INTERVJU Ivan Marović: Milošević je grmeo, Vučić kmeči

Trenutno ne živite u Srbiji, ali pretpostavljam da pratite šta se u njoj dešava. Kako vam sa strane izgleda situacija? Pratim povremeno, ali se trudim da ne preteram, politička scena u Srbiji je jedno vrzino kolo i mnogo toga što se dešava iz dana u dan samo stvara psihozu, a zapravo nema neki dugoročni značaj, vrlo brzo se zaboravi. Cinici bi rekli da narod ima kokošije pamćenje, a zapravo to što se događa nije ni vredno pamćenja, služi samo da se narod dovede u stanje pojačane razdražljivosti.S druge strane, postoje neke pojave koje su nepromenjene, ne samo od kad sam otišao iz zemlje, nego od kad znam za sebe. Prva konstanta je da u Srbiji nema sticanja resursa, nema ozbiljne akumulacije kapitala bez države, što dovodi do prakse korišćenja javne funkcije za ličnu dobit, za izvlačenje resursa iz javnog u privatno. Druga konstanta je nacionalizam, ali ne kao projekat stvaranja države nego kao dimna zavesa za prikrivanje tog prelivanja resursa iz javnog u privatno, koje rezultira urušavanjem države.

Kao jedan od lidera Otpora direktno ste učestvovali u rušenju režima Miloševića. Može li se napraviti paralela između njegove vlasti i vlasti Aleksandra Vučića?Paralela postoji, naravno, to je ista ekipa, mada je Vučić nova generacija, pa se zato i njegov model vladavine unekoliko razlikuje od Miloševićevog. Način na koji je režim ustrojen je manje-više isti - to je lični režim gde je Milošević nekad, a sad Vučić, centar moći i neko ko presuđuje u sporovima između različitih frakcija koje čine režim. To ne znači da je on moćan sam po sebi, nego da igra tu ulogu i zato postoji pristanak svih relevantnih frakcija da je on gazda. Te frakcije su na čelu različitih institucija koje služe kao poluge moći, neke su državne, neke paradržavne. Njihov zadatak je da održavaju režim na vlasti, a zauzvrat mogu da koriste svoj položaj za lično bogaćenje, dakle lojalnost u zamenu za povlastice.U tome su slični Miloševićev i Vučićev režim. Razlika je u sastavu, u kvalitetu. Milošević je svoj režim gradio na razvalinama komunističke partije, bilo je tu i kadrova i resursa, a Vučić je sakupio ekipu s koca i konopca, zato je Vučićev režim, bar po mom mišljenju, kadrovski slabiji od Miloševićevog. Zato je Vučićev stil vladavine ovako histeričan, dok je Milošević grmeo, Vučić kmeči. On nema tako verne sledbenike i zato od njih zahteva potpunu lojalnost i ne trpi nikakvu kritiku, nije on Milošević koji je imao samopouzdanje pa su mu disidenti bili možda iritantni, ali ih nije doživljavao kao pretnju. Vučić se plaši sopstvene senke.Milošević je vladao 10 godina, a sledeće godine biće decenija kako je na vlasti Aleksandar Vučić. Kada se može očekivati njegov pad, promena vlasti?Ovde svaka vlast traje 10-12 godina, bar kad gledamo noviju istoriju, toliko je trajao Miloševićev režim, toliko je vladao DOS, možemo da pretpostavimo da će toliko trajati i Vučićev režim. Taj se period može podeliti u tri faze, prva je učvršćivanje vlasti, Milošević je učvršćivao svoj režim od 1987. do 1990, Vućić od 2012. do 2017., kada je postao predsednik umesto Nikolića. U drugoj fazi je ta vlast neprikosnovena, to je Milošević bio od 1990. do 1996. i Vučić nakon 2017. Zatim dolazi faza kad se vlast brani, za Miloševića je ta defaniziva počela na lokalnim izborima 1996., a što se Vućića tiče, u tu fazu ulazimo sad. Koliko će ona da traje - videćemo, ali znamo šta će biti na kraju: ovde narod trpi dugo, ali na kraju mu prekipi i to je to.

U Srbiji se početkom aprila održavaju izbori. Šta može opozicija na njima da uradi?Ne mogu da prognoziram rezultat izbora, ovo je tek početak te terminalne faze Vučićeve vladavine. Ako mi dozvolite paralelu, Milošević je 1996. pobedio na parlamentarnim izborima, uzeo vlast u više od sto opština u prvom krugu lokalnih, a onda dve nedelje kasnije izgubio nekih dvadesetak opština u drugom krugu. To je bila mala pobeda za koaliciju Zajedno, ako bi se poredila sa onim što je postigao SPS, ali je bila značajna, jer je označila početak kraja. Slična se stvar može desiti i danas.

Šta je opozicija imala devedesetih godina, a danas nema?Devedesetih je postojao taj paralelni institucionalni okvir koji je konačno omogućio opoziciji da pobedi na izborima 2000, kao što je Milošević gradio svoj režim na razvalinama komunističkog sistema, tako je i građansko društvo građeno na tim istim ruševinama - nevladine organizacije, nezavisni mediji, studentska aktivistička scena, iz koje sam ja potekao i koja je stvorila Otpor. To je sve pomoglo opoziciji koja nije imala unutrašnjih kapaciteta da se sama bori protiv tog režima, ali je to mogla kao deo tog šireg fronta. Tog šireg fronta, čini mi se, danas nema.Druga stvar koju je tadašnja opozicija imala je globalni trend, devedesete su bile doba demokratizacije, vreme kad je svet grabio napred, a mi smo bili zaglavljeni u ratovima i izolaciji, taj osećaj istorijske neminovnosti, koja će i našu zemlju zahvatiti, toga danas nema. Danas je svet mnogo više balkanizovan, što ide naruku lokalnim moćnicima ne samo na Balkanu nego širom sveta.U Srbiji su se vratile vrednosti devedesetih, retorika mržnje i targetiranje ... Zašto nam se to ponovo desilo?Postoje ljudi kojima devedesete odgovaraju. Ti ljudi su, uostalom i tokom osamdesetih pripremali devedesete i nakon pada Miloševića su se ponovo bacili na posao. Oni ili njihovi naslednici pripremali su teren za ovo što imamo danas, za taj povratak devedesetih, koji je, kao što sam ranije rekao, u funkciji ličnog bogaćenja na račun javnog dobra. Sva ta mržnja, konflikt, traženje neprijatelja, to stvaranje psihoze i negativne društvene klime, to je sve rezultat nečijeg predanog rada.

Može li opozicija bez podrške Zapada i novca da sruši režim?Dok sam išao u školu, otac mi je govorio: ocene su nebitne, bitno je znanje, kad imaš znanje - imaćeš i ocene. Slično je i sa podrškom Zapada, kad postoji podrška u narodu, onda će postojati i podrška sa Zapada. Ta podrška Zapada nije preduslov, ona može da pomogne, može da bude i značajna u krajnjoj računici, možda čak i presudna, ali nije preduslov, ona dolazi kasnije. Ono što je preduslov, ono što dolazi na početku je mobilisanje građana, a da bi se građani mobilisali mora se razumeti u čemu leži njihovo nezadovoljstvo. To nije nezadovoljstvo tretmanom opozicije od strane režima, izbornim uslovima ili koliko je opozicija zastupljena u medijima. Nije ni status Kosova ni položaj srpske zajednice u okolnim državama. Nije ni Rusija ni EU. Prvi korak je formulacija tog nezadovoljstva u političku platfrrmu oko koje će se mobilisati građani.

BONUS VIDEO: Srbija u medijskom mraku

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=deosrbijeumedijskommrakukakoseinformiugraaniosueninaiskljuivoreimskekanale720phd-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2440573"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram