INTERVJU Rastislav Dinić: Režim nije očekivao ovakvu solidarnost građana. To će ih koštati vlasti

U razgovoru za naš list govori i o otporu koji studenti od početka blokada imaju prema saradnji s opozicijom, ali i o nastupajućim lokalnim izborima u Kosjeriću i Zaječaru.

Prošla je sredina maja, a vlast ne odgovara na zahtev studenata da se raspišu vanredni parlamentarni izbori. Štaviše, predsednik Aleksandar Vučić kaže da će ih biti tek za godinu, godinu i po. Mislite li da će tih izbora biti?

Mislim da je to pitanje za političke analitičare, a za nas, kao političke aktere, pitanje je šta treba da uradimo kako bi tih izbora bilo. Odgovor je: neophodno je formirati što širi društveni front koji će biti u stanju ne samo da izvrši koordinisani pritisak na vlast kako bi je naterao da raspiše ove izbore, nego i da nađe najbolji način da na njima ubedljivo pobedi.

U tekstu za Peščanik pisali ste o odluci studenata da uporno izbegavaju saradnju s opozicijom. Smatrate je lošom. Kao profesor, ali i član političe stranke imate uvid u oba polja, i studentski i opozicioni. Da li mislite da će do te saradnje na neki način, ipak, morati da dođe?

U svom tekstu „Šest miliona gnevnih ljudi“ ja pišem da su studentski plenumi kao vid inkluzivne, otvorene i argumentovane demokratske diskusije, bili izuzetno uspešni u prevazilaženju mnogih podela u srpskom društvu, podela koje je Vučićev režim aktivno razgorevao kako bi sprečio uspostavljanje jedinstvenog antirežimskog fronta. Rušenje tih barijera koje razdvajaju građane Srbije videli smo u Novom Pazaru, u studentskom obilaženju sela i gradova širom Srbije, kao i u raznolikosti zastava i simbola na studentskim protestima. Studentski protest je pred očima cele nacije zacelio Srbiju i njene podele, i to su zaista slike koje teraju suze na oči.

Pa ipak, i to je osnovna teza mog teksta, postoji jedna podela koju plenumi nisu uspeli da savladaju, i koja još uvek predstavlja prepreku za uspostavljanje zajedničkog antirežimskog fronta, a to je podela na opozicione partije i aktivističke organizacije sa jedne strane, i navodno nepolitičke studente i građane sa druge strane. A upravo je ta podela najvažnije dostignuće Vučićeve propagande koja već 13 godina radi na tome da ubedi građane Srbije da je politika nešto prljavo i da je samim tim svako ko se njime bavi i sam neminovno „uprljan“.

Predrasuda prema politici, partijama i opoziciji služi tome da svako ko uđe u politiku kako bi se suprotstavio kriminalnom režimu (onako kako je to pre nekoliko godina učinio pokret Ne davimo Beograd kada je po prvi put izašao na izbore, a zatim se i pre dve godine transformisao u partiju Zeleno-levi front, i kako sada namerava da učini studentski pokret ulazeći u izbornu politiku) ubrzo postaje stigmatizovan i prokažen već samom činjenicom da se uključio u politiku. To se, na primer, desilo meni, koji sam za samo godinu boravka u skupštini, u očima javnosti postao „uprljan politikom“ iako zaista nisam uradio ništa čega bi trebalo da se stidim, naprotiv, svim snagama sam se borio protiv ovog kriminalnog režima i za vrednosti koje smatram ispravnim. Isto će se neminovno desiti i sa svakim drugim ko bude ušao u izbornu politiku, kako god iskren, čist i posvećen on bio, pa i sa kandidatima sa tzv. studentske liste. Jedini način da se ovo spreči jeste da odbacimo ovu predrasudu koja služi samo Vučićevom kriminalnom režimu.

Slediti logiku plenuma do kraja značilo bi proširiti princip argumentovane javne rasprave na celu antirežimsku javnost, i omogućiti svim relevantim akterima da u njoj učestvuju. Drugim rečima, moramo da razgovaramo, otvoreno i bez predrasuda, kako bismo došli do najboljih rešenja za sve.

Predsednik Aleksandar Vučić kaže da mu niko iz Evrope nije rekao da treba da raspiše izbore. Da li to čeka, da mu Evropa tako nešto kaže?

Ne bih pridavao naročit značaj njegovim izjavama koje uvek imaju pre svega propagandnu svrhu. Prevremene izbore traže građani Srbije, jer aktuelni režim više nema legitmitet, a Vučić ovom izjavom pokušava da tu jednostavnu i za njega poražavajuću činjenicu prenese na teren na kojem se oseća najsigurnije: raspirivanja nacionalističkih strasti.

Kad smo kod Evrope, čini se da Marta Kos kao komesarka za proširenje ima znatno drugačiji pristup prema srpskim valstima nego što je imao njen prethodnik Oliver Varhelji. Da li očekujete da Evropa zaista napravi zaokret u politici prema režimu u Srbiji?

Taj zaokret se već uveliko dešava i svedočimo mu svakog dana.

Da li su studenti, njihova borba, i odlazak u Strazbur i Brisel, to što je razbudilo Evropu?

Svakako da je to bio jedan od ključnih elemenata u kako kažete, „buđenju Evrope“. Ali radi se i o tome da prisustvujemo fijasku Vučičeve spoljne politike obećavanja svega svima. Evropska Unija, uz sve svoje probleme, još uvek ima neka čvrsta pravila koja se ne mogu predugo izigravati bez posledica.

Kako komentarišete to što je dvadesetak britanskih poslanika tražlo promenu politike prema Srbiji i izvesne sankcije protiv Aleksandra Vučića zbog njegove odluke da 9. maja bude u Moskvi na proslavi Dana pobede nad fašizmom?

Još jedan simptom fijaska koji sam spomenuo.

Dok se o vanrednim pralamentarnim izborima samo priča, imamo zakazane lokalne izbore u Kosjeriću i Zaječaru. Kakav ishod očekujete?

Opet, ni ovde nije stvar u tome šta očekujemo, nego šta smo mi kao politički akteri spremni da učinimo da taj ishod bude povoljan po pobunjene građana, a loš po kriminalni režim Srpske napredne stranke. Videli smo da su studenti na različite načine podržali opozicione liste u ova dva grada i ako to zajedničko angažovanje bude urodilo plodom, možda ćemo dobiti i dva dobra modela izgradnje zajedničkog fronta na nacionalnom nivou.

Na osnovu primera u Novom Sadu, da se zaključiti da smo "progutali" i to da u Srbiji postoje politički zatvorenici? Kakva se poruka ovim šalje opoziciji, NVO, građanima?

Ja ne bih rekao da smo „progutali“, brojnost i žestina građanskih protesta ispred suda u Novom Sadu govore da ljudi nisu spremni ovo da trpe i da su spremni da se zajedno suprotstave zlu. Poruka vlasti je svakako trebalo da bude zastrašujuća, ali bih rekao da kao i mnogo puta ranije, nisu računali na solidarnost građana i građanki Srbije, što će ih u konačnom koštati vlasti.