Udbaško ubistvo iz krvne osvete kod Manježa koje je potreslo Beograd: Ubicu brata našao posle 33 godine, a iznenadna smrt advokata koji ga je odbranio i dalje je misterija

Da je Barović žrtva političke likvidacije s potpisom UDBE od starta je tvrdila njegova porodica i prijatelji, budući da je još od sredine 50-tih godina bio označen kao disident zbog svoje bliskosti sa Milovanom Đilasom, najvećim kritičarem Saveza komunista i ondašnje države, a kom je bio i zastupnik u svim sudskim procesima koji su protiv njega vođeni.

Činjenica da je isti "metod" korišćen i u narednim decenijama, te da su na putevima širom države, pod kamionima i šleperima, "od infarkta", ginuli brojni "narodni neprijatelji", doprinela je da danas gotovo više niko nema ni najmanju sumnju da je smrt advokata Barovića bila nesrećan slučaj.

Iako je bio nosilac Partizanske spomenice, učesnik NOB od početka rata 1941, kao i pripadnik Prve proleterske brigade koja je oslobađala i Beograd, Barović, koji je rođen u selu Braćani kod Danilovgrada u Crnoj Gori, posle rata nije bio preterano zaintersovan da ostane u JNA, niti da bude partijski funkcioner.

Umesto toga, odlučio je da upiše Pravni fakultet i postane advokat, a bliskost sa ondašnjim disidentima obezbedila mu je doživotnu pratnju, prismotru i zastrašivanje od strane UDBE, na čijim je merama bio neprekidno.

Njegova smrt se pak, ne dovodi u vezu sa disidentima poput Đilasa ili književnika Mihajla Mihajlova, već - disidentom UDBE Brankom Kekovićem iz Titograda, kog je zastupao pred beogradskim Okružnim sudom zbog ubistva vojnog penzionera i ratnog invalida Jakše Vuletića, koji je takođe bio rodom iz Crne Gore.

Keković je Vuletića izrešetao na pragu njegovog stana u nekadašnjoj Ulici generala Ždanova broj 40 (današnjoj Resavskoj), 27. januara 1975. koja se nalazi tik uz Kasarnu 7. puka, prekoputa parka Manjež. Zločinu je prethodila najpre Kekovićeva višegodišnja potraga za žrtvom, onda višenedeljna prismotra njegovog stana, parka u kom je sedeo i igrao šah, kao i krajnje neuobičajeno angažovanje branioca.

Susret na ulici

Nekoliko dana uoči zločina, Keković je presreo advokata Barovića na ulici i u ruku mu tutnuo cedelju sa adresom i pozivom na sastanak. U jednom beogradskom hotelu gde su se potom našli, saopštio mu je da će mu uskoro biti potreban advokat, ne otkrivajući zbog čega tačno, a od kog je očekivao samo jedno - da će mu pomoći da istina bude otkrivena.

Rekao mu je i da je ciljano odabrao baš njega, imajući u vidu da se upravo on nije libio odbrane najpre Milovana Đilasa, kog je i sam Keković „obrađivao“. Barović je sve vreme bio na distanci, ni ne sluteći o kavom je razotkrivanju istine reč, ali istovremeno i ne ispuštajući iz vida da se možda radi o nekoj nameštaljci, budući da ga je UDBA u tom trenutku već uveliko progonila.

Nekoliko dana kasnije, kada je vest o ubistvu, a potom i hapšenju Kekovića obišla ondašnju državu, advokat Barović se uputio u zatvor, kako bi u pritvorskim jedinicama pronašao svog „presretača“. Preuzeo je njegovu odbranu na suđenju koje je celokupna jugoslovenska javnost s nestrpljenjem očekivala.

Sačekuša na kućnom pragu

Kada je u noći 27. januara 1975. beogradska policija dobila dojavu da je u prizemlju zgrade u Ulici generala Ždanova, koju su naseljavala vojna lica, na pragu svog stana, ubijen vojni penzioner Jakša Vulević (60), ostala je, kao i celokupna javnost u potpunosti zbunjena. Niko nije mogao da objasni kako je i zašto vojni penzioner ubijen na ovakav način, zbog čega se odmah posumnjalo da je posredi greška.

Tu verziju je odmah odbacio jedan od komšija, koji je s Vulevićem ušao u zgradu kobne noći, nakon što su prethodno zajedno, sa još nekoliko penzionera, bili u Manježu. On je ispričao da se sa Vulevićem rastao kod njegovih vrata, kao i da je krenuo uz stepenice ka svom stanu. U jednom trenutku je čuo muški glas koji je Vulevića pozvao po imenu, nakon čega je usledila pucnjava.

Izrešetan, Vulević je nalegao na kvaku, otvorio vrata stana i pao mrtav pred očima svoje supruge. Činjenica da ga je ubica pozvao po imenu, odbacila je mogućnost greške, zbog čega je policija morala da preusmeri istragu.

Ubrzo su počele da stižu dojave da će do ubice dođi detaljnim pregledom Vulevićevog dosijea. U istom, policija je primetila da se Vulević u ratnim dosijeima pominje tek od 1943. godine - te se odmah postavilo pitanje šta je radio prve dve godine rata.

Taman kada se policiji učinilo da su na dobrom tragu, četiri dana nakon zločina, stigla je vest da je iz Titograda upravo doputovao jedan od tamošnjih najboljih operativaca UDBE - koji je priznao zločin. U pitanju je bio Branko Keković, istaknuti komunista i jedan od najboljih operativaca i viši inspektor Službe državne bezbednosti. Nakon što je izvršio zločin, otputovao je nazad u Titograd, gde je okupio čitavu svoju familiju i rekao: „Osvetio sam Veljka!“.

Potom se vratio u Beograd i predao.

Osvetio brata

Branko je bio mlađi brat Veljka Kekovića, studenta prava i jednog od glavnih organizatora ustanka u Crnoj Gori, koji je zverski ubijen nakon što su ga uhvatili četnici, februara 1942. Veljkovo telo pronađeno je razapeto na jednom drvetu, sa slomljenim rebrima i rukama, kao i tri ustrelne rane – u čelo, vilicu i srce, a među partizanima koji su ga pronašli bili su i njegov otac, kao i mlađi brat Branko.

Svedoci su pričali da je prizor bio užasavajući, kao i da se mali Branko, pred ocem i mrtvim bratom zakleo da će osvetiti Veljka. Ubrzo se ispostavilo da su četnici, koji su zarobili Veljka, planirali da ga zbog visokog čina zadrže u životu i iskoriste za razmenu zarobljenika, ali im je planove osujetio jedan njihov saborac koji je Kekovićeva pod prisilom odveo u šumu, gde je izvršio gnusan zločin. Taj mladi četnik bio je upravo vojni penzioner Jakša Vulević, koji je izrešetan u centru Beograda, 33 godine kasnije.

Preobučeni četnik koji je preleteo u partizane

Nakon hapšenja Kekovića i otkrića da se ubijeni Vulević prve dve godine rata borio na suprotnoj strani, kao i da je preleteo tek nakon pada Italije, ispostavilo se da su ti „detalji“ mnogima u ondašnjoj državi i strogim vojnim i bezbednosnim strukturama bili i više nego poznati.

Vulević pak, nije bio jedini koji je po istorijski uobičajenom receptu preleteo iz četnika u partizane u poslednjim godinama i mesecima rata, a da je upravo on odgovoran za ubistvo Veljka Kekovića bilo je poznato mnogim ondašnjim istaknutim komunistima – ali ne i onom ko nije zaboravio na zakletvu i datu reč.

Iako je godinama pokušavao da pronađe ubicu svog brata, Branko Keković je to uspeo tek kada se u SUBNOR-u povelo pitanje priznavanja boračkog staža, te kada se na dnevnom redu našlo pitanje jedne crnogorske „borkinje“, za koju je je gotovo čitava Crna Gora znala da je bila na strani četnika.

Osoba koja je bila potpisnik njenog učešća u NOB-u bio je upravo Vulević, što je izazvalo revolt među vojnim penzionerima, koji su se tad okuražili da i prvi put naglas kažu da je i sam Vulević bio četnik - ali i da je on ubica Veljka Kekovića. Tada je Branko i skovao plan kako će sprovesti osvetu, svestan da će tog trenutka na kocku staviti kako svoju, tako i sudbinu čitave svoje porodice.

Preleteli četnik pod zaštitom službi

Za ubicom Veljka Kekovića tragao je do kraja svog života i njegov i Brankov otac. U prvim godinama posle rata, Vulević je uhapšen u Jagodini u kojoj je službovao zbog sumnje da je odgovoran za Kekovićevu smrt iz rata, da bi naprasno bio pušten i oslobođen svake sumnje. Ispostavilo se da je sve vreme bio pod zaštitom visokih funkcionera kako UDBE, tako i KOS-a, onih istih koji su se kao i on, u nekom trenutku preobukli.

Naposletku, ni službe nisu uspele da sačuvaju Vulevića i to od sopstvenog operativca koji ga je uprkos brojnim preprekama, pronašao 33 godine kasnije. Ono što su pak, nadalje morali da zaštite bili su kako oni i njihovi rodni naslednici raspoređeni po službama pojedinačno, tako i službe u celosti.

Ono što najpre niko nije smeo da dozvoli, jeste da Keković, bude osuđen za ubistvo „iz besprizoprne osvete“ , jer je za to delo, po ondašnjim zakonima sledovala smrtna kazna. Nijedan službenik UDBE nije smeo da bude pogubljen, jer bi time bio označen početak uobičajene prakse, koja se nije smela dopustiti. Princip je identičan današnjem po kom niko blizak vlasti, a posebno službama, ne sme "pasti" ni po koju cenu.

Barovićeva odbrana

Advokat Barović, koji je obećao Kekoviću da će pomoći da se otkrije istina, tokom suđenja uradio je upravo to. Svi detalji iz života Jakše Vulevića, a posebno preletanja, izvrnuti su na postavu, a posebno činjenica da se na čelu bezbednosnih službi i dalje nalaze pojedinci upitne prošlosti i moralnih načela, koji se međusobno čuvaju i štite kao mafijaška organizacije, dok ih na pozicijama nasleđuju njihovi direktni potomci.

Barović je u sudnici zastupao tezu da ne brani Kekovićev zločin, već je tvrdio da je isti počinjen ne iz besprizorne osvete, već kao odgovor za nekažnjeni ratni zločin. Od prvobitnih petanest godina robije, Kekoviću je posle žalbi i ukidanja presuda i prekvalifikacije dela, dosuđeno samo četiri godine zatvora. Izašao je posle nepune četiri zbog dobrog vladanja, krajem 1978. – kada se i poslednji put video sa svojim advokatom.

Nesreća u kojoj je poginuo advokat Barović, dogodila se februara 1979.

Barovićev sin i afera "kora od banane"

Sin Jovana Barovića, Nikola, krenuo je očevim stopama u advokaturu, gde je proveo svoj radni vek. Kao i njegov otac, i Nikola Barović je zbog svojih klijenata koji su se borili sa sistemom i trpeli progon i nepravdu i sam često bio na meti kako države, tako i njenih bezbednosnih službi.

Barović se tako, sredinom devedestih godina, obreo kao zastupnik porodice iz Zemuna, koju je zbog hrvatskog porekla tadašnja lokalna vlast to jest Srpska radikalna stranka proterivala iz stana u kom su živeli.

Tokom gostovanja na BK televiziji u kom je suočavao mišljenja sa liderom SRS Vojislavom Šešeljem u vezi sa ovim slučajem, Barović ga je u jednom trenutku, nakon sijaseta izrečenih uvreda i bljuvotina, polio vodom koja je bila u čaši na stolu.

Šešeljev čuvar Petar Panić Pana je nakon emisije unakazio Barovića od batina, dok se Šešelj, zajedno sa svojim pristalicama i saborcima godinama izrugivao Baroviću, tvrdeći da se "okliznuo na koru od banane".