Pune dve decenije nakon petooktobarskih promena i formiranja Vlade Zorana Đinđića većina ministara koji su tada seli za sto u Nemanjinoj 11 danas više nije u politici, neki nisu među živima, a samo mali broj njih i dalje levitira u političkom polju Srbije i u njega se samo sporadično uključuje.
U trenutku kada je Zoran Đinđić poveo Vladu, preuzeo je i praktično razorenu državu. Gotovo tokom celog mandata pratile su je tenzije, one u samoj koaliciji, ali i one izazvane jakim otporom pristalica bivšeg režima. Formirana je 25. januara 2001. godine, sa ukupno 168 glasova poslanika od ukupno 233 koliko ih je bilo na sednici Skupštine Srbije tog dana. Vladu je formirala koalicija Demokratska opozicija Srbije (DOS), a bila je sastavljena od 18 stranaka i imala je sedam potpredsednika, 17 ministarstava i 16 ministara.
Iz Đinđićeve vlade danas među živima nisu Vladan Batić, Vuk Obradović, Jožef Kasa i Gašo Knežević, a Nova.rs donosi priču o tome gde su danas i šta rade petooktobarski ministri.
Nebojša Čović, potpredsednik
U vladi Zorana Đinđića bio je jedan od potpredsednika, a bavio se rešavanjem sukoba na jugu Srbije, kasnije je bio i šef Koordinacionog tela za Kosovo i Metohiju. U danima nakon ubistva Zorana Đinđića, pominjao se kao mogući novi premijer, ali na to mesto je izabran Zoran Živković. Danas se politikom ne bavi, jedan je od vlasnika preduzeća FMP, predsednik je Košarkaškog kluba Crvena zvezda, a potpredsednik je i fudbalskog kluba Crvena zvezda.
Dušan Mihajlović, potpredsednik i ministar unutrašnjih poslova
Mihajlović se odavno ne bavi politikom, medije izbegava u širokom luku, tako da je praktično nemoguće saznati kako danas provodi vreme čovek koji je nekad vedrio i oblačio Ministarstvom unutrašnjih poslova. Njegova stranka Nova demokratija zvanično je prestala da postoji u januaru 2010. godine. Bio je jedan od vlasnika kompanije „Lutra“ u stečaju, a danas je, koliko se zna, običan penzioner i bavi se pisanjem. Izdao je dva dela knjige „Povlenske magle i vidici“.
Žarko Korać, potpredsednik
U vladi Zorana Đinđića Korać je imao funkciju potpredsednika Vlade Srbije zaduženog za zdravstvo, kulturu i socijalnu politiku (od 2001. do 2004. godine). Posle ubistva premijera Zorana Đinđića bio je predsednik vlade na dva dana, 17-18. marta 2003. godine. Izvesno vreme bio je poslanik Skupštine Srbije na listi Liberalno-demokratske partije. Dugogodišnji je profesor beogradskog Filozofskog fakulteta.
Božidar Đelić, ministar finansija i ekonomije
Januara 2001. godine izabran je za ministra finansija u Vladi Zorana Đinđića. Na mestu ministra finansija i ekonomije bio je od 2001. do 2004. godine. Časopis „Vreme“ proglasio ga je za ličnost godine 2001. U oktobru 2002. godine, Svetski ekonomski forum iz Davosa imenovao ga je za jednog od „mladih svetskih lidera za narednih pet godina“. Nakon vanrednih izbora 2008. godine Đelić se nalazi na mestu potpredsednika Vlade za evropske integracije. Funkciju ministra za nauku i tehnološki razvoj u istoj Vladi obavljao je do marta 2011. kada je razrešen te dužnosti. Ostavku na potpredsedničko mesto dao je decembra iste godine jer Srbija tada nije dobila status kandidata za pristupanje Evropskoj uniji. Od januara 2014. je izvršni direktor prestižne investicione banke Lazard, gde se bavi savetovanjem država, velikih preduzeća i banaka o finansijskim strategijama.
Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova
Nakon izbora 2000. godine postao je šef diplomatije Savezne Republike Jugoslavije (kasnije Državna zajednica Srbije i Crne Gore). Tu funkciju je i pod tim imenom obavljao do februara 2003. godine, a pošto je SRJ postala Državna zajednica Srbije i Crne Gore, Svilanović je funkciju nastavio da obavlja kao ministar diplomatije nove države sve do isteka mandata. Kasnije je bio član Međunarodnog komiteta za Balkan. Od decembra 2008. godine bio je koordinator za ekonomske i ekološke aktivnosti Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS – Organization for securty and co-operation in Europe – OSCE). Sledeće godine je izabran za člana organizacije ELNET – Mreže evropskih lidera. U OEBS-u je na poziciji koordinatora ostao do decembra 2012. godine, a u januaru 2013. je izabran za generalnog sekretara Regionalnog veća za saradnju (RCC).
Goran Pitić, ministar za ekonomske veze sa inostranstvom
Odavno se ne bavi politikom. Redovni je profesor i predsednik Saveta Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA). Takođe je član Upravnog odbora privrednog društva Metalac Holding iz Gornjeg Milanovca. Od 2005. do 2019. godine obavljao je funkciju predsednika Upravnog odbora banke Societe Generale Srbija. Predsednik je Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, član Upravog odbora Saveta stranih investitora, član Predsedništva Saveza ekonomista Srbije i Udruženja korporativnih direktora .Takođe je član Nacionalnog saveta za tehnološki razvoj i inovacije.
Momčilo Perišić, potpredsednik
Bio je potpredsednik Đinđićeve vlade za odbranu i bezbednost. Ostavku na funkciju u Vladi podneo je u martu 2002. godine, nakon optužbi za špijunažu u korist SAD. Suđenje Perišiću za odavanje poverljivih informacija još uvek traje. Dobrovoljno se predao Haškom tribunalu 2005. godine, gde je 2011. prvostepeno osuđen na 27 godina zatvora za zločine u Bosni i Hrvatskoj. Žalbeno veće Haškog tribunala ga je 2013. oslobodilo svih optužbi i pustilo na slobodu. Po dolasku u Beograd, izjavio je da se više neće baviti politikom.
Branislav Lečić, ministar kulture
Jedan je od retkih koji se i dalje aktivno bave politikom, a uporedo je nastavio i glumačku karijeru. Bio je član Liberalno-demokratske partije, a nakon napuštanja te stranke osniva Pokret moja Srbija. Bio je i potpredsednik Demohrišćanske stranke Srbije, a 2014. godine je pristupio Demokratskoj stranci. Trenutno predvodi struju demokrata koja zahteva smenu predsednika Zorana Lutovca, a nedavno je izabran i za predsednika tog dela DS.
Miodrag Isakov, potpredsednik
U Vladu Zorana Đinđića ušao je u junu 2002. godine. Do februara 2009. godine bio je ambasador Srbije u Izraelu. Jedno vreme bio je kolumnista magazina „Tabloid“ i autor knjige „ParaDOS“. U penziji je od 2014. godine. Iz javnog života potpuno se povukao, samo su se sporadično pojavljivae njegove izjave ili intervjui, nekako uglavnom u vezi sa 5. oktobrom.
Kori Udovički, ministarka rudarstva i energetike
Na ovoj funkciji bila je od juna 2002. do jula 2003. kada je izabrana za guvernerku Narodne banke Srbije, gde je ostala do smene 2004. godine. Izvesno vreme bila je pomoćnica generalnog sekretara UN i pomoćnica administratora Programa UN za razvoj (UNDP). U aprilu 2014. godine izabrana je za ministarku državne uprave i lokalne samouprave i potpredsednicu Vlade Srbije. Tu funkciju obavljala je do avgusta 2016, kada je izabrana nova Vlada Srbije. Više nije u politici, osnovala je Centar za Visoke ekonomske studije.
Aleksandar Vlahović, ministar za privredu i privatizaciju
U periodu od 2004. do 2012. godine bio je poslanik u Skupštini Srbije. Za vreme njegovog mandata pripremljen je i usvojen često osporavani Zakon o privatizaciji. Do isteka njegovog mandata privatizovano je više od 1.300 preduzeća. Septembra 2004. godine osniva EKI Investment, investiciono-konsultantsko preduzeće. Oktobra 2011. preuzima poziciju predsednika Ekonomskog instituta, najstarije istraživačkorazvojne i konsultantske
kuće u Srbiji (osnovana 1947). Decembra 2011. godine izabran je za predsednika Saveza ekonomista Srbije. Član je Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“ i Upravnog odbora Privredne komore Beograd. Član je Upravnog odbora Erste banke i član je Nadzornog odbora Wiener Städtische osiguranje. Volonterski obavlja funkciju potpredsednika Odbojkaškog saveza Srbije.
Rodoljub Šabić, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu
Funkciju ministra obavljao je od juna 2002. do avgusta 2003. Skupština Srbije izabrala ga je 22. decembra 2004. za prvog Poverenika za informacije od javnog značaja u Republici Srbiji. Na funkciju Poverenika reizabran je 2011. godine. Za rad kao Poverenik za informacije dobio je dobre ocene i brojna priznanja stručne i šire javnosti, uključujući i formalna godišnja priznanja i nagrade. Mandat mu je istekao krajem 2018. godine, ali i posle toga ostaje jedan od najvećih kritičara loših odluka vlasti.
Slobodan Milosavljević, ministar trgovine, turizma i usluga
Od 2004. godine bio je na čelu Privredne komore Srbije, a 2011. godine imenovan je za Savetnika komore. U Vladu se vraća 2007. godine kao ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, da bi godinu dana kasnije bio izabran za ministra trgovine. U decembru 2015. uhapšen je pod optužbom za finansijske malverzacije i bio u pritvoru do kraja januara 2016. godine, jer je sa još pet osoba osumnjičen za malverzacije sa poljoprivrednim zemljištem u Novom Sadu. Pritvor je ukinut početkom 2016. a u maju 2017. Specijalni sud u Beogradu potvrdio je optužnicu protiv njega i još šestoro njegovih saradnika kojim se terete da su zloupotrebama u preduzeću „Maxim&Co“ pribavili protivpravnu imovinsku korist višu od milijardu dinara.
Marija Rašeta Vukosavljević, ministar saobraćaja i telekomunikacija
Uhapšena je 23. novembra 2004. godine zbog sumnje da je zloupotrebila položaj prilikom rekonstrukcije beogradskog aerodroma, a 2013. godine je pravosnažno osobođenja optužbi za zloupotrebu službenog položaja prilikom rekonstrukcije Terminala-2 i VIP salona na beogradskom aerodromu 2003. i 2004. godine. Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio oslobađajuću presudu Višeg suda u Beogradu. Tom presudom bivša ministarka i njeni saradnici oslobođeni su optužbi zbog nedostatka dokaza.
Tomica Milosavljević, ministar zdravlja
Funkciju ministra obavljao je od juna 2002. do jula 2003, ali je istu funkciju obavljao i u tri naredne vlade. U januaru 2011. podneo je ostavku na mesto ministra zdravlja u vladi Mirka Cvetkovića. Posle toga je bio direktor Klinike za gastroenterologiju Kliničkog centra Srbije, ali je 2013. razrešen sa te funkcije. Od 2009. do 2012. bio je člana Izvršnog odbora Svetske zdravstvene organizacije. Redovni je profesor na Medicinskom fakultetu i klinički gastroenterolog-hepatolog u Kliničkom centru Srbije.
Dragan Veselinov, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede
Na funkciji ministra bio je do maja 2003, kada je usled pritiska javnosti podneo ostavku zato što je njegov vozač izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je stradala Katarina Marić. Tada se i potpuno povukao iz političkog života. Radi kao profesor na Fakultetu političkih nauka.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare