“Ukoliko dijalog vlasti i opozicije ne uspe, onda se zatvaraju svi mogući ventili za iskazivanje političkog nezadovoljstva. Iskreno se nadam da će Vučić biti mudar i da će izbeći da se ponove scene koje smo viđali u julu prošle godine na ulicama. Ukoliko se to desi, to će biti reakacija građana koju opozicija neće moći da kontroliše i kanališe, a ona bi i te kako mogla da ugrozi predsednika i njegovu vlast”, rekao je u intervjuu za Nova.rs lider Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović.
U susret pregovorima sa vlašću, naš portal je pripremio serijal intervjua sa učesnicima dijaloga u kojem će posredovati predstavnici Evropskog parlamenta.
U razgovoru za Nova.rs, Grbović otkriva u kakvim je odnosima sa delom opozicije koji je otvoreno kritikovao učešće PSG na prošlim izborima, kako protivnici vlasti treba da nastupe u dijalogu, šta će se dogoditi ukoliko pregovori propadnu, kao i šta misli o planu koji je nedavno izneo vladike Grigorije…
Da li će PSG biti deo jedinstvenog tima opozicije za pregovore, imajući u vidu da se Narodna stranka protivi vašem učešću?
Mi ćemo svakako učestvovati u tom dijalogu i bićemo deo širokog sastava stranaka i organizacija koje će predstaviti svoju zajedničku platforu za dijalog. A da li će doći do jedinstvenog nastupa opozicije, to je nešto što tek treba da se reši u budućnosti, ali tek pošto vidimo za šta se ko zalaže. Kad to sagledamo, možemo da razgovaramo i o eventualnom zajedničkom delovanju. Što se PSG tiče, mi smo otvoreni za saradnju, ali ne možemo sami da odlučujemo o tome da li će biti tog jedinstvenog nastupa. O tome će morati da se izjašnjavaju i neki drugi.
Pročitajte još...
I sa Narodnom strankom ste spremni da sarađujete?
Mi imamo jedan blok proevropskih stranaka i organizacija, koji je završio rad na svojoj platformi. Sa tim ljudima smo sarađivali i to ćemo i dalje činiti. S druge strane, Narodna stranka, Dveri i taj konzervativniji deo političke scene, zajedno sa Skupštinom slobodne Srbije, rade na svojoj platformi. Što se mene tiče, otvoreni smo za saradnju sa njima. A to da li postoji neka vrsta latentnog sukoba i da li su postojale teške reči – da, jesu. To nisu bile nimalo prijatne reči, ali to u ovom trenutku nije naročito važno, niti ja imam luksuz i pravo da ugrožavam toliko željeno opoziciono jedinstvno zbog uvreda na naš račun. Ukoliko bi jedinstvo zavisilo samo od moje odluke, ono bi se i uspostavilo. Opet, ponavljam – to ne zavisi samo mene.
Da li ste pokušali da razgovarate sa ljudima iz Narodne stranke, konkretno Vukom Jeremićem, po ovom pitanju?
Sa Jeremićem nikada nisam imao razgovor jedan na jedan. Nikada se nije pogodilo da dođemo u situaciju da razgovaramo tako. Ja jesam pričao sa pojedinim ljudima iz Narodne stranke, ali je to više bilo na privatnoj, odnosno prijateljskoj osnovi.
Zamera vam učešće na izborima, zbog čega se tvrdi da ste izgubili legitimitet da budete deo jedinstvenog opozicionog fronta. Zbog čega biste vi bili drugačiji partner bojkot opoziciji u poređenju sa drugim strankama koje su učestvovale na izborima?
Mislim se da ta podela (ko je izašao na izbore, a ko nije) odavno pokazala kao veštačka i nepotrebna, a u određenom slučaju čak i kao štetna. Ne može odnos prema jednom događaju da bude kriterijum s kim sarađivati u budućnosti. Mi treba da idemo ka istom cilju i treba da usmerimo svoje delovanje na identičan način, kako bismo do tog cilja što pre i sa što više uspeha došli. Uvek ćemo moći da pronađemo razloge zašto da se razjedinjujemo, a učešće na izborima je samo jedan od mogućih razloga razjedinjenja.
Vaši kritičari ističu da ste već jedan dogovor prekršili. Šta su garancije da ćete ovoga puta ostati dosledni dogovoru s kolegama iz opozicije?
Činjenica je da je naša odluka o učešću na izborima, pošto smo prethodno bili za bojkot, bila pogrešna. Ukoliko smo rešili da idemo u jednom pravcu, onda je trebalo ići do kraja, ma kakav god da je on bio. To je greška koja je učinjena i lekcija koja je naučena, makar s moje strane. Mene lično obavezuje data reč ljudima sa kojima sarađujemo. Oni koji ne žele da mi veruju, imaju pravo na to, jednako koliko imaju pravo i da gaje sumnju zbog našeg poteza da učestvujemo na izborima. Međutim, isto tako bi sutra, s naše strane, neko mogao da se zapita da li je moguća saradnja sa nekim ko je glasao za budžet koji je predložio SNS i kako da budemo sigurni da to neće učiniti opet? Onda bi nama moglo to da se vrati s pitanjem da li bi oni mogli da sarađuju sa nekim čiji su predstavnici nekada bili “beli listići”. A onda bi mogli da odgovorimo: “Da, ali neki koji su sada sa vama su bili u vlasti ili su glasali za vlast”. Na taj način se samo ulazi u beksrajnu spiralu koja pokazuje potpunu beznadežnost opozicije i to je nešto što bi trebalo izbeći. Ukoliko neko ne želi da sarađuje, to se jasno kaže i stavi se tačka. Mislim da stalno insistiranje na razlikama je nešto što ne donosi ništa dobro.
Nedavno smo čuli da vladika Grigorije ima plan da okupi mlade ljude koji bi doprineli preporodu Srbije. Kako se vama čini ova ideja?
Njegova najava je odmah dovela do stvaranja dva tabora, čak i unutar opozicione javnosti. Jedan tabor mu daje bezrezervnu podršku za kandidaturu za predsednika, dok se drugi protivi tome, iako on nju nije ni istakao. Verujem da vladika Grigorije ima dobre namere i siguran sam da može da pomogne kako bi se stanje unutar Srpske pravoslavne crkve poboljšalo, naročito nakon godine u kojoj je ostala bez nekoliko istaknutih ličnosti. Verujem da bi njegova blaga reč i narav mogla da pomogne uspostavljanju normalnosti na javnoj sceni, komunikaciji i dijalogu. Uveren sam da on može da pomogne i ja sa tim nemam problem, međutim, ako odluči da bude kandidat na predsedničkim izborima, onda bi morali da pogledamo s koje pozicije kreće. Pitanje je da li bi to učinio kao vladika ili kao svetovno lice i s kojom platformom i stavovima bi nastupao. Dobar deo političkih stavova s njegove strane ja još uvek nisam čuo i ne mogu unapred da kažem da li bi on bio adekvatna ličnost za to ili ne. Ipak, moram da kažem da mi je zabrinjavajuća ta alegrična reakcija sa svih strana i to što se nekome unapred oduzima pravo da nešto kaže ili što se to bespogovorno prihvata. Protiv vladike Grigorije zaista nemam ništa, jer ništa loše nije uradio.
A kako komentarišete to što je Grigorije nakon te izjave postao svakodnevna tema prorežimskih medija?
To je stil Srpske napredne stranke. U pitanju je totalna politika koja vodi do uništenja čoveka. Njihova ideja jeste da čoveka moralno diskredituju, da ga potpuno ponište u javnosti i da ga prikažu u najgorem mogućem svetlu – kao neprijatelja Srbije, srpskog naroda, države i svega za šta se njihov predsednik srčano bori. To su izuzetno opasne metode političkog progona koje mogu dovesti do katastrofalnih ishoda. To smo već videli u slučaju ubistva Olivera Ivanovića. Ja se nadam da se to više nikada neće ponoviti, ali mi se čini da ne postoji nikakva vrsta odgovornosti sa strane onih koji takvu propagandu plasiraju. To je nešto što bih osudio u svakom slučaju, ko god bio žrtva takvog progona.
