"Aleksandar Vulin je prvi ministar koji je dezertirao kad mu je vreme bilo da služi vojsku, a marketinski obukao uniformu u vreme kad ga građani plaćaju da rukovodi jednim od najsloženijih ministarstava u Vladi. Priča o više kolona na parlamentarnim i lokalnim izborima kao i jednim kandidatom opozicije na predsedničkim izborima većini lidera opozicije pala je na pamet nakon izbora u Crnoj Gori, iako smo to predlagali i pre pet godina", naveo je u intervjuu za Nova.rs bivši predsednik Demokratske stranke i nekadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac.
Prema njegovim rečima, opozicija ima sve manje vremena da se dogovori o svom budućem delovanju, te zbog toga ne isključuje mogućnost još jedne bojkot kampanje, jer, kako kaže, pojedini opozicionari još uvek kalkulišu da li imaju šanse da osvoji Beograd. Komentarišući odluku Srbije da povuče svoje trupe iz zajedničkih vojnih vežbi sa Rusijom i Belorusijom, Šutanovac, koji već dve godine predsedava Savetom za strateške politike, ističe da Srbija, ukoliko odlučna da ide u pravcu učlanjenja u EU, mora da izbegne „minska polja“ koja će se pojaviti na tom putu.
Nedavno ste, komentarišući pregovore Beograda i Prištine u Vašingtonu, istakli da je svaki sporazum bolji od nesporazuma. Koliko je dogovor u Beloj kući približio dve strane konačnom rešenju?
Sa ili bez pregovora život ne može da stane i ono što je glavna karakteristika ovih pregovora, a što se tiče Beograda i Prištine, je upravo realaksacija odnosa koja će omogućiti da se neke stvari normalizuju i unaprede. Sve tačke sporazuma koje se tiču ekonomskih odnosa donose korist svima. Tek što smo izašli iz potpuno šizofrene situacije izazvane odlukom Prištine da uvede takse od 100 odsto na proizvode iz Srbije, već danas imamo potpisan sporazum u kome se Kosovo priključuje „Malom Šengenu“. Gotovo je nemoguće precizno definisati šta će biti konačno rešenje, pogotovo po pitanju statusa, ali isto tako svaki dogovor stvara pretpostavke da se do tog pravno obavezujućeg sporazuma dođe kroz jedan proces u kome će vreme sukoba biti daleko iza nas. Tako treba posmatrati i ovaj sporazum koji je dobio ovoliko pažnje jer je po prvi put garant sporazuma Bela kuća.
Nedavno je doneta odluka o zamrzavanju svih vojnih vežbi naše zemlje sa inostranim partnerima, a kao razlog ministar Vulin je istakao „strašan pritisak Evrope“. Da li je primereno da predstavnici vlasti, koja se zalaže za ulazak EU, na takav način reaguju na zahteve za usklađivanje politike sa zvaničnim Briselom?
Ministar Vulin za sve vreme svog ministrovanja nije shvatio da je zemlja okrugla i da ne postoji samo Istok čime je značajno doprineo urušavanju ugleda Srbije na Zapadu, što on i ne krije. Ukoliko je Srbija odlučna da ide u pravcu učlanjenja u EU, onda je neophodno potruditi se da na tom putu izbegnemo “minska polja” koja ce nas usporiti ili čak zaustaviti. Nema nikakve sumnje da EU nije izvršila veliki pritisak već je samo skrenula pažnju da je Srbija podržala deklaraciju koju je EU donela, a odnosi se na Belorusiju i od tog momenta se praktično obavezala na usaglašavanje spoljne i bezbednosne politike u odnosu na Minsk. Kako je ministar Vulin vešt manipulant, a u isto vreme ima saznanja da Srbija nema u planu izvođenje nekih vežbi do kraja godine, on se potrudio da se odluka minimalizuje tako što će se Belorusija i Rusija staviti u istu ravan sa zemljama EU i NATO sa kojim, ponavljam, i nemamo planirane vežbe. Dakle sve je samo predstava i ništa više. Međutim, sama odluka da se Vojska Srbije povuče sa vežbe, koja inače služi samo marketingu i popularizaciji odnosa Beograda, Moskve i Minska, je dobra i jedino je pitanje zašto nije doneta istovremeno uz odluku o podržavanju pomenute deklaracije.
Stručnjaci ocenjuju da je Srbija poslednjim geopolitičkim potezima napravila otklon od od Rusije i Kine, kakve mnogi nisu očekivali. Kako ih vi komentarišete?
Ako je pitanje izbegavanja nabavke 5G telekomunikacione opreme od nepouzdanih dobavljača ili ukidanje monopola na snabedavanje energentima Srbije dovelo do otklona od strane nekih prijateljskih zemalja onda imamo problem sa iskrenošću tih zemalja. U tom slučaju, zemlje koje nam prodaju nesigurnu opremu ili insistiraju da imaju bilo kakav monopol u snabdevanju Srbije i nisu prijateljski nastrojene prema nama već nas ne tretiraju ravnopravno. Problem nastaje kada se lobisti proglašavaju stručnjacima, a opozicioni lideri kojima centrale nisu u Srbiji staju u zaštitu interesa monopolista. Lično mogu da se složim, ali samo u delu da ove tačke nije trebalo da budu deo sporazuma, njih treba ugraditi u Strategiju nacionalne bezbednosti, jer telekomunikaciona oprema i energenti i jesu deo nacionalne bezbednost.
Možemo li očekivati posledice tog otklona s obzirom na to da nam je spoljna politika godinama vođena “na dve stolice”?
Srbija nikako da zauzme jasan pravac u spoljnoj politici i da svi akteri sa naše strane rade na njemu. Svedoci smo da su mnogi ministri radili upravo suprotno odlukama koje su se ticale evropske perspektive Srbije, pre svih mislim na Vulina i Popovića kojima se često pridruživao Dačić. Četrnaest godina od osamostaljenja Srbije mi nemamo Strategiju spoljne politike koja bi bila precizna i obavezujuća za sve aktere izvršne vlasti, a to je krivica upravo ministara koji su vodili MSP.
Kako biste ocenili rad Aleksandra Vulina na mestu ministra odbrane?
Nikada nijedan ministar, a podsetiću da je od 2000. do danas bilo trinaest, Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije nije posmatrao kao poligon za ostvarenje svojih nakaradnih ambicija i snova. Prvi ministar koji je dezertirao kad mu je vreme bilo da služi vojsku, a marketinški obukao uniformu u vreme kad ga građani plaćaju da rukovodi jednim od najsloženijih ministarstava u Vladi. Nesposoban da sagleda probleme i nastavi reformu, ministar je obukao svoju htz opremu i na svakom mestu se potrudio da unizi kako VS tako i same pripadnike vojske. Iako je imao izuzetnu podršku svojih pretpostavljenih, pre svega u odobravanju finansijskih sredstava za nabavke i opremanje VS, on je iz samo sebi znane potrebe za egzibicionizmom Vojsku doveo u stanje apsurda. Ono što je sigurno, Vulin će ostati upamćen kao najnegativniji primer.
Kao neko ko je i sam učestvovao u brojnim razgovorima unutar opozicije o zajedničkom delovanju, kako vam se deluje incijativa Borisa Tadića da se partije dogovore o zajedničkom izlasku na izbore u više kolona?
Priča o više kolona na parlamentarnim i lokalnim izborima kao i jednim kandidatom opozicije na predsedničkim izborima većini lidera opozicije pala je na pamet nakon izbora u Crnoj Gori, iako smo to predlagali i pre pet godina. Prva šansa za potvrdu te priče su bili predsednički izbori kad smo imali kandidata koji je mogao da uzdrma vlast na izborima, ali i da napravi odličan rezultat na budućim parlamentarnim. Međutim lične ambicije i sujete su dovele do toga da se opozicija podeli na više kandidata što je rezultiralo pobedom Vučića u prvom krugu. I danas kada se ta inicijativa ponovo pokreće, ne mogu a da ne primetim da se pozicije nisu promenile. Na poziv Tadića rukovodstvo Demokratske stranke se odazvalo tako što su za svog predstavnika odabrali Janka Veselinovića i time pokazali svoj odnos, ne samo prema Tadiću, već i prema građanima i članstvu koji očekuju da se opozicija uozbilji ako već nema plan i rešenja.
Može li zajednički predsednički kandidat opozicije da napravi bolji rezultat od onog koji je svojevremeno napravio Saša Janković, kojeg ste vi podržali u trci za šefa države?
Pored dobrog kandidata neophodna je i infrastruktura koja može da nosi samu kampanju, od organizovanja sakupljanja potpisa, preko obezbeđenja kontrolora do svake druge podrške. Pre tri godine, samo Demokratska stranka je imala preko 550 odbornika u opštinama širom Srbije, a danas nakon bojkota situacija se dramatično promenila. DS više nema odbornike, a u mali broj odbora, koji makar na papiru postoje, uveliko ulaze izvršitelji i popisuju imovinu. Zaista je teško predvideti kako će se ta kampanja voditi, a još manje ko bi bio kandidat. Imena koja se pominju su izuzetno niskog potencijala. Kao na primer Mlađan Đorđević koji bi lakše odneo pobedu negde u podmoskovlju nego u zgradi u kojoj živi. Vremena je sve manje, nije nemoguće da će se opozicija opredeliti za još jednu “pobedu” kroz bojkot kampanju. Trenutno se kalkuliše da li opozicija ima šanse da osvoji Beograd, pa će se odluka donositi u skladu sa tim kalkulacijama.
Aktivni ste tviteraš, kako vam se čini kultura dijaloga na toj društvenoj mreži?
Stiče se utisak da se kultura dijaloga i tviter ne mogu staviti u istu rečenicu. Ipak, upravo putem tvitera sam upoznao veliki broj fenomenalnih i pametnih ljudi sa kojima se družim i mimo tvitera. Trudim da mi tviter donese neku kvalitetnu informaciju, dobar tekst, duhovit i pametan tvit.
Da li opozicija greši što se oslanja na Tviter kao jedan od važnijih vidova komunikacije sa glasačima?
Društvene mreže su postale opasno oružje u rukama ljudi koji znaju da ih koriste. Nedavno objavljen film The Social Dilemma, koji upravo obrađuje temu uticaja društvenih mreža na građane i neslućene domete tih uticaja. Međutim, da bi se putem mreža ostvarivao uticaj, mora se i tom poslu pristupiti profesionalno, a ja ne vidim da to iko radi.
Iako ste i dalje član DS, utisak je da ste se distancirali od događaja unutar te stranke. Jesu li unutarstranački sukobi uticali na vašu odluku?
Demokratska stranka prolazi kroz težak period. Kriza rukovođenja, identiteta kroz odstupanje od svog programa i politike, saradnja sa desničarima za koje je Đinđić izdajnik, nesolidnost koalicionih partnera koji svakodnevno vrbuju demokrate govoreći da je DS prošlost, dovela je do toga da se DS više ne vidi u istraživanjima. Aktivan sam u političkom životu kroz nevladinu organizaciju Savet za strateške politike kojom predsedavam dve godine.
Pročitajte još...
Kako ocenjujete poteze aktuelnog rukovodstva DS da izbace neposlušne iz stranke?
Sama činjenica da se iz stranke izbacuju neposlušni govori da nešto nije kako treba. Nikada Demokratska stranka nije bila skup poslušnika koji zloupotrebljavajući stranačke organe izbacuju neposlušne, a upravo se sad to dešava. Paradoks je da se ceo proces vodi iz izmeštenog centra moći čiji cilj je definitivno gašenje Demokratske stranke. Aktuelno rukovodstvo više sluša lidere ostalih stranaka opozicije nego svoje kolege iz DS. Verujem da će se to promeniti i da će demokrate uspeti da prvo odbrane stranku, a onda povedu opoziciju.
Da li ste zabrinuti za budućnost Demokratske stranke?
Pored Zorana Đinđića jedini sam predsednik DS-a koji nikada nije bio član nijedne druge stranke. Pola svog života sam demokrata i naravno da sam zabrinut, ali verujem da će se naći rešenje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare