se vidno obraduje, a drugi deo se pravi da se nije obradovao, kako neko ne bi primetio I javio nekom gore da se obradovao. U ovom trenutku ne mogu da vam kažem šta očekujem, jer stvarno nemam pojma šta da očekujem. A da kažem da očekujem nešto što bi dobro izgledalo u novinama koje se (s pravom) kritički odnose prema vlasti, baš kao i naša emisija – to bi delovalo kao neka agenda. Mogao bih reći čemu se nadam i šta priželjkujem, ali to je intimno pitanje. Šapnuću ženi.
Da li opozicija ima šanse da osvoji Beograd?
Mislim da Beograđani imaju šanse da osvoje Beograd I nastave da ga razvijaju u duhu onoga što Beograd mora da bude, jer on to suštinski i jeste – srdačni, gostoljubivi, šarmerski, kosmopolitski centar ne samo naše zemlje već i komšiluka. Ona žena koja na protestnim blokadama “šeta” bagerčić na daljinsko upravljanje, to je recimo Beograd. Ja nemam pojma ko je ta žena, ali ja taj Beograd poznajem, volim i znam koliko je moćan kad se podseti šta sve može. Kad se ohrabri videvši da i dalje ima mnogo Beograđana (koje god mesto rođenja im pisalo u ličnoj karti). Džabe Vesiću kilogrami monografija o Beogradu i svi njegovi Vesomobili. Nikada neće biti Beograđanin, ne zato što je Kruševljanin, već zato što taj Vesić i takvi vesići simbolizuju upravo ono što je Beogradu strano – u ovom gradu se odmah prepozna ako si folirant. Ovaj grad će te još i bonus zajebavati, mimo redovnog zajebavanja, samo ako primeti da se baš jako trudiš da mu se dopadneš. Dakle moj konačni odgovor je – vreme je da Beograđani osvoje Beograd, a Čolu pitajte koliko lep može da bude april u Beogradu.
Kad bi morali da kandidujete jednog čoveka kojeg biste voleli da vidite kao predsedničkog kandidata, ko bi to bio?
Koliko god da je naša emisija ponekad neozbiljna, ipak se uglavnom ozbiljno odnosimo prema ulozi i uticaju koju i kao emisija i ja kao njen golgeter imamo u javnosti. I zato bi bilo bez veze da ja licitiram sa nekim imenima, pogotovu ako znamo da čak i lično mišljenje, ako je javno izrečeno, može nekoga ni krivog ni dužnog targetirati I napraviti mu probleme i smetnje u životu. Ono što mogu da kažem je da se nadam nekoj Srbiji u kojoj neće ime biti to koje vuče, već u kojoj građani svesni svoje snage vuku za sobom…ili ajde bar – guraju svog predstavnika. Kada bih morao da kandidujem jednog čoveka – taj čovek bi se zvao Građanin Srbije. Taj tip je najmoćnija sila, on je i stvaralačka energija i rušilačka stihija, to je neko koga se treba plašiti ako si zlonamerni gad i neko ko će umeti da ceni tvoj trud i posvećenost ako si iskren i pravedan.
Dosta je bilo različitih komentara i u Srbiji i u Hrvatskoj nakon vašeg gostovanja u emisiji na HRT. Stankoviću zameraju izjavu o Splitu, vama hvaljenje Hrvatske i Zagreba. Dokle ćemo vrteti istu priču i glodati kosku staru 30 godina?
Pa s obzirom na buru koju smo kolega Stanković I ja, za manje od sat vremena, izazvali u čitavom regionu, reklo bi se – nije loša epizoda. Ne bih naknadno polemisao ni sa kim u vezi sa mojim gostovanjem, niti bih da analiziram svoje izjave, osim što mogu nakon pažljivog ponovnog gledanja emisije da potvrdim – sve sam tačno rekao, uključujući i prognozu da će me tabloidi nakon emisije razapeti. I mnogo volim kad sam u pravu, a to je uglavnom uvek! Mogu da kažem da mi je bila čast da gostujem u jednoj tako dugovečnoj i uticajnoj emisiji, a tabloidi umesto da su ponosni što je jedna naša tv emisija uspela da probije granice i bude prepoznata i rado gledana i u komšiluku, oni udarili u pljuvačinu. Čista ljubomora, eto šta je, jer njih mučenike niko nigde ni ne zove. Kme, kme!
Posle kojih događaja, izjava ste „ostali bez teksta“, koji je to momenat kada ste rekli „da li je ovo moguće“?
Nema više toga. Oguglali smo odavno i ništa više ne može da me začudi. Možda je za nijansu bezobraznija laž od ostalih kada se čitava stranačko-ministarsko-botovsko-medijsko-tabloidna mašinerija obruši na veličinu i legendu poput Gorana Markovića optuživši ga da “poziva na ubistvo Vučića”. A čovek izjavio upravo suprotno. I nema veze što svi znamo da je to samo još jedan u nizu “napada na Vučića” (opciono “napad na Vučića i njegovu porodicu”), svakako ćemo biti u obavezi da nas nedeljama tucaju u mozak izmaštanim “ubistvima”, “priželjkivanjem zla”, ”haosima”, “državnim udarima” I slično. A onda, čisto radi umetničkog dojma, dobijemo i nadgradnju laži u čistu gadost, kada premijerka izjavi da je “Marković pozivao i na ubistvo Đinđića i to se, eto, desilo”. I tu se vraćamo na ono moje pitanje samom sebi od malopre – koliko to tačno košta da ti svesno i javno izgovoriš takvu odvratnu laž? Čime te to nagovore, ucene ili plate da kažeš takvo zlo? Srećom, Nikola Tesla je izmislio internet, pa prostom pretragom na googlu možemo pronaći i šta je Marković tačno rekao o Đinđiću (spojler: nije pozivao da ga ubiju), ali i šta je premijerka rekla o Goranu Markoviću. Može i tu mali spojler – Google vam, gospođo Brnabić, to možda i zaboravi, ali građani bogami neće!
Izdvojite top 10 izjava javnih ličnosti koje su, prema vašem mišljenju, obeležile 2021. godinu?
Ne sećam se ni jedne izjave. Ali gledaću u subotu 1. januara “24 minuta” i tu obično saberu sve najbolje izjave iz prethodne godine i to zovu “Zlatna šolja”. Odlična emisija, preporučujem!
BONUS VIDEO: Ko je hrabar? Pa Vučić…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