Kad smo kod priče oko jedinstva opozicije, šta je glavni razlog zbog čega stranke nisu mogle da se dogovore oko zajedničke platforme za pregovore sa vlastima?
Upravo zato što postoji jaz između bojkot opozicije i onih koji su učestvovali na izborima. Da budem iskren, čini mi se da nepostojanje volje da se taj jaz premosti nije samo karakterističan za bojkot opoziciju. Čini mi se da i ni kod onih koji su učestvovali na izborima ne postoji želja da dođe do pomirenja. Dakle, ima tu mnogo tvrdoglavosti i sujete i sve to utiče da trenutno o izbornim uslovima razgovaramo na ovaj način. Ipak, verujem da to ne mora nužno da bude loše, jer kad se sve platforme budu stavile na sto, videćemo da se one samo tehnički i kozmetički razlikuju i da bi bilo neodgovorno da zbog tako malih razlika nastavimo da nastupamo odvojeno.
Dakle, vi verujete u jedinstvo opozicije?
Mislim da će se ono ostvariti. To jedinstvo ne mora nužno da znači da će imati jedan isti dokument, ali ono bi trebalo da znači da idemo ka istom cilju i da imamo jednu vrstu zajedničkog nastupa, makar i sa različitih pozicija. Važno je da insistiramo na istim stvarima i da ne bude namernog podemtanja, odnosno da neko uleće sa nekim drugim zahtevima samo da bi naštetio drugima.
A šta su vaši zahtevi?
Naša platforma je fokusirana na ključne probleme. Tu, pre svega, mislimo da na zloupotrebu javnih resursa, pritiske na birače, medijsku cenzuru i nepostojanje drugračijeg mišljenja, pre svega na Radio televiziji Srbije. Mi ne želimo da ponavljamo greške iz nekih prethodnih perioda i da se bavimo time kako bi trebalo definisati određene zakone, čija bi primena dovela do poštenih izbora. Suštinski, naš problem nije u tome šta u zakonima piše, već je pitanje da li postoji dobra volja da se oni primenjuju. Za ovih devet godina vlasti Srpske napredne stranke ta volja nije postojala i oni neće preko noći postati demokratični, tolerantni i pristojni. Neophodno je da se uspostavi jedna vrsta mehanizma, gde bi opozicija i međunarodni prestavnici imali kontrolnu ulogu i određena ovlašćena na osnovu kojih bi bile sprečene zloupotrebe.
A verujete li da je Aleksandar Vučić spreman na kompromis?
Ukoliko ima makar malo političke mudrosti, on će biti spreman na kompromis. Ukoliko ovaj dijalog ne uspe, onda se zatvaraju svi mogući ventili za iskazivanje političkog nezadovoljstva građana, koje i te kako postoji. Ogroman broj ljudi nije zadovoljan aktuelnim stanjem i ima potrebu da to nezadovoljstvo iskaže. Oni će to iskazati ili tako što će sutra imati svoje predstavnike u institucijima ili tako što će morati da pribegavaju drugim mogućnostima. Ta druga mogućnost jeste ulica i ono što najviše liči na scene kakve smo viđali u julu prošle godine. To je jedna vrsta nekontrolisane, potpune i najdirektnije demokratije, gde više niko ne može da predvidi koji će ishod na kraju biti, ali svi znamo da on suštinski ne može da bude dobar. Niko ne bi mogao da upravlja tim protestima, opozicija ne bi imala ni snage, ni mogućnosti da adekvatnije kanališe to nezadovoljstvo građana i onda bi sva odgovornost za sve što bi usledilo pala isključivo na vlast.
Da li to znači da propast pregovora znači i novi bojkot izbora?
Bilo bi neozbiljno da se bilo koja opcija unapred isključi. Svaka vrsta pobune, građanske neposlušnosti i drugih vaninstitucionalnih sredstava borbe nije isključena.
Pa, ima li uopšte smisla izlaziti na izbore ukoliko propadnu pregovori?
Iz ove perspektive nema, ali to zavisi od okolnosti u trenutku donošenja odluke. Previše je faktora za koje ne znamo kakvi će biti u trenutku kad bude morala da se donosi odluka o izlasku na izbore. Iz ove perspektive to ne deluje kao naročito smislena ideja, ali ne mora da znači da neće imati smisla kad dođe vreme za izbore.
Šta je garancija da će ono što dogovorite biti ispunjeno?
Jednu garanciju mogli bi da daju predstavnici Evropskog parlamneta, jer oni imaju snagu da utiču na vladajuću stranku da ispuni dogovoreno. Druga garancija može da bude i formiranje “ad hoc” tela koje bi imalo nadležnost da sprovode adekvatne promene koje se odnose na izborne uslove.
Ali to “ad hoc” telo ne bi moglo da postoji bez pristanka vlasti. Zašto bi oni to prihvatili?
To je opet pitanje koje se odnosi na to da li kod Vučića postoji dovoljno političke mudrosti kako bi prepoznao da će, ukoliko te ventile zatvori, ući u potpuno nepoznato polje vaninstitucionalnog delovanja. To može da razultira na mnoge načine koji ne bi bili dobri po njega i njegovu vladavinu. Jednostavno, mora da postoji neka vrsta filtera kojim bi se omogućilo iskazivanje političkog nezadovoljstva na adekvatan način.
Predstavnici vlasti bi vam na to rekli da pretite nasiljem i da time uslovaljvate ispunjenje vaših zahteva?
To, naravno, nije tačno. Ovde nije reč o mojim perferencijama ka agresivnom pristupu, već je u pitanju realno sagledavanje situacije. Ukoliko ljudi ne mogu da se politički izraze na adekvatan način, nije za očekivati da se oni pomire sa tim da vlast može da nastavi da radi sve što je do sad radila. To je neminovnost, kad ljudi ne mogu redovnim putem da iskažu svoje nezadovoljstvo, onda će to činiti na ulici. A sve ono što se dešava na ulici uglavnom ne bude dobro. Zato naša želja i jeste da se takav ishod izbegne i zato ulazimo sa dobrom voljom u taj dijalog, uprkos tome što postoji opozicioni deo javnosti koji smatra da mi uopšte ne treba da razgovaramo. Mi idemo da pregovoramo upravo zbog toga što smo svesni šta može da se desi ukoliko bi propao dijalog.
Pročitajte još...
A sa kim biste hteli da razgovarate od predstavnika vlasti?
Mi ne biramo njihove predstavnike, ali je važno da to bude neko ko ima autoritet, odnosno neko ko ima ovlašćenja da zaključuje sporazume ili dogovore. Znamo kako funkcioniše sistem i svesni smo da će to biti neko ko će morati da dobije “amin” od Vučića. Koga god da delegiraju, naravno da neće biti prijatno.
Ukoliko delegiraju Vladimira Đukanovića, Marka Atlagića, Marjana Ristićevića ili Vladimira Orlića, kako ćete to doživeti? Je l’ to u startu poruka kako vlast doživljava dijalog sa opozicijom?
Čak i tu postoji razlika u nijansama. Orlić je potpredsednik Skupštine i ima neku vrstu funkcionalnog značaja. S druge strane, ukoliko pošalju Rističevića ili Atlagića, onda će biti jasno da je to urađeno sa namerom da razgovori ne daju nikakvog rezultata. Ja mislim da se to ipak neće desiti, jer bi time pokazali nepoštovanje, ne samo prema opoziciji koju ionako ne poštuju, već i prema ljudima iz Evropskog parlamenta.
A da li želite da direktno učestvujete kao lider jedne od opozicionih stranaka u pregovorima ili biste pristali da vaše stavove zastupa lider SSP Dragan Đilas?
Još uvek nismo došli do te faze razgovora. Ne mislim da je nužno da moram ja da budem prisutan u dijalogu, ali možda bi ta naša brojnost, u nekoj konstalaciji snaga, mogla da pruži veći legitimitet platformi koju zastupamo. Nijednu od tih opcija ne bih isključio, jer smatram da o svakoj može da se razgovara.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare