Višestruko nagrađivani policajac Vladimir Savić sa 18. godina počeo je karijeru kao obaveštajac, da bi nakon godina truda i uzornog rada, nekoliko uzastopnih nagrada, u trenutku kada srpska policija postaje devastirana i kriminalizovana, napustio MUP Srbije. U životnoj ispovesti za Nova.rs Savić govori o svim dešavanjima u kojima je i sam bio akter - od linča koji je doživeo od strane bivše državne sekretarke MUP Dijane Hrkalović do trenutka kada je Srbiju napustio jer su do njega došle informacije da mu je ugrožen život.
Vladimir je odrastao u vojničkoj porodici, a kako navodi, ni sam nije bio svestan da su ga od malih nogu pripremali za ono što će sutra postati.
„Moja pokojna majka je bila potpukovnik, a očuh pukovnik kontraobaveštajne službe (KOS). U mojoj kući se na drugačiji način gledalo i odvijalo odrastanje u odnosu na drugu decu. Dok su druga deca sa roditeljima bila na odmorima, ja sam uglavnom bio u vojnim ustanovama duž jadranske obale“, započinje svoju ispovest Vladimir.
Mart 1999. Savić će pamtiti po NATO bombardovanju, ali i po svom 18. rođendanu kada su ga iz tadašnjeg JUL-a zvali da čuva Brankov most.
„Tada su bili čuveni koncerti koje je predvodio Aleksandar Vulin, koji se tada pojavljivao u kožnoj jakni ispod koje je imao dugo oružije, i svima nama, tek svršenim punoletnicima i starijim maloletnicima, donosio gajbe piva“, priseća se naš sagovornik.
Nedugo potom, usred bombardovanja, na kućnu adresu stiže plava koverta za Vladimira.
„Majka me poziva i kaže da se javim u dispanzer na Novom Beogradu. Pregled je završen odmah, bila je ubrzana regrutacija, izdvajaju nas desetak iz grupe i odvode iza Avale, u jednu kuću u Ripnju. Sećam se da su na stolu stajale neke mape, karte. Ušli su neki ljudi i rekli da su Crvene beretke i da je država u ratu, kao i da moramo da pratimo određene ljude, za koje se sumnja da su „lokatori“, odnosno da rade za strane službe“, kaže on.
Za biološkog oca Vladimir navodi da je bio jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije.
„On je sa Čedomirom Ždrljom vodio opštinu Novi Beograd. Njegov prijatlj je bio i Dušan Đaković, sadašnji tast Ivice Dačića. Cela ta priča se meni gadila, a u društvu je tih godina bilo sramota reći čime ti se otac bavi“, kaže Vladimir, pa dodaje:
„Kao simpatizer Demokratske stranke, učestvujem na protestima i pobuni 5. oktobra. Tada sam prvi put uzeo svoj poslanički imunitet kada sam u parlament Narodne skupštine ušao kroz prozor koji gleda na Takovsku ulicu. Tada smo srušili jednu odvratnu vlast nadajući se da ćemo živeti bolje“.
Dan kasnije, 6. oktobra, preko fiksnog telefona Savića obaveštavaju da se javi u Savezno izvršno veće (SIV) 3.
„Odlazim po pozivu, gde me obaveštavaju da sam primljen u Saveznu javnu ustanovu Radio-televizija Jugoslavija YU-Info kanal (deo obaveštajne službe). Nisam shvatao šta se iza toga krije, odnosno da ulazim na ubrzanu obuku obaveštajne uprave gde učim rad na kameri, majstor za svetla, fotografiju, čak i brzu montažu. Šalju me i na ubrzani kurs pisanja budućih izveštaja, u tadašnju televiziju “Politika““, navodi naš sagovornik.
Pročitajte još:
Vremenom Vladimir navodi da shvata šta je njemu osnovni posao, i tada dobija prvi zadatak.
„Svako od nas je pokrivao određene osobe, a meni je zapao Goran Svilanović, koji je u to vreme bio označen od strane službe kao čovek britanske MI6. Moj zadatak je bio da gde god da se on pojavi, pojavljujemo se i mi iz YU-Info kanala. Stariji kolega operativac je novinar, ja sam snimatelj“, navodi on.
