Ubistvo policijskog generala Radovana Stojčića Badže nije jedina likvidacija koja je  pre 23 godine potresla tadašnji državni vrh. Te 1997. godine nepoznati napadač na ulici je likvidirao i Zorana Todorovića Kundaka visokog funkcionera Jugoslovenske udružene levice (JUL), privrednika i direktora kompanije „Beopetrol“.Naručilac i likvidator, kao i u ostalim ubistvima na beogradskim ulicama do dana današnjeg nisu otkriveni.

Bilo je osam sati ujutro tog 24. oktobra 1997. Zoran Todorović Kundak stigao je svojim crnim mercedesom do sedišta „Beopetrola“ na Novom Beogradu. Po izlasku iz automobila susreo je svog poznanika Sinišu Stankovića, sa kojim se srdačno rukovao i zastao da porazgovara.

U tom trenutku Kundaku i Stankoviću u susret je prilazila osoba srednjeg rasta, mršava koja je nosila na glavi pletenu kapu sa prorezom za oči i usta (popularno zvana fantomka), obučena u plavu jaknu. Dok je prilazio dvojici muškaraca ispod jakne izvadio je automat sa prigušivačem. Prema nekima radilo se o poznatom nemačkom automatu hekler i koh MP-5 koji je tih godina često korišten za likvidacije na „vrelom beogradskom asfaltu“.

Napadač kad je prišao blizu ispalio je dva rafala u žrtvu, a onda brzim korakom otišao do obližnjih zgrada, gde mu se izgubio svaki trag.

Tridesetosmogodišnji Todorović, bliski sasradnik Mirjane Marković, supruge predsednika SRJ Slobodana Miloševića ostao je da leži u lokvi krvi. Njegov sagovornik koji se u tom trenutku kako bi se reklo zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme je bio teško ranjen.

Posle obaveštenja ko je brutalno likvidiran na ulici nastao je šok u državnom vrhu tadašnje SRJ. Vest o ubistvu bliskog saradnika Mirjanu Marković zatekla ju je u poseti Indiji.

Motiv ubistva

Ko je ubio Todorovića? Ovo pitanje je krajem 1990-tih bilo je često postavljano, ali nikakvog odgovora nije bilo, još manje traga koji bi mogao da dovede do nalogodavca.

Tih godina biznis je kao i danas bio uduržen sa politikom i donosio je onom ko se time bavio obilno blagostanje. Todorović se u srpsku politiku vinuo bukvalno iz studnetske klupe, a poznanstvo sa Mirjanom Marković omogućilo mu je da se munjevito popne u sam vrh tadašnje politike i biznisa. Preko noći je postao najbliži saradnik Mire Marković i od osnivanja JUL-a faktički drugi čovek ove stranke.

Takođe, tih godina često se spominjalo i da je svoj politički angažman koristio da oslabi konkurenciju u trgovini naftnim drivatima, koja je od uvođenja sankcija, ali i skidanja spoljnog zida bila najunosniji posao u tadašnjoj SRJ. Navodno se pričalo da je politiku obilato koristio da oslabi konkurenciju u trgovanju naftnim derivatima. Njemu se pripisuje i izjava: „nema velikog cilja bez velikih žrtava“.

Priča o nafti kasnije je ostala kao neka ideja vodilja zašto bi Todorović mogao da bude likvidiran. U leto 1997. Bio je postavljen na čelu „Beopetrola“, druge po jačini državne naftne kompanije, koja je nastala preimenovanjem  ekspoziture hrvatske „INE“ čija imovina je posle raspada SFRJ ostala u Srbiji. Radilo je o nekih 200 benzinskih pumpi, skladišta, auto-aprka, zgrada i ostale imovine.

Privatizacija

Kad je Todorović bio postavljen na čelo „Beopetrola“ usvojen je bio novi Zakon o privatizaciji, koji je pooštravao uslove za privatizaciju nekadašnjih društvenih firmi. Novi zakon je na snagu trebao da stupi  1. Novembra 1997. a par meseci od postavljenja Todorović  19. septembra iste godine saziva Upravni odbor, koji donosi odluku o privatizaciji, ali po starom zakonu.  Sredinom oktobra iste godine u Službenom glasniku objavljena je odluka da „Beopetrol“ postaje mešovito deoničarsko društvo“. Promenom vlasničke strukture predviđala se i dokapitalizacija s čime bi se povećala vrednost preduzeća, koje je trebalo da donese veći prihod od onog koji je bio zaveden kao knjigovodstvena vrednost preduzeća.

Jedanaest dana kasnije Todorović je likvidiran ispred zgrade „Beopetrola“.

Priča o privatizaciji je postala navodni glavni motiv za njegovo ubistvo, a ne politička karijera, koja je paralelno tekla sa privrednom. Međutim, kao biva ni jedan dokaz nije pronađen niti tvrdnja o tome ko stoji iza njegovog ubistva, sa čime je ova likvidacija ušla u niz nerazjašnjenih ubistva do dana današnjeg.

Todorović je od osnivanja JUL-a bio prva ličnost ove stranke, generalni sekretar i treća ličnost po moći odmah iza para Milošević-Marković. Posle ubistva Todorovića u tadašnjim političkim krugovima nastala je pometnja, posebno oko toga kako saopštiti Miri Marković vest o smrti najbližeg saradnika. Ona se u to vreme nalazila u Indiji gde je promovisla svoju knjigu „Noć i dan“.

Vest o smrti Todorovića Mira Marković je dočekala sa šokom, a iz ambasade SRJ u Nju Delhiju poslala je oproštajnu poroku, koja je pročitana na Todorovićevoj sahrani, kojoj je prisustvovao i Slobodan Milošević, gde je zabeleženo da je i zaplakao.

Šira javnost je za ubistvo Todorovića smatrala da je u pitanju „mafijaški obračun“, dok je za JUL bio politički zločin ili kao su tvrdili. „Pucanj u Srbiju, SRJ, u mir, slobodu, dostojanstvo“. Iako su njegove kolege obećavale da će ubica i nalogodavac biti otkriveni, to se nije dogodilo. Policijska istraga je tapkala u mestu, novih detalja niti tragova koji bi mogli negde da odvedu nije bilo. Ubrzo pod naletom događaja ovo ubistvo je zaboravljeno potpuno do dana danšnjeg.