Princip "Oko za oko, zub za zub" odavno više ne zvuči arhaično niti se vezuje samo za primitivne sredine i neka davno prošla vremena, jer smo poslednjih godina svedoci da je među pojedincima i dalje ukorenjeno verovanje da se na tuđe zlo, mora odgovoriti identičnim zlom. Krvna osveta je tako ponovo zaživela najviše među kriminlacima, čiji se međusobni sukobi sve češće okončavaju na ovaj način.
Ubistvo Andrije Gazivode na Cetinju 17. februara smatralo se još jednom likvidacijom u brutalnom ratu dva kotorska klana, a koji je započeo zbog nestanka 200 kilograma kokaina u Valensiji 2014. godine. Otac ubijenog mladića Veso Gazivoda je nakon ubistva sina izjavio za crnogorske medije nešto što dovoljno ukazuje na nearhaičnost frazema „Oko za oko, zub za zub“.
„Ko će sutra mene, i u koji klan da stavi ako vratim Dukađinijev zakon… Možda neću biti živ, ali da vidim u koji klan će da mene postave… Ja mojeg Andriju ne mogu vratiti, a ni preboleti“, rekao je Gazivoda što su mediji označili kao direktnu najavu ubicama da će biti žrtve krvne osvete.
Vaso je u izjavi Vijestima rekao da je najveći greh njegovog sina bio taj što se družio sa „dva momka, koji su imali „problem“ i što je majku jednog od njih odvezao na Kosovo i da je morao zbog toga da pogine i da bude ubijen. Vaso smatra da policija nije ništa učinila da otkrije ko je ubica njegovog sina, pa je krenuo da snima policiju po Cetinju koji sede po kafićima i ispijaju pića. U celu pometnju umešala se i policija na Cetinju čiji komandant je rekao da je su ubistva Gazivode i Cetinjanina Petra Muhadinovića (51) posledica sukoba organizovanih kriminalnih grupa, dok glavni specijalni tužilac Milivoje Katanić tvrdi da takvih indicija uopšte nema.
Gazivoda tvrdi i da policija zna ko seje smrt po Cetinju.
“Ovo više nije obračun klanova, to je davno završeno. Ovo je klasična krvna osveta i javno stojim iza te tvrdnje. Da ima klanova, zna se kako se s njima svuda u svetu policija obračunavala. Uhapse, nađu pištolje obrisanih brojeva, kriptovane telefone, drogu za stimulans, procesuiraju ih. Oni dobro znaju ko seje smrt po Cetinju. Načelnik cetinjske policije Igor Popović po kazni je doveden da radi“, rekao je on „Danu“.
U noći između 7. i 8. oktobra 2009. godine, Branislav Šaranović vraćao se kući u svoj stan na Banjici preko puta Vojne akademije. U jednom trenutku, pojavila su se dvojica napadača na skuteru i dok je Šaranović prelazio ulicu, oni su otvorili vatru i naočigled brojnih prolaznika ispalili u njega 17 hitaca. Ubijeni, ali i njegov brat Slobodan bili su poznati u srpskoj prestonici 70ih godina, jer su se bavili poslovima u vezi sa kockanjem. Branislavova smrt je najviše pogodila njegovog brata, koji je nekad bio najuspešniji student medicine. On je dva meseca posle ubistva raspisao nagradu od milion evra za informacije o zločinu, a takvim plakatima bio je oblepljen ceo grad. „Neću krvnu osvetu! Neću ubice, već nalogodavce smrti moga brata Branislava. Ogorčen sam na istragu koja tapka u mestu i zato nudim novčanu nagradu za informaciju o organizatorima“ govorio je tada Slobodan. Svemu ovome prethodio je nestanak Slobodana Radonjića, inače Šaranovićevog kumčeta u julu iste godine, za koje su članovi porodice optuživali Luku Bojovića.
Novi datum bitan za ovu priču bio je 29. april 2013. godine, kada je u Ulici carice Milice u Beogradu ubijen rođeni brat Luke Bojovića, označenog vođe novog „zemunskog klana“. Nikolu, koji nije imao nikakve veze sa kriminalom, napadači su sačekali u blizini stana njegovog oca, unapred znajući, da će kao i svakog jutra, krenuti po doručak u obližnju pekaru. Ubica je ispalio najmanje 20 metaka iz automatskog oružja, a zločin su snimile sigurnosne kamere sa obližnjih lokala. Likvidacija je ubrzo povezana sa Slobodanom Šaranovićem, koji je četiri godine kasnije ubijen pred svojom kućom u Budvi. krvavom ratu tu međutim nije bio kraj, pa je usledila nova serija krvnih osveta.
Srpska policija uspela je da rasvetli ubistvo Nikole Bojovića i za to krivično delo optužen je bio, a kasnije osuđen na 35 godina zatvora Saša Cvetanović zvani „Pit bul“. Još tokom suđenja Saša je upozoravao da bi njegov mlađi brat Jugoslav mogao da bude meta, zbog čega je dobio policijsku zaštitu. Uprkos svemu tome, Jugoslav je ubijen, a za njegovu likvidaciju optužen je Marijan Vujačić, kome je danas otpočelo suđenje pred Višim sudom u Vranju. Nakon ubistva brata, Saša Cvetanović je u sudnici za govornicom rekao: „Čestitam Luki Bojoviću što mi je ubio brata!“
Još jedan slučaj koji se može podvesti pod krvnu osvetu je i ranjavanje Stefana Vilotijević, koji je ranjen u decembru 2018. godine, dok je bio u društvu Vladimira Roganovića koji je tad ubijen. Vilotijević je inače sin Kićuna Vilotijevića, crnogorskog bosa koji je bio istaknuti član novosadskog podzemlja devedesetih. Kićun je ubijen jula 1999. godine ispred kafića „Kaskada“ u naselju Liman, a nepoznati ubica je tom prilikom ranio i Mikana Novakovića, inače rođaka ubijenog. Kako su mediji nagađali porodica Vilotijević još od osamdesetih godina prošlog veka vodi rat protiv familije Radulović iz Nikšića, zbog krvne osvete. Naime, sve je počelo kada su u Nikšiću Radulovići iz kola navodno pucali na ovu porodicu. Tada je ubijen Zoran Vilotijević, a trojica Radulovića su služili dugogodišnje zatvorske kazne. Od tog trenutka, počinje da besni krvavi rat između dve porodice. Kićun je iza sebe ostavio troje dece, sinove Filipa i Stefana i ćerku Jelenu. Njegov stariji sin Filip ubijen je 2015. godine na Paliću, u trenutku kada je bio u automobilu sa Alenom Kurinom. Pretpostavljalo se i da je prava meta bio Kurina, jer je Filip upravljao njegovim automobilom, a likvidatori u mraku nisu mogli da prepoznaju vozača. Međutim, postoji mogućnost da likvidatori nisu pogrešili, s obzirom na to da je Vilotijević prethodno učestvovao u incidentu u klubu „Vanila“ na Adi Ciganliji, kada je od zalutalog metka ubijena Tamara Radulović.
Ni krvavi rat kotorskih klanova nije mogao da protekne bez krvne osvete. Prvi slučaj evidentiran je 23. aprila 2016. kada se na meti napadača našla Tamara Zvicer, supruga vođe kavačkog klana Radovana Zvicera. Na njen golf u kome je bila zajedno sa ćerkom ispaljen je metak, ali srećom niko nije povređen. Pre pucnjave put joj je pokušao da prepreči, audi crne boje. Ubrzo nakon pucnjave oglasio se vođa suparničkog klana Jovan Vukotić, koji je za pucnjavu i napad na Tamaru Zvicer optužio crnogorsku Agenciju za nacionalnu bezbednost. Na meti osvete ubrzo se našao Jovanov otac Veselin Vesko Vukotić (57), koji je likvidiran je 20. aprila ispred svoje kuće. U jednom policijskom izveštaju je navodno navedeno da je stariji Vukotić bio u automobilu sa svojim sinom u trenutku kada je pucao na Zvicerovu suprugu. Na meti krvne osvete našla se i gotovo čitava porodica Roganović koja je bila deo kavačkog klana. Otac Niko, braća Vladimir i Šćepan ubijeni su u kratkom vremenskom razmaku, dok je mlađi sin Duško ostao bez nogu u eksploziji auto-bombe.
Zakon Leke Dukađinija
Kad se spomene krvna osveta nezaobilazan elemnt je i Kanon Leke Dukađinija, koji je spomenuo i Veso Gazivoda, otac ubijenog Andrije. U pitanju je bio član familije Dukađini koji je živeo u 15. veku. Pod Skenderbegom borio se protiv Osmanlija. Na venčanju Skenderbegove mlađe sestre zaprosio je Irenu Dušmani, jedinu ćerku Leke Dušmanija, kneza Zadrimskog zbog čega je izbila tuča sa Lekom Zaharijem Altisferijem. Bilo je i mrtvih, ali njih dvojica nisu bili povređeni. Osramoćen, Leka Dukađini je dve godine kasnije ubio Zahariju iz zasede. Leka je formulisao i Kanon, koji se sastoji od 12 delova 1. crkva, 2. familija, 3. venčanje, 4. kuća, stoka i imanje, 5. rad, 6. prenos imanja, 7. reč, 8. čast, 9. šteta, 10. zakon o zločinu, 11. zakon o starima i 12. izuzeci i odstupanja. Za ovu priču najbitniji je 3. deo 10. knjige Zakon o zločinu, koji se bavi ubistvom , odnosno o krvnoj osveti koja traje sve dok svi muškarci zavađenih porodica nisu ubijeni. Cilj osvete je vraćanje časti zbog ranijeg ubistva ili moralnog poniženja. Žene se ne smatraju vrednim metama osvete. Decu i starce je takođe zabranjeno ubijati, ali se to danas ne poštuje. Komunistički diktator Enver Hodža je koristeći efikasne metode državne torture uništio praksu krvne osvete, ali je ona ponovo isplivala 1990- tih godina prošlog veka.