Ključna godina u karijeri Savića bila je 2005., tada Zdravko Ponoš vrši reformu vojske i uništava se 46 brigada za posebne namene, kojoj je pripadao naš sagovornik.
„Nama je ponuđeno da pređemo u Upravu granične policije jer policija preuzima obezbeđenje državne granice i tako ja završavam u MUP Republike Srbije. Naravno, ja nikada nisam prekidao kontakt sa svojom firmom i uvek sam imao oficira za kontakt sa kojim sam održavao vezu iz raznoraznih razloga, pogotovu u tom pograničnom prelazu. Radio sam na obezbeđenju državne granice od Šida do Neština, 57 kilometara državne granice, gde su ljudi iz pograničnih sela krvno povezani, gde jedan brat radi u hrvatskoj policiji, drugi u srpskoj. Mito i korupcija, šverc oružja, droge, poljoprivrednih dobara, razmena jako velikih i bitnih informacija. To je trebalo sve sagledati“, kaže naš sagovornik.
U julu 2008. godine, Savića obaveštavaju da prelazi na Aerodrom Beograd.
„To se radilo tako što me oni obaveste, ja podnesem zahtev i to bude odobreno za tri do četiri dana iako je poznato da se za odobrenje zahteva čekalo i po nekoliko meseci. Na aerodromu u Beogradu se u to vreme dešavalo nešto jako čudno. Sumnjalo se da pojedini policajcina pasoškoj kontroli fiktivno lupaju pečate u pasoše kriminalcima, da su baš tog dana ulazili ili izlazili iz države“, navodi.
Posle šest meseci, premeštaju ga u Policijsku upravu za grad Beograd.
„Tu sam radio od onih najnižih poslova, policajac-pozornik, do radnika Odseka kriminalističke policije, opšteg kriminaliteta. Kroz svoje pozorničke zadatke obavljao sam još neke poslove iz domena mnogo višeg ranga, gde je ljudima u službi bilo nejasno kako je jedan policajac tek tako ušao u posao, pa su bili komentari da nisam normalan, da previše radim, do toga da nisu želeli da rade sa mnom. Što je meni omogućavalo da da u smenama odradim još neke poslove“, ističe.
U tom periodu Savić je više puta nagrađivan i pohvaljivan kao policajac koji ima odlične rezultate rada.
„Dolazi nesretni 29. maj 2012. godine. Prijavljena nam je tuča na Bogosloviji nekih lica, tog dana sam menjao kolegu u auto-patroli. Na licu mesta zatičemo neka lica, a među njima i čuvenu Dijanu Hrkalović. Privodimo ih u stanicu, ona besna, viče i pita nas: ”Znate li vi ko sam ja? Srpska napredna stranka, bili su izbori”, ja joj kažem da mene ne zanima politika uopšte, a ona mi odgovara, u prisustvu načelnika stanice potpukovnika Gorana M.: “Je**** vam mater kada dođem na vlast”“, priča Vladimir.
Dijani Hrkalović kao i ostalim licima otkucana je krivična prijava, puštena je u redovnom postupku i otišla je iz stanice.
„Kada se ona zaposlila u BIA, ko je nju zaposlio sa krivičnom prijavom, ko je ta komisija koja je njoj dozvolila, ja ne znam. Sećam se septembra 2014. godine kada je postala sekretarka UKP. To više nije ista osoba, totalno drugačije izgleda, to nije ona klinka sa slika sa Partizanovim navijačima“, kaže Savić.
U tom trenuku, naš sagovornik navodi da čeka rešenje, na predlog načelnika PS Palilula, o imenovanju u čin kapetana u Odseku kriminalističke policije, za radno mesto inspektor opšteg kriminaliteta.
Pročitajte još:
„Načelnik radi do 15.30 i javlja mi treba da stigne rešenje, da mi uruči pa da nazdravimo. U 15.15 sati stiže depeša iz UKP da se Goran M., načelnik PS Palilula, smenjuje zbog loših rezultata u službi. U to vreme Palilula je po rezultatima rada bila najbolja policijska stanica u gradu. Svi smo u šoku. Šef operative S. S. dolazi i kaže meni: „Saviću od sutra si u holu“. Ja pitam kakav hol, on samo kaže: “Razduži predmete koje si radio i od sutra si tamo. Doviđenja”“, kaže naš sagovornik.
U to vreme, kako navodi naš sagovornik, u operativnoj grupi radili su sadašnji načelnik SBPOK Ninoslav Cmolić i Došen Todor, inspektor koji je radio na ubistvu pevačice Jelene Marjanović, koji je ujedno i hapšen u toku te istrage.
„Ja završavam u holu, a moj šef operativne grupe Cmolić, dobija rešenje da prelazi u odeljenje za terorizam MUP Republike Srbije. Meni nije baš prijatno, ja nazadujem, on eksplicitno napreduje. Pokušavam da promenim stanicu jer drže čoveka sa terena u „kućici“ ili na delu za lične karte gde upućujem ljude gde su šalteri“, kaže naš sagovornik.
Po njegovom zahtevu, našeg sagovornika prebacuju na Čukaricu.
„Međutim, tamo me je opet sačekala ekipa Dijane Hrkalović i kreće opet „kućica“ ispred odeljenja u Železniku, Sremčici. Inače, to uglavnom rade kolege pred penziju, ili kolege sa nekim invaliditetom, ne vide dobro ili imaju šećer, visok pritisak, a ne čovek u punoj snazi i koji je više puta nagrađivan“, priča Savić.
Savić odlazi na Maltu, gde radi kao generalni menadžer za bezbednost najveće holding kompanije. Ipak, 28. juna 2018. se vraća u Srbiju jer su na Malti uveli trostruki porez za građane koji nisu u EU.
Dve godine kasnije se događaju protesti u Srbiji, a Savić navodi da od kuće gleda šta se dešava i tada prepoznaje neke ljude iz Jedinice za posebne akcije policije osnovane tada pri službi za Specijalne istražne metode koju je u tom periodu predvodio Dejan Milenković Bagzi.
„Zapažam agente koji napadaju policiju i već vidim da će narod dobiti batine. Tada sam dao intervju za vaš portal zbog koga vas je tužio tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović, mene nije tužio već samo vas jer ste preneli moje reči. Naknadno je i sam predsednik Aleksandar Vučić potvrdio kada je u jednom intervju rekao da je deo policajaca učestvovao u julskim neredima“, navodi on.
Paralelno s tim, Savić ubrzo dobija i poternicu zato što se ne odaziva na sudske pozive jer je u maju mesecu iste godine za vreme policijskog časa sedeo ispred Skupštine.
„Zbog iznošenja istine, postao sam jedna od najtraženijih ljudi u julu u Beogradu. U tom periodu, preko bivšeg načelnika iz Vojno-obaveštajne agencije Novi Sad, potpukovnika G. R., dobijam informaciju da sam “ušao u crveno”. To znači da mi je ugrožen život i bezbednost“, kaže.
Tada mu se, dok sa suprugom ide ka Rakovici, dešava neverovatna situacija.
„Na semaforu čekam zeleno, kada u retrovizoru vidim da nam prilaze neka sumnjiva kola, prilaze polako. Staju pored mog automobila i polako im se spušta prozor. Neki mladići sa fantomkama sede i samo izgovaraju: “Pozdravlja te služba”. Naglo sam dao gas i u sledećem trenutku između nas uleće kamion, koji je meni dao dovoljno vremena da uletim u šumu na Košutnjaku i ugasim automobil. Oni su ogromnom brzinom dali gas i nastavili ka Rakovici misleći da sam ja tamo otišao“, kaže on.
Zbog tih svih situacija odlučuje da napusti Srbiju. Po hitnom postupku preko svojih veza završava lažni Ugovor o radu kako bi u vreme pandemije mogao da napusti Srbiju.
„Nalazim se u štek stanu na teritoriji Novog Sada, gde nemam kontakta ni sa kim. Završavam papire da sam navodno zaposlen u jednoj firmi za prevoz kamiona i da ću zbog posla napustiti Srbiju kako bih dovezao neki kamion iz Nemačke nazad. 11. avgusta 2020. godine na graničnom prelazu Horgoš prelazim granicu“, ističe.
