U rubrikama crne hronike 25. februar 1990. godine ostaće upamćen po likvidaciji albanskog emigranta Envera Hadrija u Briselu, čije će ubistvo dobiti epilog tek 26 godina kasnije pred belgijskim sudom. Tim suđenjem je delimično stavljena tačka na poslednje ubistvo famozne Udbe u inostranstvu pred sam krvavi raspad Jugoslavije. Aktera u ovoj priči je bilo mnogo, neki su nesvesno bili povezani sa njom, a neki su organizovali i učestovovali u ovoj likvidaciji, koju su izvršila, kako bi rekli policijskim rečnikom: "lica s one strane zakona". Zanimljivo je i to što je upravo ovo ubistvo veoma odjeknulo u Evropi, a u Srbiji bilo okidač za policijske "patriotske igre" na relaciji republički i savezni MUP.
U popodnevnim časovima tog 25. februara, albanski emigrant poreklom iz Peći, Enver Hadri, predsednik emigrantske separatističke organizacije „Savez Kosova sveta“ i izdavač izašao je u pratnji jedne žene, kasnije se ispostavilo njegove ljubavnice, inače Nemice koja je radila prema nekim izvorima u štabu NATO u Monsu, a prema drugima u EZ, iz stana u kome je živeo u Briselu.
Njih dvoje seli su u golf sa službenim tablicama NATO (negde se spominje i EZ) i krenuli briselskim ulicama. Međutim, Hadri nije primetio da ga od momenta kad je krenuo prati još jedno vozilo:
„Naši agenti kreću za Hadrijem, koji više nema šanse da im izmakne. Oružje je izvučeno i stoji u krilu atentatora. Vozač koji je sa njim u kolima iskusni je agent i odlično poznaje Brisel. On je istovremeno i „čistač“. Pun kilometar su kolima pratili Hadrijevog „golfa“ koji je skrenuo u veliki i široki bulevar Rue de Albani. Atentator traži od vozača da njihova kola izjedanči sa Hadrijevim. Jedno vreme idu uporedo, ali Hadri na to ne obraća pažnju. Oko 17 sati oba automobila, jedan pored drugog, staju na semaforu… Atentator pokazuje rukom Hadriju da otvori prozor, jer hoće navodno, nešto da ga pita. Ovaj to i učini. U tom trenutku pojavljuje se pištolj i čuju se dva zagušena pucnja. Na semaforu se pali zeleno svetlo, automobil sa našim agentima kreće dalje niz aveniju, dok Hadrijev ostaje u mestu.
Hadri je pogođen u glavu i samo je klonuo na volan. Drugi automobili koji su nailazili zaobilazili su „golf“ smatrajući da nešto sa kolima nije u redu. Tako je ostavljeno dovoljno vremena da se atentator i njegov vozač prilično udalje sa mesta događaja. Kada je neko ipak primetio čoveka okrvavljene glave u kolima, stilga je policija i blokirla ceo kraj…“, napisao je do detalja Hadrijevu likvidaciju bivši operativac SDB Božidar Spasić u svojoj knjizi „Lasica koja govori“, koju su kasnije Belgijanci preveli, a u kojoj je izneo neke pojedinosti, koje nisu bile poznate ni pravosuđu te evropske zemlje zbog čega je zajedno sa Andrijom Draškovićem i Veselinom Vukotićem osuđen 2016. na doživotnu robiju.
Spasić je u svojoj knjizi ubistvu Hadrija posvetio čak 15 strana, a kako je i sam napisao, pošto je imao usmeno odobrenje tadašnjeg ministra generala Petra Gračanina da po svaku cenu spreči atentat na Slobodana Miloševića, koji je spremala albanska emigracija, on je kontra akciju nazvao „Lasica koja govori“. On opisuje i kao je u beogradskom podzemlju odabrao saradnike koji su bili spremi da albanskoj emigraciji nanesu trostruki udar.
Priča o Hadrijevom ubistvu postala je predmet pisanja svih knjiga koje su se bavile Udbom, špijunažom i tajnim delovanjem, kao i priča o „žestokim momcima“, koji su izveli ovu akciju.
Međutim, kad je Hrvatska isporučila dvojicu nekadašnjih visokih funkcionera savezne Udbe Zdravka Mustača i Josipa Perkovića koji su osuđeni za ubistvo bivšeg direktora INA-e Stjepana Đurekovća u Nemačkoj, počelo je da se odmotava i klupko oko ubistva Envera Hadrija.
Tužbu pred belgijskim sudom zapravo je pokrenula ćerka ubijenog, Teute Hadri. Novembra 2016. Veselin Vukotić, Božidar Spasić i Andrija Drašković su osuđeni na kaznu doživotne robije zato što su, presudi belgijskog suda, u februaru 1990. godine likvidirali Envera Hadrija što je belgijski sud okarakterisao kao političko ubistvo, atenatat ili čin terorizma u organizaciji Državne bezbednosti tadašnje Jugoslavije.
Time je bila navodno stavljena tačka na ovu priču i kakvo-takvo pravno rešenje. Ono što je bilo interesantno u celoj priči jeste da je suđenje prošlo bez optuženih.
Ko su trojica aktera
Veselin Vukotić, osim za slučaj Hadri vezuje se i za jedan drugi obračun u beogradskoj diskoteci „Nana“, mesec dana posle ubistva Hadrija. On je na početku istrage za ubistvo u klubu „Nana“ bio označen kao ubica Andrije Lakonića, ali je krivicu na sebe za to ubistvo preuzeo Darko Ašanin. Vukotić je pred crnogorskim sudom bio osuđen na 20 godina zatvora jer je u novembru 1997. u Pržnu, u Crnoj Gori, pred mnoštvom svedoka ubio Duška Boškovića, pomorskog kapetana. Međutim, posle žalbe ta presuda je poništena. Jedanaest godina kasnije, februara 2008, španska policija je na madridskom aerodromu uhapsila Vukotića na osnovu belgijske poternice za ubistvo Envera Hadrija. Tad se ispostavilo da je Vukotić godinama živeo u toj zemlji pod lažnim identitetom, a posle izručenja Belgiji, proveo je gotovo dve godine u pritvoru. Istražiteljima ni reč nije priznao o Hadrijevom ubistvu. U decembru 2009. dobija državljanstvo Srbije i vraća se u Beograd zbog ponovljenog suđenja za ubistvo Boškovića. Vukotić je pušten da se brani sa slobode.
Andrija Drašković
U sprskim medijima označavan često kao „kontroverzni biznismen“, koji je pravosnažno osuđen na 10 godina zatvora za ubistvo Zvonka Plećića“ u beogradskom restoranu „Knez“ 2000. godine. Drašković je, takođe, za dlaku izbegao izručenje Belgiji povodom slučaja Hadri kada ga je 2015. u Splitu uhapsila hrvatska policija, ali je umesto izručenja pušten uz plaćenu kauciju od 10.000 evra i da prosec ekstradicije sačeka u hotelu iz koga je pobegao narednog dana i vratio se u Srbiju.
Božidar Spasić
Bivši operativac DB, koji je početkom 1990- tih došao u sukob sa tadašnjim rukovodostvom DB na čelu sa Jovicom Stanišićem, osnovao je detektivsku agenciju, a kasnije se bavio publicistikom na temu ustaške i albanske emigracije. Zbog svojih priča često je rado viđen gost emisija na temu Udbe i likvidacija, ali i ostalih tema iz crne hronike. Pod lupu u slučaju Hadri dospeo je zbog svoje knjige koja je bila jedan od glavnih dokaza o likvidaciji Envera Hadrija. Spasić je posle presude u ovom slučaju najavio da će se žaliti.
Uloga Kristijana Golubovića u slučaju Hadri
Svakako jedna od markantnijih figura u ovoj priči koja se spominje je Aleksandar Kristijan Golubović.Postoje dve verzije priče u kojima se on spominje.
Prema prvoj u presudi belgijskog suda, kako su pisali srpski mediji, navodi se navnodni telefonski razgovor Juse Bulića i inspektora GSUP Miroslava Bižića od 16. januara 1990 u kome Bulić obaveštava Bižića da je imao problem sa belgisjkom policijom, jer je osoba čije ime je bilo na pasošu, a koji je koristio Bulić imao neke neplaćene saobraćajne kazne u Belgiji. Belgijska policija je tad, kako se ispostavilo, u vozilu zaustavila Bulića i Kristijana Golubovića, koji su privedeni, a pošto su platili kaznu pušteni sud. Međutim, ono što, kako pišu sprski mediji, Bulić nije znao, ali ni Bižić, da je počeo rat dve policije i da se svi razgovori snimaju i tom prilimkom Bižić je rekao da se akcija nastavlja i da u pomoć stiže druga ekipa.
„Prema svedočenju Golubovića, koje je sud uvažio, sledećeg dana u kafeu u “Vizerfu”, videli su se sa Andrijom Draškovićem, Veselinom Vukotićem i Darkom Ašaninom. Kristijan je rekao da mu je izgledalo kao da se dogovaraju kako oni da ubiju Hadrija“.
Druga verzija ove priče ukazuje da je Kristijan Golubović, bio uhapšen prilikom pokušaja pljačke banke u Diseldorfu i da je on u nadi da će dobiti lakšu kaznu, rekao nemačkoj policiji da se susreo sa pomenutom trojicom u jednom noćnom klubu u Diseldorfu nekoliko dana pre ubistva i da je čuo da razgovaraju o nekom „poslu“ u Briselu. Tad je nemačka policija navodno imena dobijena od Golubovića prosledila Belgijancima, a navodno 1992. Golubovićevu priču je potvrdila i Nemica Marion Kriger, bivša supruga Darka Ašanina, koja je ispričala da je njen muž učestvovao u pripremi Hadrijevog ubistva. Imenovala je navodno takođe i Andriju Lakonića kao čoveka koji je vozio automobil i Veselina Vukotića kao onog koji je pucao u Envera Hadrija.
Tek godinama kasnije, istražitelji su sklopili celu priču. Golubović je prećutao nemačkoj policiji da su za likvidaciju Envera Hadrija bile poslate dve ekipe, a da je u jednoj od njih bio i sam on, ali nije osuđen jer se njegova ekipa iz Brisela vratila neobavljena posla. Takođe, sud je ustanovio da je treći u toj ekipi koja je završila posao bio Andrija Drašković, a ne Darko Ašanin, kako se verovalo.
Slučaj misterioznog haškog svedoka C-48
U slučaju Hadri spominje se misteriozni svedok pod oznakom C-48 koji je svedočio u predmetu protiv Slobodana Miloševića i koji je spomenuo da je on „lično“ od Vukotića čuo da je učestvovao u Hadrijevom ubistvu. Kasnije je i to svedočenje belgijski sud uvažio kao dokaz.
Epilog:
Ministarka pravde Srbije, Nela Kuburović, kada su Belgijanci objavili osuđujuću presudu za trojicu srpskih državljana za ubistvo Hadrija, izjavila je da od njihovog izručenja nema ništa jer Srbija i Belgija nemaju bilateralni ugovor o ekstradiciji svojih državljana. Time je ova priča stavljena ad akta. Izručenje pomenute trojice bilo bi moguće samo da je Srbija bila punopravni član EU. Ovako je slučaj ubistva Envera Hadrija okončan. Međutim, ostale su brojne spekulacije koje su govorile o poveznaosti jugoslovenskih i srpskih struktura bezbednosti i kriminala za prljave poslove u inostranstvu protiv emigracije. Ubistvo Envera Hadrija je bila poslednja akcije savezne Udbe, jer za nešto više od godinu dana država je nestala u krvi bratoubilačkog rata.
Ko je Enver Hadri
Podaci iz biografije ubijenog Envera Hadrija su različiti i uglavnom su izneti oni koji su jako teško proverljivi. Jedino oko čega se svi slažu jeste da je Hadri poreklom iz Peći, ali ne i oko godine rođenja i njegovog političkog delovanja. Jedni tvrde da ga je zavrbovala albanska obaveštajna služba Sigurimi, da je prošao obuku i vraćen u Jugoslaviju. Prema drugoj, upoznao je oficira albanske obaveštajne službe Mulićija, koji je odslužio zatvorsku kaznu na Golom otoku zbog ilegalnog delovanja, da je bio dvostruki, prema nekima i torstruki agent, da je osnovao nekoliko organizacija i da je imao dobre veze u NATO i EU. Međutim, konkretnih dokaza o svemu nije bilo osim tvrdnji iznošenih u špijunskog literaturi.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare