Student bio žrtva špijunskog nadzora: Policija koristila Cellebrite opremu i probila šifru na njegovom telefonu

Dok su se 25. decembra u prepunom Sava centru vijorile zastave SNS-a, a gromoglasni aplauzi okupljenih studenata pratili govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića, jedan student bio je nepoželjan. Njegov trag nestaje iz Sava centra na šest sati, zajedno sa signalom njegovog telefona, piše BIRN.

Vedran (kako su u tekstu nazvali 23-godišnjeg aktivistu i studenta Univerziteta Union, čiji je pravi identitet poznat BIRN-u) ušao je u salu Sava centra iz čiste radoznalosti, zajedno sa drugaricom, takođe studentkinjom i aktivistkinjom. Na ulazu je predao vuvuzelu, seo u obližnji red i započeo razgovor s učesnicima skupa.

„Pored mene je bio par iz Aleksinca koji mi je potvrdio da su bili plaćeni da dođu tamo“, kaže Vedran za BIRN.

Nakon petnaest minuta ustao je da uzme piće za sebe i drugaricu. Nije stigao da se vrati – okružila ga je grupa muškaraca u civilu.

Vedran je odvezen u policijsku stanicu Savski venac, gde je proveo narednih šest sati zatvoren u prostoriji sa četiri inspektora. Po ulasku u stanicu oduzet mu je telefon.

Telefon je odnet u jednu od susednih prostorija, gde su podaci o Vedranovom privatnom životu – s kim se viđao, gde je boravio, koje su mu ambicije – bili „usisani“ putem USB kabla priključenog na njegov uređaj. Sve je to rađeno bez ikakvog pravnog osnova.

„Videli su kompletan moj život u prethodnih pet godina. Neminovno su naišli na nešto veoma privatno, nešto što nikada ne bih želeo da iko vidi – a kamoli BIA“, kaže Vedran za BIRN.

Pošto su, koristeći izraelsku Cellebrite opremu za digitalnu forenziku, „probili“ šifru na Vedranovom telefonu i preuzeli sve podatke, operativci su pokušali da izbrišu tragove. To je pokazala analiza telefona koju su u januaru 2025. sproveli stručnjaci sajber-laboratorije međunarodne organizacije za ljudska prava Amnesty International.

Dodatno, stručnjaci Amnesty Internationala primetili su da je služba nekoliko puta i na različite načine pokušala da instalira nepoznatu Android aplikaciju na njegov Samsung. Ova metoda nasilnog otključavanja telefona pomoću Cellebrite opreme, nakon čega sledi ubacivanje softvera za praćenje NoviSpy, zabeležena je i u ranijim slučajevima, kada je dokazano da BIA špijunira aktiviste, o čemu je BIRN izveštavao.

BIA, Cellebrite i NoviSpy: Kako su telefoni hakovani

Prethodno istraživanje BIRN-a i forenzička analiza Amnesty Internationala otkrili su da srpska Bezbednosno-informativna agencija (BIA) koristi izraelsku tehnologiju Cellebrite za hakovanje telefona aktivista. Nakon otključavanja uređaja, na telefone se instalira domaći špijunski softver NoviSpy. Među metama BIA bili su aktivisti poput Ivana Bjelića, Nikole Ristića, ekološkog aktiviste Ivana Milosavljevića Bukija, kao i članovi Udruženja Krokodil, čiji su telefoni tajno hakovani tokom informativnih razgovora.

U međuvremenu, izraelska kompanija Cellebrite, koja proizvodi opremu za kloniranje sadržaja mobilnih telefona, ukinula je licence pojedinim klijentima u Srbiji nakon što je interna istraga ustanovila da je njihov softver bio zloupotrebljen. Međutim, nisu saopštili kojim tačno klijentima su onemogućili dalju upotrebu softvera. Ranije istraživanje BIRN-a i Amnesty Internationala pokazalo je da je izraelski Cellebrite osim već pomenute BIA, koristio i MUP Srbije.

U Sava centru mu je nestao trag

Vedran je novinarima BIRN-a ispričao svoje neprijatno iskustvo sa tajnom službom, koje je počelo kada ga je unutar Sava centra okružila grupa nepoznatih muškaraca.

„Pitali su me ko sam, šta sam, ko me je poslao. Tražili su da im pokažem telefon, što im nisam dozvolio. Odveli su me u prizemlje Sava centra i smestili u neku prostoriju. Nastavili su da me pritiskaju da im predam telefon, ali sam odbio. Tražio sam da mi pokažu legitimacije i pitao zašto sam tu i ko su oni“, kaže Vedran.

On veruje da su ga pripadnici bezbednosnih struktura izdvojili jer je delovao mlađe u odnosu na ostale učesnike skupa, ali ne isključuje mogućnost da ga je „odala“ vuvuzela koju je predao obezbeđenju na ulazu u Sava centar – ista ona koju je doneo sa protesta ranije tog dana.

„Onda su me izvukli iz prostorije i odveli do kola – jedan me je držao za jednu ruku, drugi za drugu. Kada smo stigli do vozila, odbio sam da uđem. Nisam znao gde me vode, u čija kola ulazim, šta se dešava… Ali nisam imao izbora – gurnuli su me unutra. U suštini, ta vožnja je bila najgori deo svega. Neki ljudi te ubace u kola i krenu da voze u nepoznatom pravcu. Tada sam pomislio da se opraštam od života.“

Ubrzo je shvatio o čemu se radi i mogao je, makar delimično, da odahne: „Okej, onda sam video da idemo u (policijsku) stanicu – ne idem u klanicu.“

Vedran je odmah po ulasku u policijsku stanicu Savski venac, u 18.36, isključio svoj telefon i predao ga policajcima. Odveden je u kancelariju na prvom spratu, gde su ga narednih šest sati ispitivala četvorica muškaraca u civilu, koji se nikada nisu predstavili. Telefonski uređaj je za to vreme bio u drugoj prostoriji. Telefon mu je vraćen oko 00.45. Bio je isključen.

Forenzička analiza telefona, koju su sproveli stručnjaci Amnesty International, pokazala je da su operativci u 20.01 u drugoj prostoriji uključili Vedranov telefon. Tokom naredna dva sata, oni su sa njegovog Samsung uređaja izvlačili podatke, pokušavali da instaliraju nepoznati softver, a zatim brisali i prikrivali tragove svojih aktivnosti.

Student objašnjava da je u policijskoj stanici izgubio pojam o vremenu i da je celo iskustvo za njega bilo izuzetno potresno.

„Stigao sam tamo, a oni su me napali – da sam ko zna šta, da me neko plaća. A ja student, razumeš, krpim kraj s krajem… Bar da ima nečega. U prostoriji su me ispitivali satima. Prva dva sata nisam hteo da razgovaram s njima ni na koji način, tražio sam advokata, ali je ubrzo postalo jasno da mi to neće dozvoliti.”

Prvih nekoliko sati razgovor je tekao ovako:

‘Jesam li uradio nešto loše?’ – ‘Nisi.’
‘Mislim, nešto ilegalno?’ – ‘Nisi.’
‘Jesam li priveden?’ – ‘Nisi.’

‘Mogu li da izađem?’ – ‘Ne možeš.’“

Tokom celog ispitivanja, operativci u civilu nisu se predstavili, niti je Vedran znao da li ga ispituje BIA, MUP ili neka treća služba.

„Ispitivali su me o organizovanoj grupi Sviće, čiji sam u tom trenutku bio član. Pitali su me šta znam o Nikoli (Ristiću) i Ivanu (Bjeliću), koga poznajem od političara i novinara, s kim sam u kontaktu, zašto se bavim aktivizmom… i tako dalje“, kaže Vedran. Objašnjava da se u aktivizam uključio nakon nesreće s padom nadstrešnice u Novom Sadu i da ga niko ne finansira.

Posle nekoliko sati, razgovor je poprimio čudan zaokret – operativci su počeli da prete i zastrašuju. Vedran kaže da su se „uhvatili“ za objavu s njegovog Instagram profila od tog dana, na kojoj se slikao sa jednom stranom državljankom. Inspektori su tvrdili da je reč o špijunki poslatoj da destabilizuje državu.

„Hteli su da znaju sve, apsolutno sve, što ja znam o njoj. A ja sam je video svega dva puta u životu. Tako da, čak i da sam hteo da im ispričam sve što znam, praktično ne znam ništa o njoj.“

Usledile nepristojne ponude

„Isprva su tražili da budem dvostruki agent – da izlazim s tom devojkom, snimam je i prenosim im o čemu se dopisujemo u porukama. To apsolutno nije dolazilo u obzir. Pa neka pucaju, znaš, ja to neću raditi. Kasnije su pokušali da me kupe, da sve to radim u zamenu za materijalnu dobit. Pričali su mi, sasvim ozbiljno, bez ironije: ‘Ti samo treba da izlaziš s njom, svi troškovi koje napraviš – sve će ti biti kompenzovano. Ne moraš ni da nam pokazuješ račune, samo reci koliko ti treba.’ Nudili su mi i posao posle fakulteta, pošto studiram ekonomiju – rekli su da bih mogao da dobijem mesto u Ministarstvu finansija“, priča Vedran, koji je u tom trenutku već satima bio zatvoren u prostoriji sa četiri inspektora.

Za to vreme, napolju, desetine aktivista krenule su u potragu za Vedranom, dok su njegovi roditelji prijavili njegov nestanak policiji. „MUP je odbio prijavu. U mom rodnom gradu su roditeljima rekli da nestanak mora da prijavi neko iz Beograda, u Beogradu su ih uputili na moj rodni grad, a u rodnom gradu su ih opet vratili na Beograd. Tako su tu igru ponovili pet puta.“

„U jednom trenutku sam se malo i rasplakao tamo. Već sam satima bio kod njih, a uopšte nije delovalo kao da ću uskoro izaći. Sve vreme sam znao da moji roditelji, koji ne žive u Beogradu – pošto sam iz drugog mesta – šize jer ne znaju gde sam, ne javljam se. Znao sam i da se ljudi kidaju od brige, jer nemaju pojma šta mi se dešava.“

U međuvremenu, pretnje od strane inspektora su se intezivirale.

„Pretili su mi da ću biti procesuiran kao špijun, da napadam Ustav, da sam nadrljao i da nisam ni svestan u kakve sam se probleme uvalio. Govorili su mi da stranci manipulišu sa mnom, da uništavam svoju zemlju. Stvarno je bilo haos.“

Ceo tekst pročitajte na BIRN-u.