Po dolasku u Beč, Savić odlazi u policiju, predaje se i traži politički azil.
„Osim austrijskih službi bezbednosti sa mnom obavlja razgovor i FBI i jedan agent DEA. Interesovalo ih je šta se to dešava u Srbiji, zbog čega, kako i zašto jedan profesionalac nestaje iz zemlje koja nije ugrožena ratom pa da se zahteva azil, morao sam sve da dokumentujem. Javno iznosim zbog čega, šta, kako. U to vreme imao sam i propratno pismo advokata Vladimira Gajića za prihvatanje u azil, kao i pisma potvrde stranke Slobode i pravde i Demokratske stranke da sam ja politički progonjen i da mi se preti likvidacijom. Vladimir Gajić mi je spasio glavu“, navodi naš sagovornik.
Ulazi u proces dobijanja azila, međutim pravi kobnu grešku.
„Kada je Dijana Hrkalović pozvana u SBPOK u januaru mesecu 2021., mene zovu mediji iz Srbije i ja, iako znam da ne smem da govorim javno jer mi je to zabranjeno, dajem intervju. Zbog toga mi stiže pismo njihove BFA, Austrijske bezbednosne agencije, da u roku od 10 dana moram da napustim azil. Upadam u haos, nemam gde, samo da se ne vratim u Srbiju“, ističe Savić.
Nekim čudom, događa se situacija da Vladimira kontaktira prijatelj iz Osjeka kome on ispriča šta se događa.
„Samo mi je rekao: „Daj mi mejl“. U sledećem trenutku na mejl mi stiže pozivno pismo za Republiku Hrvatsku i ugovor o radu u građevinskoj firmi. Dolazim u Osjek, tamo radim, živim, regularno sam prijavljen do momenta kada je uhapšen klan Belivuk“, kaže.
Početkom juna meseca 2021. godine preko advokata, Saviću stiže informacija da sme da se vrati u Srbiju.
„Pošto je ovde za mnom bila i javno raspisana poternica, nikome nisam verovao, pa je dogovor bio da me advokat sačeka na granici. Nisam se bojao nikoga, ali kada je raspisana poternica za vama, istog trenutka vas vode u zatvor. Dok oni mene odvedu pred sudiju, slučajno će izaći u medijima informacija da je: “Bivši pripadnik službe bezbednosti V. S. star 42 godine sam sebi isekao vene u pritvoru“. Ne zato što se ja bojim zatvora, nego znam kako se odrađuju stvari u ovoj nesretnoj državi“, navodi naš sagovornik.
Kako kaže, na granici ga čeka prizor koji nikada neće zaboraviti.
„Advokat me sačeka i tu mi se dešava jedna situacija. Iz granične policije, kolege koje me znaju, počeli su da dobacuju “Bravo legendo za sve što si izdržao. Ti si ponos Srbije. Kolega svaka čast, pazi se”, emotivno dočarava naš sagovornik.
Po dolasku kući, dobija poziv od potpukovnika G. R. iz Vojno-obaveštajne službe.
“Da li sada vidiš zašto si morao da napustiš Srbiju?”, ja sam ga upitao zašto, a on mi je rekao: “Ti si bio jedan od ljudi sa spiska koji su trebali da budu likvidirani u Ritopeku”.
Nakon svega, Vladimir nema posao jer niko ne želi da ga zaposli za stalno.
„Radim povremene poslove jer niko ne želi da me zaposli, razvozim hranu za beogradske restorane. Meni je oduzeta i porodična kuća na Avali koju sam imao na kredit, za koju su mi aktivirali menicu“, ističe.
Za kraj, kako navodi, njega zanima samo jedna stvar.
„Sa šest godina sam počeo da treniram borilačke veštine i uvek me je zanimala samo jedna stvar, a to je da svoje znanje, veštine i ono što sam prošao prenesem onima koji tek ulaze u službu“, kaže naš sagovornik.
BONUS VIDEO: Dijana Hrkalović sa osmehom dočekala odluku o ukidanju kućnog pritvora
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare