Piše Predrag Savić: Zločince OVK u Hag oterao Vladan Batić

Priznajem, to sam prvi put izjavio mimo svoje volje jer mi je tako naredio tadašnji srpski ministar pravde dr Vladan Batić. Njegova velika uloga i enormna zasluga za otkrivanje i procesuiranje ovih zločina danas je potpuno zaboravljena. A on je na tom teškom, nezahvalnom, neizvesnom i mučnom poslu izgarao i istrajavao. Toliko da sam i ja rođeni skeptik sa mioničkih brda, gde vredi narodna „može da bidne, al ne mora da znači“, na kraju poverovao da će zločince stići Batićeva kletva. Taj fanatizam  prenosio je na svoje najbliže saradnike, tvrdeći da su svi oni koji su videli fotografije šiptarskih zločina doživeli traume i civilizacijski šok, zbog kojih više ne odustaju od borbe za kažnjavanje tih surovih zločinaca i to na pragu 21 veka.  Čak i najveći profesionalci bili su preneraženi, apsolutno šokirani zbog iskazanog stepena divljaštva, krvoločnosti i nehumanosti.Srpski usud su oduvek bile podele, brz zaborav i neorganizovanost. Ali tu je i poslovična nebriga i nepoštovanje sopstvenih žrtva i stradanja kroz istoriju.Na istraživanjima zločina na Kosmetu se radilo stihijski, parcijalno i često suviše teatralno i ispolitizovano da se na kraju pokazalo da to nigde ne vodi. Srpskim pravosudnim organima bilo je više nego otežano da dođu do lica mesta na Kosmetu i postupaju u slučajevima brojnih ubistava iz zaseda vojnika i policajaca. Još teže je bilo rasvetliti brojne otmice, silovanja, ubistva, naročito posle NATO intervencije.  Zato su mnogi  bili uvereni da ruka pravde nikad neće stići Zmiju i njegove saradnike, koji su okrvavili ruke do lakata,  pa i dalje.Gro nadležnosti u vezi evidentiranja zločina protiv čovečnosti pripadalo je jugoslovenskom saveznom Ministarstvu pravde i Komitetu za prikupljanje ratnih zločina 1991-1999. (samostalni savezni državni organ, formiran na osnovu Zakona o prikupljanju i dostavljanju podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava iz 1993. godine). Pomenuti Komitet je prikupio značajnu dokumentaciju o zločinima na prostorima bivše Jugoslavije, i to je bilo evidentirano u zvanično 25 hiljada predmeta. Po mom sećanju bilo tu, još barem, desetak hiljada neklasifikovanih i nezavedenih predmeta. Gruba procena je ukazivala da se 10 do 15 posto dokumentacije odnosi na zločine OVK . Usvajanjem Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore započeo je proces ukidanja tog Komiteta, čiji je „naslednik“ postalo Ministarstvo pravde Republike Srbije.Tadašnji ministar pravde, dr Vladan Batić, od stupanja na ovu dužnost, kao jedan od primarnih zadataka istakao je razotkrivanje i procesuiranje zločina OVK. Problemi su bili brojni: nedostatak nadležnosti i podeljenost na dva federalna nivoa,  podeljenost na vojno i civilno pravosuđe, samostalno i nekoordinirano  delovanje vojnih i civilnih bezbednosnih službi, razbacane arhive redovnih sudova i tužilaštava sa Kosova  i Metohije, čija su sedišta izmeštena na više mesta u  Srbiju. Ne treba zanemariti ni međunarodno politički momenat i činjenicu da većina zemalja nije htela da poštuje Interpolove poternice iz Beograda i Srbiji izruči počinioce krivčnih dela iz redova OVK.

Posle hapšenja  na aerodromima, sledila su puštanja na slobodu uz obrazloženje da su to progoni političke prirode, inicirani u doba režima Slobodana Miloševića.Prilikom posete Haškom tribunalu jugoslovenske delegacije u martu 2001. godine, u  kojoj su bili savezni ministar i republički minsitar pravde Momčilo Grubač i Vladan Batić, pokrenuto je pitanje istrage protiv čelnika OVK. Tada se čulo da su dokazi iz Srbije i Jugoslavije neuredni, da se haotično dostavljaju sa više adresa, da se pri tom ne poštuju formalna pravila Haškog tribunala. Nedostajali su posebno dokazi o komandnoj strukturi OVK.Odmah po povratku u Beograd dr Batić započinje obiman i ozbiljan rad na prikupljanju podataka o zločinima OVK. Po zahtevu tadašnjeg Ministarstva pravde jedino valjano postupaju BIA (zahvaljujući naredbi tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajilovića) i pojedini redovni ciivilni sudovi. U to vreme sudovi sa Kosova i Metohije su izmestili svoja sedišta na teritoriju Srbije. Po nasleđenim pravilima  iz režima Miloševića te sudije i predsednici sudova sa Kosmeta, primaju duple plate, imaju plaćen hotelski smeštaj, automobile i vozače. Većina od njih objašnjavala je da ne mogu da dođu do svojih arhiva.

Iz Haškog Tribunala stiže uputstvo i pravila kako treba raditi da bi se obezbedili valjani dokazi u istrazi o počiniocima krivičnih dela iz redova OVK. Pravila su pobrojana u 33 tačke, a posebno su traženi dokazi o rukovođenju i komandovanju, organizacionoj strukturi i operacijama OVK. Operativci BIA danonoćno rade i u oktobru 2001. godine Ministarstvo pravde, poštujući sva uputstva iz Haškog tribunala dostavlja 40 hiljada strana dokumenata, razvrstanih po operativnim zonama „Dukađini“, „Paštrik“, „Drenica“ i „Šalja“. Tu su  i ratni dnevnici iz ovih zona, 1.700 depeša o komandnim aktivnostima, nalozi za napade na civilne objekte, dokazi o postavljanju zaseda, kao i brojne fotografije zločina i samih počinilaca. Sveukupno oko četiri hiljade slika.Iz Haškog tužilaštva stiže pismena zahvalnica zbog konačno ažurno sređenih dokumenata ali su usmeno poručili da bi im mnogo više značilo da su sve to dobili i u elektronskoj formi jer oni nemaju dovoljno istražitelja da kopaju po registratorima i kutijama sa dokazima.Od tog momenta dr Vladan Batić svaki svoj nastup koristi da traži od Haškog tribunala da procesuiraju  zločince iz OVK. Batić vidno revoltiran zbog nepostupanja Haškog tužilaštva uputio je 30. marta 2002. godine otvoreno pismo predsedavajućem Saveta bezbednosti UN Ole Peteru Kolbiju, zatim Kolinu Pauelu, državnom sekretaru SAD i Klodu Žordi, predsedniku Haškog tribunala, u kojem se navodi da je Vlada Republike Srbije dostavila Tribunalu validne dokaze o zločinima koje je počinilo 265 terorista koji su ubijali, silovali, kidnapovali i fizički i psihički zlostavljali. Odgovornost je individualizovana u svakom smislu. Među onima za koje je prikupljena validna dokumentacija nalaze se Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Agim Čeku, Ekrem Redža, Gani Tači, braća Mazreku, Dževdet Halitaj i drugi.Dr Batić je u tom pismu ukazao na 300 dokumenta sa nalozima za formiranje specijalnih grupa za ubistva, kidnapovanja, zastrašivanja i sve oblike pritisaka na srpski živalj. „Tribunalu je takođe dostavljeno 80 video-kaseta o aktivnostima „OVK“ koje se odnose na njihove obaveze i zadatke na kontrolnim punktovima, a takođe, na delovima video-kaseta nalaze se i borbena dejstva OVK,  kaže se u otvorenom pismu dr Vladana Batića i ističe sledeće: „Uprkos činjenici da je od dostavljanja dokumentacije sa nepobitnim dokazima proteklo šest meseci, uprkos brojnim urgencijama koje sam uputio Tužilaštvu Haškog tribunala, uprkos povezanosti OVK sa fundamentalistima, mudžahedinima i talibanima, o čemu postoji obilje dokaza, uprkos svetskoj borbi protiv pošasti zvane terorizam, još nije podignuta nijedna optužnica za ove monstruozne zločine. Naprotiv, zločini čije su žrtve Srbi događaju se i danas, UNMIK i KFOR ne ispunjavaju svoje obaveze iz Rezolucije 1244 SB, formirana je Vlada Kosova i Metohije u koju su ušli i predstavnici stranaka čiji su lideri vodeći teroristi Tači i Hajradinaj, dok se Agim Čeku nalazi na čelu Kosovskog zaštitnog korpusa. Sve to izaziva velike sumnje i dileme u selektivnosti pravde Haškog tribunala i velika gibanja u javnom mnjenju. Vlada Republike Srbije u interesu svojih građana i njihove budućnosti ispuniće sve svoje međunarodne obaveze koje su posledice teškog nasleđa iz prošlosti, pa samim tim i obaveze prema Tribunalu, ali Vas molim da autoritetom svojih funkcija učinite da pravda bude zadovoljena i da se na optuženičkoj klupi Haga hitno nađu i oni koji su činili bestijalne zločine nad Srbima“.Ovo pismo i ostali zahtevi ostajali su mrtvo slovo na papiru a onda je na Batićev zahtev organizovan susret 23. septembra 2003. godine u Haškom tužilaštvu. U delegaciji Srbije koja je prisustvovala sastanku sa Karlom del Ponte, osim ministra Batića bili su i predsednik Okružnog suda u Beogradu Radoslav Baćović, zamenik republičkog javnog tužioca Milan Bojković i tada upravo imenovani tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, kao i autor ovog teksta u svojstvu pomoćnika ministra pravde. Sastanak je počeo  neočekivanim ličnim Batićevim obraćanjem Karli del Ponte u kojem je istakao da mu je ona izuzetno antipatična i mrska osoba, a da taj utisak pojačava činjenica da ništa ne preduzima protiv šiptarskih terorista. Ona se zacrvenila u licu i nervozno namestila naočare. Onda je rekla  „da  i njoj Vladan nije simpatičan ni lep, ali da moraju da sarađuju“. Potom je objasnila da sve dokaze koje su poslali Vlada Srbije i ostali jugoslovenski organi moraju obraditi u digitalnoj  formi i da će ih onda uzeti u obzir. Hteo sam da se javim, da kažem da  su svi dokazi  poslati u skladu sa dobijenim uputstvima i uz striktno poštovanje Pravilnika o postupku i dokazima pred Međunarodnim sudom za krivično gonjenje osoba odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na području bivše Jugoslavije od januara 1991. godine. Međutim Batić je odmah samouvereno rekao: „Dobro! Za  trideset dana dobijate sve elektronske dokaze.“ Neko iz članova tima Haškog tužilaštva je rekao da rok bude 60 dana. Onda se prešlo na teme prodaje Telekoma, pitanje iznošenja novca iz Srbije na kiparske račune, tajnih grobnica u Batajnici...Po povratku u Beograd počinje bitka sa vremenom. Nemamo ni opremu, ni novac, ni zaposlene koji bi skenirali i kvalitetno obradili toliko veliki broj dokumenata. Formiramo Komisiju u kojoj su pored ostalih  dr Zoran Stanković sa VMA,  zamenik republičkog tužioca Dragoljub Stanković i potpisnih ovih redova. Dogovaramo se da se javnosti zbog obimnosti i opasnosti koji ovaj posao nosi, pojavljujemo samo nas trojica. Batić izdaje sada obavezujuću naredbu, i to prvi put kao zvanično nadležni ministar za ovakve postupke, da mu se dostave svi premeti iz redovnih sudova i tužialaštava, Ministarstva odbrane, VOA, BIA, Sudske medicine, Komiteta za prikupljanje dokaza o ratnim  zločinima...

Zakupljujemo od jedne privatne agencije kompjutere, opremu sa rotacionim skenerima, operatere za elektronski prelom teksta, a pošto u budžetu nema stavke za takva plaćanja dr Batić garantuje da će to lično, ako  zatreba, svojim novcem platiti.  Dokazi u Ministarstvo počinju da stižu u pikapovima, a iz niškog Okružnog suda u kamionu dvotoncu. Primorani smo da ispraznimo nekoliko kancelarija u Nemanjinoj 22, na trećem spratu, da iz njih privremeno iselimo zaposlene da bi smestili dokumentaciju. Ispred tih  kancelarija sa dokazima postavljamo obezbeđenje. Celim poslom rukovodi pokojna Ljiljana Kovačević, šef Odeljenja  za nadzor sudovima pri Ministarstvu pravde. Ona je bila bivši sudija, veliki profesionalac i znalac, izbeglica iz Osijeka. Kada dođe do tehničkih  problema u pomoć nam priskaču prijatelji hakeri, poput pokojnog Nebojše Jeftića, koji nisu bili zaposleni u Ministarstvu. Svi rade besplatno. Problem je obrada fotografija i obdukcionih zapisnika. Ne u tehničkom smislu, već u onom ljudskom. Toliko je surovih i mučnih snimaka, poput one sa odsečenom srpskom glavom, stavljenom u rernu, iskomadanim telima i drugim zločinima koje ni najgore zveri ne bi počinile. Mnogi na obradi tih materijala, padaju u nesvet, povraćaju. Žale se da gledanje takvih surovih prizora više ne mogu da podnesu. Mnogi piju lekove za smirenje, piju se ranisani, neki traže lekarsku pomoć zbog užasa i zla skoncentrisanog i viđenog u većini spisa. Nekako završavamo posao. Sećam se reči Ljiljane Kovačević i Nebojše Jeftića, koji su rekli da su posle pregleda celokupne dokumentaciji zaradili traume, koje će im definitivno skratiti živote. I zasta ovo dvoje divnih ljudi i profesionalaca prerano su napustili ovaj svet. Ljiljana pre nekoliko godina zbog karcinoma, a  Nebojšu je srce izdalo na početku epidemije korone.Tako elektronski obrađen materijal u pratnji Dragoljuba Stankovića, zamenika republičkog tužioca, 17. novembra 2003. godine predali smo predstavnicima Haškog tribunala. Za naš dolazak znali su samo čelnici Haškog tužilaštva. Avion na redovnoj liniji kojim smo trebali da poletimo za  Šipol, kasnio je zbog anonimne dojave da je u njega podmetnuta bomba. Slagao bih kad bih rekao da nisam bio prestrašen, naročito, dok su nas uz minimalno obezbeđenje vozili sa aerodroma do Haga. Znao sam koliko je jaka albanska mafija, u kojoj su vodeći evropski trgovci narkoticima, oružjem, ljudima i ljudskim organima. Znao sam da se iz tih kriminalnih izvora finansira i deo vojnih aktivnosti OVK, da se podaci  o tome nalaze u dokazima koje nosim.Taj put do zgrade Haškog tribunala,  trajao  je kao cela večnost.  Kada sam stigao, istražiteljima sam rekao da se na CD diskovima nalaze i podaci o tridesetak logora, kao privatnim zatvorima koje su formirali po kućama, štalama, pomoćnim prostorijama i školama. U njima su zatvarani, mučeni, silovani i ubijani pripadnici srpskog roda. I ne samo oni. Podsetio sam da su posebno zverski ubijani Romi, da nisu bili pošteđeni ni Albanci,  naročito oni bliski Rugovi i njegovom DSK. Posebno interesatne su dnevne zapovesti jedinicama OVK, razni protokoli, naređenja jedinicama o borbenim dejstvima, naredbe o formiranju grupa za kidnapovanje Srba i njihove fizičke likvidacije. U toj dokumentaciji mogu se naći i imena kidnapovanih i ubijenih Srba, kao i imena izvršilaca tih zločina.Karla del Ponte je bila vrlo zadovoljna dobijenim dokazima. U znak poštovanja našeg truda na šest CD diskova predala je tužiocu Dragoljubu Stankoviću kompletnu dokumentaciju o iznošenju više milijardi  dolara iz Srbije na Kipar i finansijskim istragama koje sve to razotkrivaju.Napomenula je da sada treba zaštiti svedoke i krenuti u ozbiljne istrage. Haško tužilaštvo, u kojem su  mnogi angažovani poput Džefrija Najsa i dr Nevenke Tromp, u to vreme bili neskriveno na strani Alabaca,  očekivano nije se proslavilo po  pitanju zaštite svedoka. Samo u slučaju Haradina ubijeno je 40 svedoka.Ne verujući mnogo u pravdu pred Haškim tribunalom sve dokaze odnete u Hag predali smo i nadležnim srpskim tužilaštvima. Sudske i tužilačke predmete smo vratili nadležnima a deo dokumenata koje nismo morali da vraćamo pohranili smo u posebno obezbeđene prostorije u zgradi SIV -  tri. Kopije istih, svake godine na tri do četiri konferencije za štampu dr Vladan Batić je javno prezentirao ukazujući o ogromnim razmerama zločina počinjenih od strane pripadnika OVK i njihovih pomagača sa severa Albanije.Posle objavljivanja knjige Karle del Ponte „Lov: ja i ratni zločinci“ iz 2008. godine formirana je  Komisija za parlamentarnu istragu pri Savetu Evrope. Dr Vladan Batić je već tada bio teško bolestan. U tim trenucima, njegov veliki prijatelj i saborac dr Milan St. Protić bio je ambasador u Švajcarskoj. To je bilo od neprocenjivog značaja jer je Milan znao gde su dokazi i poznavao je ljude iz srpskog Tužilaštva za ratne zločine. U tom Tužilaštvu su sakupili, obradili i procesuirali brojne nove dokaze.Vladan nije dočekao Izveštaj Dika Martija, ali je u amanet ostavio da se kad god se za to ukaže prilika mora podsećati na zverske zločine čelnika OVK.

Kada su Klint Vilijams i potom Dejvid Švendimen kao čelni ljudi specijalnih istražiteljskih timova koje formirala Evropska komisija potvrdili navode iz izveštaja Dika Martija smelo sam prognozirao da će rukovodstvo OVK završtii na optuženičkoj klupi. Kada je Dejvid Švendimen izabran za prvog tužioca specijalizovanog  tužilačkog  odeljena, pa kada je holandski parlament ratifikovao međunarodni ugovor o sedištu sepcijalizovnaog suda za zločine OVK u Hagu opet sam javno izjavio da Tači, Veselji i Haradinaj ne mogu izbeći javno obelodanjivanje optužnica. Isto sam rekao i kada su dobili zgradu Europola za sedište suda tj. Specijalnog veća, pa potom i 20 milion evra za rad od Evropske komisije, kada su birane sudije Specijalnog veća za ratne zločine OVK, kada je usvajan Statut i Pravilnik o postupku i dokazivanju tog veća od strane sudija. Te moje izjave u većem delu stručne javnosti dočekivane su sa sumnjom i ponekad sa podsmehom, naročito kada je naprasno penzionisan Dejvid Švediman početkom 2018. godine ili kada je Ustavni sud Kosova vratio na doradu devet odredbi pomenutog Pravilnika. Izgledalo je da je došao kraj ovom sudu kada su se u kosovskom Parlamentu pojavile inicijative za ukidanje ovog Specijalnog veća. Uporno sam  ponavljao da je formiranje ovog suda tj. Veća veliki korak u napred u utvrđivanju pravde u regionu i za opstanak preostalih Srba na Kosmetu.  Bio sam uveren u to,  jer sam znao da je Švedinmen sa svojim timom ispitao 600 svedoka u istragama vođenim na teritorij devet država. Bio  sam ubeđen i zbog proročansta  i kletvi dr Vladana Batića  da će se suditi svim čelnicima OVK i da će biti hapšenja zbog zločina nad Srbima i nad nealbanskim stanovništovom na Kosmetu.Ubeđen sam da će biti i osuđujućih presuda iako je proteklo dugih 20 godina i da je to je itekako otežavajući faktor u dokaznim postupcima. Siguran sam da će i dalje biti političkih uticija na ovaj Sud i pokušaja da se on neutrališe. Ovaj tekst sam morao da napišem i da priznam da je dr Vladin Batić bio u pravu kada mi je 2003. godine naredio da kažem, da Zmiji i ostalima ne gine optuženička klupa. Iz primera kako se dr Vladan Batić uporno i fanatično borio za pravdu u slučaju žrtva OVK može se samo izvući zaključak da su čuda moguća, da se nikad ne treba predavati i treba verovati u njih.