7
Aleksandar Ignjatović otkrio je nemačkoj policiji kako su kol centri iz Beograda uključeni u prevaru tešku preko 200 miliona evra u kojoj građani širom Evrope ulažu novac u nepostojeću online trgovinu stranim valutama. Ignjatović je nađen mrtav u hotelskoj sobi u Sofiji, par meseci pre nego što je trebalo da bude glavni svedok na suđenju u Beču Izraelcu Galu Baraku, organizatoru kriminalne grupe.
Decembra 2018. Aleksandar Ignjatović je pozvao kriminalističku policiju u nemačkom gradu Vizbadenu i rekao im da ima saznanja o kol centrima iz Srbije i Bugarske koji varaju desetine hiljada građana širom zapadne Evrope tražeći od njih da ulože svoju ušteđevinu u nepostojeću online trgovinu stranim valutama. Rekao je da je spreman da o tome svedoči uz uslov da se garantuje bezbednost njemu i njegovoj porodici, piše portal Javno.
Pročitajte još...
Dva meseca kasnije, u februaru 2019. Ignjatović se dva puta sreće sa oficirom za vezu u nemačkoj ambasadi u Beogradu i predaje mu beležnicu sa svojim zapažanjima, važnim datumima i događajima koji bi mogli da se iskoriste kao dokazi.
Ignjatović, koji je rođen u Dizeldorfu, sredinom jula putuje u Nemačku i policijskom timu koji je specijalizovan za sajber kriminal daje izjavu na 50 strana u kojoj detaljno opisuje prevaru iza koje stoji grupa Izraelaca koja je otvorila firme u Beogradu i Sofiji.
Jedanaestog februara 2020. Ignjatović je pronađen mrtav u hotelskoj sobi u Sofiji, nekoliko meseci pre nego što je trebalo da bude glavni svedok na suđenju Izraelcu koji je bio optužen da stoji iza mreže prevara. Zvanični uzrok smrti – srčani problemi. Imao je 34 godine.
Njegovo svedočenje je, međutim, pomoglo da se otkrije prevara teška najmanje 200 miliona evra. Izraelac Gal Barak (33), u čijim firmama je Ignjatović radio, osuđen je 1. septembra na četiri godine zatvora za krivično delo prevare i pranja novca, navodi taj portal.
Dok policija u Austriji i Nemačkoj već godinama istražuje ovu vrstu prevare, ostaje nejasno da li i vlasti u Srbiji čine isto, što podstiče sumnju da ovaj nelegalni biznis uživa zaštitu nekih elemenata u državi. Srpska policija, po saznanjima BIRN-a, nije kontaktirala porodicu preminulog Ignjatovića, kao ni direktorku i advokate Barakovih firmi.
Izvor BIRN-a kaže da je bar 300 Izraelaca u jednom trenutku tražilo radne dozvole u Srbiji i da su im papire “sređivali” neki od najmoćnijih advokata iz Beograda i Novog Sada koji su poznati po bliskosti sa ljudima na vlasti.
Jedan od vlasnika kol centara koji je želeo da ostane anoniman rekao je za BIRN da je “dobiti dozvole za ovaj posao podjednako zahtevno kao otvoriti banku”.
Ignjatović je nemačkoj policiji kazao da je sredinom 2019. u Beogradu radilo oko 15 kol centara pod kontrolom grupe Izraelaca, dok ih je u Sofiji bilo 60.
“Posao u kome se vrte stotine miliona evra nelegalno zarađenog novca ne može da se obavlja bez nečije zaštite. Ovo je posao koji nije mogao proći nezapaženo”, kaže drugi izvor BIRN-a blizak ovom poslu.
Za razliku od Ignjatovića, ostali zaposleni u kol centrima nisu bili spremni da govore o onome što viđaju na svojim radnim mestima – ni policiji, ni novinarima BIRN-a. “Ne želim da rušim industriju od koje dobro živim”, rekao nam je jedan od zaposlenih u kol centru.
Ovaj stav ne čudi imajući u vidu da rade za plate koje su odlične za srpske uslove, dobijaju bonuse za svakog koga nagovore da “investira” novac, rade u nekim od najluksuznijih poslovih prostora u gradu – mahom na Novom Beogradu i Vračaru – imaju redovne obuke, poslovne zabave i priliku da se obogate za kratko vreme.
Prema svedočenju Aleksandra Ignjatovića, pojedini agenti prodaje zarađivali su i do 40.000 evra mesečno.
Njihove žrtve, međutim, preživljavaju košmar.
“Da me sada stave u istu prostoriju sa tim prevarantima i da mi daju pištolj, bez problema i mirne savesti bih pucao u njih”, kaže u razgovoru za BIRN Džon Poter, engleski penzioner iz Lestera.
Iako je Gal Barak osuđen, a njegove firme u Beogradu zatvorene, desetine drugih kol centara čiji su zvanični ili nezvanični vlasnici Izraelci nesmetano nastavljaju da rade u srpskoj prestonici. Prema istraživanju BIRN-a, neki od kol centara bave se legalnim poslovima, dok drugi i dalje nastavljaju da mame građane iz zapadnih zemalja da ulažu novac u nepostojeće berzanske operacije.
Lako zarađen novac
Aleksandar Ignjatović je poput nekoliko stotina mladih ljudi u Srbiji koji dobro govore strane jezike odlučio da se zaposli u jednom od mnogobrojnih kol centara u Beogradu.
“Tražio sam posao”, stoji u transkriptu njegove izjave nemačkoj policiji u koju je BIRN imao uvid. “Prijatelj me je pozvao i rekao `Dođi, ovde možeš lako da zaradiš pare`”. Bio je to početak 2018.
Posao je izgledao jednostavno – radio je u kol centru i trebalo je da zove mahom starije građane iz Nemačke, Austrije i drugih zemalja EU i pokuša da ih nagovori da ulože novac u online trgovinu stranim valutama.
Gal Barak je svoj prvi kol centar otvorio 2015. nedaleko od sedišta izraelske obaveštajne službe u Tel Avivu. Pre toga bio je suvlasnik malog dućana u Hercliji u Izraelu koji je postao poznat po tome što su na ulazu u radnju kačili fotografije kupaca koji im kradu robu.
Kada je 2017. godine Izrael usvojio rigorozne zakone kako bi sprečio prevarantske firme da oštećuju investitore širom sveta, Gal Barak se okreće Balkanu i prve firme otvara u Bugarskoj, a zatim u Srbiji. Za samo par godina u Bugarskoj je izgradio reputaciju uticajnog poslovnog čoveka. Sajt Fintelegram je objavio i njegovu sliku sa bugarskim premijerom Bojkom Borisovim.
Septembra 2017. godine Gal Barak u Beogradu otvara firmu Cactus Marketing. Kol centar je bio smešten na četvrtom spratu hotela Zira.
“Meni je posao predstavljen kao neki vid kockarnice, gde se gubi i dobija novac, a najviše se računa na ljudsku gramzivost”, kaže za BIRN Katarina Kojić, tadašnja direktorka Cactusa.
Te 2017. godine, Katarina Kojić je, kako kaže, išla na još pet intervjua za posao u istoj branši.
“U jednom trenutku u Beogradu je na stotine ljudi radilo ovaj posao. Uglavnom mladi koji su pričali engleski ili nemački”, objašnjava Kojić dodajući da je u kol centru Cactusa radilo 120 ljudi.
„Svi zaposleni morali su da gledaju film ’Vuk sa Vol Strita’, tako su nas pripremali za posao“, rekao je Ignjatović nemačkoj policiji. Film Martina Skorsezea prati karijeru berzanskog posrednika, koga tumači Leonardo Dikaprio, i njegove brojne nelegalne poslove na Vol stritu.
U Cactus Marketingu postojale su dve vrste agenata – jedni koji su zvali ljude i sklapali ugovore (agenti za konverziju), i drugi koji su im uzimali pare (agenti za zadržavanje). Vrsta posla im se razlikovala, ali i zarada.
Ignjatović je svedočio da bi po dolasku na posao agenti za konverziju dobijali spiskove od 200 do 500 ljudi koje je trebalo da zovu. Oni koji pristanu da ulože novac, bili bi prebačeni u nadležnost takozvanih “agenata za zadržavanje” koji su imali zadatak da ih nagovore da uplate što više novca. Takvih je bilo skoro 20 posto od ukupno pozvanih.
Žrtve su na početku po pravilu uplaćivale iznose od oko 250-300 evra, nakon čega su od strane posebno obučenih agenata ubeđivani da investiraju veće iznose.
Agenti za konverziju u Cactusu su imali fiksne plate od 560 i 800 evra, ali je postojao i sistem bonusa tako da je prosečan agent zarađivao oko 1000 evra.
Ignjatović u svom svedočenju navodi da je po napuštanju Cactusa našao posao u drugom kol centru koji je bio smešten na Vračaru i koji su takođe držali Izraelci i da mu je tu fiksna plata bila 2000 evra, plus bonusi.
Fiksna plata agenata za zadržavanje u Cactusu bila je veća i iznosila je između 850 i 1000 evra, plus velike provizije u slučaju da ubede žrtvu da uplati novac.
Provizija je iznosila od tri posto, ukoliko bi klijent u jednom mesecu uplatio 50.000 evra, do sedam posto, ukoliko bi klijent uplatio više od 350.000 evra mesečno. Sagovornici BIRN-a navode da je bilo ljudi koji su uplaćivali i po milion evra.
Navedena kategorizacija plata važila je samo za zaposlene koji nisu Izraelci. Izraelski radnici na najnižim pozicijama su primali fiksnu platu od 2.500 evra plus provizije. Menažerske plate bile su daleko veće.
Ignjatović je nemačkoj policiji naveo da su pojedine njegove kolege zarađivale između 20.000 i 40.000 evra mesečno.
Ignjatović je kazao da agenti za konverziju nisu znali da su uključeni u prevaru za razliku od agenata zadržavanja koji su to znali jer su od menadžera dobijali naredbe da “klijentima treba da izvuku što više novca mogu”.
“Odeljenje za konverziju striktno je odvojeno od odeljenja za zadržavanje. Bilo je i kazni ako se stupi u kontakt sa agentima za zadržavanje”, rekao je Ignjatović dodajući da agenti nisu imali informacije o pritužbama klijenata jer su one bile upućivane odeljenju za upravljanje rizicima koje se nalazilo u Sofiji.
Pročitajte još...
Svi su imali lažna, strana imena, bez obzira da li su radili sa klijentima ili nisu. Nisu smeli da zovu klijente iz Izraela, Srbije, Bugarske, Kanade, Amerike, Francuske ili Belgije.
“U tim zemljama važe propisi i uslovi kojima se zabranjuje investicija u inostranstvu. Tako sam naučio na obuci”, tvdio je Ignjatović.
Jezik na nivou preduzeća je bio engleski. Niko nije smeo da govori bugarski ili srpski, jer bi u suprotnom postojala mogućnost da klijenti primete da je zapravo reč o bugarskim ili srpskim agentima.
“Morali smo da krijemo odakle zovemo. Klijenti su morali da veruju da ih zovemo iz Londona ili Ženeve”, rekao je Ignjatović.
Svi telefonski razgovori agenata snimani su i slati na proveru odeljenju za kontrolu kvaliteta. Ako je agent kršio pravila za vođenje razgovora, dobijao bi crvenu zvezdicu.
Zaposleni su najveći deo plate primali u kešu, a koverte sa novcem im je lično uručivala direktorka Katarina Kojić. Novac je u Beograd stizao iz Bugarske.
Katarina Kojić danas za BIRN tvrdi da nije imala nikakva saznanja da je ceo posao bio zapravo prevara i da nije znala šta se dešava u firmi u kojoj je bila direktor.
“Ni jednog trenutka nisam znala da je u pitanju prevara… Niko od nas nije znao. Da sam čula ne bih ostala.. Kada sam čula da je Barak uhapšen, za mene je to bio šok”, kaže Kojić. “Ostavili su me na milost i nemilost radnicima kojima su dugovali plate, mene zovu, a ja ne znam šta da im kažem”, tvrdi Kojić.
Prema austrijskoj optužnici, kol centri Gal Baraka bili su u Beogradu, Sofiji, Sarajevu, Prištini, Tbilisiju (Gruzija) i Kijevu. Tužilaštvo je tvrdilo da su Barakove firme obmanjivale ljude tako što su ih ubeđivale da ulažu novac u berzanske poslove, a u stvari se radi o lažnim platformama koje samo fingiraju i simuliraju berzansku trgovinu.
Tužilaštvo u Beču je tvrdilo da je Barak organizovao prevaru iz kol centara u Beogradu i Sofiji i tako oštetio 1.896 građana za 2.6 miliona evra, kao i da poseduju dokaze o još 1,772 žrtve koje su izgubile nešto više od milion evra.
Svim „investicijama“ bilo je zajedničko da stvarno ulaganje zapravo nikad i nije bilo planirano i nikad se nije dogodilo. „Platforma za trgovinu“ koja je bila vidljiva klijentima bila je čista obmana, navodi se u optužnici austrijskog tužilaštva.
Novac je uplaćivan na račune lažnih firmi, a potom distribuiran preko kompleksne mreže za pranje novca koja pokriva celu Evropu.
„Do sada nije ustanovljena ni jedna jedina austrijska žrtva koja je zaista ostvarila dobit i kojoj je ta dobit i isplaćena“, navodi se u austrijskog optužnici iz čega se nužno zaključuje, kaže se još, da od samog početka nije ni predviđeno da se zaista izvrše isplate koje su „klijenti“ tražili.
Mija Lusi, psiholog iz Velike Britanije i jedna od žrtava prevare, kaže za BIRN da se jednostavno “radi o video igrici”.
“Vi mislite da se kladite na pad ili rast valuta, a u stvari sve vreme ste deo obmane i ono što se vama predstavlja na ekranu kao trgovina je obmana i vlasnici platforme kontrolišu sve – novac koji ste uložili, skok i rast cena, sve“, kaže Mija Lusi opisujući program koji su koristili u kol centrima, a koji simulira postojanje trgovine na online berzama.
Seks, droga i alkohol
Cactus Marketing zatvoren je marta 2018. godine, samo sedam meseci nakon otvaranja. Zaposlenima je bilo ponuđeno da privremeno odu u Sofiju i tamo rade za firmu E&G Finances koju je takođe držao Gal Barak.
Svi srpski radnici bili su smešteni u hotelu Dragalevtsi koji je bio udaljen sedam kilometara od kancelarija u kojima su radili.
“I kancelarije i hotel su bili kao džungla. Sve vreme je puštana glasna muzika, puno se pilo, konzumirale su se droge, a ponekad su tu bile i prostitutke. E&G je imao internog dilera, od njega je moglo puno toga da se kupi, poput kokaina ili trave. Rekao mi je: `Šta god da ti treba, nabaviću ti, najvažnije je da radiš`“, govorio je Ignjatović. Kazao je i da on nije koristio drogu.
Prvog dana juna 2018. godine, svi srpski radnici napuštaju E&G u Sofiji i vraćaju se u Beograd gde Gal Barak otvara novu firmu – My Markets koja je bila smeštena u zgradi VIG Plaza na Novom Beogradu. Direktorka firma bila je ponovo Katarina Kojić koju Ignjatović u svojoj ispovesti zove “Devojka za sve, da se tako izrazim”.
U novoj firmi, atmosfera je bila slična kao u Bugarskoj. “I tu je bilo puno alkohola i droge”, tvrdio je Ignjatović.
Zaposleni su na početku plaćani u kešu, da bi kasnije bilo plaćani isključivo u kripto-valuti.
Nakon što je u julu 2018, nakon samo nekoliko nedelja, napustio firmu My Markets, Ignjatović narednih meseci radi u nekoliko kol centara u Sofiji i Beogradu.
Jedan od njih smešten je u luksuznoj poslovnoj zgradi na Vračaru. Po Ignjatovićevoj tvrdnji, ova firma nije bila u vlasništvu Gala Baraka.
Ignjatović je nemačkim istražiteljima rekao da je ulaz u firmu čuvao radnik državne bezbednosti Srbije. “Ne znam da li je on u isto vreme radio i za državnu bezbednost. Ali kolega mi je rekao da jeste”, rekao je Ignjatović.
Vlasnik te druge firme bio je izvesni Izrealac rođen u Kijevu. Ignjatović za njega kaže da se zove “Mihael”, prezimena nije mogao da se seti, ali kaže da se radi o izuzetno bogatom čoveku, ćelavom, crvene kratke brade koji je rođen 1986.
“U Beogradu vozi zlatni BMW (morao bi da bude 5-ica BMW, godište 2017.) sa nemačkim registarskim oznakama. Mihael tečno govori engleski, ruski i hebrejski”, naveo je Ignjatović.
U decembru 2018. Ignjatović je telefonom pozvao kriminalističku službu Nemačke (BKA) u Vizbadenu i tražio je da ga spoje sa šefom za odeljenja za sajber kriminal.
“Pitali su me šta ja zapravo hoću od BKA. Odgovorio sam da samo želim zaštitu za sebe i svoju porodicu”, izjavio je Ignjatović.
U januaru 2019. Ignjatović odlučuje da više ne radi ni u jednom kol centru, a mesec dana kasnije dva puta odlazi u nemačku ambasadu u Beogradu gde se sastaje sa oficirom za vezu kome predaje svoj blok sa beleškama kako bi napravili kopiju.
“Pitao me je da li sam spreman da dam izjavu i da li bi za te potrebe otišao i u Nemačku. Potvrdno sam odgovorio”, rekao je Ignjatović.
Ignjatovićevo davanje izjave nemačkoj policiji trajalo je dva dana – 15. i 16. jula 2019. Izjava je otkucana na skoro 50 strana.
Kada su ga pitali zbog čega je odlučio da progovori i da li je svestan da time može i sebe da ugrozi, on je rekao da to čini “iz moralnih razloga” i da “ima puno informacija i želi to da zaustavi.”
Kada su ga pitali da li još uvek ima beležnicu koju je pokazao nemačkom diplomati i koja mu je nakon što su je iskopirali vraćena, rekao je da je neko vreme bio u Sofiji, i da kada se vratio u Beograd, nije mogao da je nađe.
Aleksandar Ignjatović je krajem januara 2020. ponovo otputovao u Sofiju. Članovi njegove porodice, koji žele da ostanu anonimni, kažu u razgovoru za BIRN da je on nekoliko meseci pre odlaska u Bugarsku bio veoma dobro raspoložen jer je verovao da okreće novi list u životu.
“Pre toga nam je govorio o brojnim poteškoćama koje je imao na poslu u Beogradu”, kaže njegova rođaka.
Dana 11. februara njegov telo pronađeno je u hotelskoj sobi.
Porodici u Sofiji nije dat obdukcioni nalaz – rečeno im je da mogu da ga samo pročitaju, ali ne i da ponesu sa sobom.
“Porodica je bila veoma potrešena celokupnom situacijom, tako da nismo ni čitali šta piše”, kažu nam. Zvanično im je rečeno da je umro jer mu je otkazalo srce.
BIRN je probao da dobije obdukcioni nalazak, kao i da sazna da li bugarska policija vodi istragu povodom njegove smrti. Ni policija ni tužilaštvo nisu odgovarali na naše pozive.
Sve do suđenja koje je održano 26. avgusta 2020. nije se javno znalo da je Ignjatović trebalo da bude glavni svedok austrijskog tužilaštva na suđenju protiv Gala Baraka. To nije znala ni porodica koja je informaciju dobila od nemačke policije koja ih je kontaktirala interesujući se za Ignjatovićev laptop kompjuter.
Gal Barak uhapšen je po nalogu Europola 30. januara 2019. na graničnom prelazu Kalotina dok je pokušavao da iz Bugarske pobegne u Srbiju. Suđenje u Beču otpočelo je 8. jula, a završeno 1. septembra 2020. Osuđen je na četiri godine zatvora.
Na primedbu austrijskih istražnih organa da nema ni naznaka o stvarnoj trgovini hartijama od vrednosti, niti naznaka o prikazu stvarne platforme za klađenje, Gal Barak je odgovorio: „Trgovina je klađenje, a klađenje je trgovina“. Tokom suđenja Barak se branio tako što je rekao da radilo o svojevrsnoj kladionici i da su klijenti znali u šta se upuštaju. Advokat Gala Baraka iz Beča nije odgovori na pitanja BIRN-a poslata mailom.
Glavni poslovni partner Gala Baraka bio je Uve Lenhof (55) koji se predstvaljao kao ugledni nemački biznismen sa bogatim iskustvom u sportskom klađenju i kao jedan od sponzora fudbalskog kluba Keln. Mediji su pisali da slobodno vreme provodi u hotelima sa pet zvezdica u Tirolu i Sent Tropeu.
Lenhof je uhapšen takođe u januaru 2019. i isporučen Austriji krajem 2019. godine, ali je u maju ove godine iznenada preminuo u istražnom zatvoru.
Pravne poslove Gala Baraka i Uvea Lenhofa u Beogradu vodili su advokat Marko Vujošević i njegov prijatelj Lazar Hopl. Za razliku od Vujoševića, Hopl nije odgovorio na naš poziv za razgovor.
Marko Vujošević je advokat koji posluje u Crnoj Gori i Beogradu. Vujošević kaže da je Uvea Lenhofa i Gala Baraka upoznao u januaru 2017. godine u Beogradu kada su mu se predstavili kao poslovni ljudi koji žele da svoje biznise zbog oporezivanja presele iz Evropske unije, odnosno iz Bugarske, u Srbiju i Crnu Goru.
„Pitao sam ih čime se bave, oni su mi objasnili, ali kao da sada vi meni da kažete bavim se raketnom tehnologijom. To je meni toliko strano bilo, nikada pre nisam čuo o binarnim opcijama i foreksu“, kaže Vujošević.
U austrijskoj optužnici se navodi da je firma GPS iz Podgorice, čiji je jedan od osnivača Vujošević, a za potrebe Gala Baraka prala nelegalno stečen novac. Vujošević negira te tvrdnje.
„Firmu sam otvorio u ime Gala Baraka i Uvea Lenhofa.To je ono što ja radim u 99 odsto slučajeva kada klijent ne želi da se eksponira – advokati osnivaju firme na svoje ime“, kaže Vujošević dodajući da je firma za godinu dana prihodovala 23 miliona evra.
Marko Vujošević kaže da su već posle par meseci počele da pristižu brojne žalbe kljenata koji su tražili povraćaj novca.
“Ljudi su počeli da traže da im se vrate sredstva koja su uplaćivali. Sazvao sam sastanak 4. decembra 2017. u mojoj kancelariji i Baraka i Lenhofa sam otvoreno pitao da li je ovaj posao prevara. Oni su me ubeđivali da nije. Onda sam rekao da nemamo nikakav razlog da ljudima ne vratimo novac i to je i urađeno, ukupno par stotina hiljada evra”, kaže Vujošević navodeći da je stenogram sa sastanka prosledio i austrijskim istražnim organima.
Vujošević tvrdi da su novcem raspolagali Lenhof i Barak i da je te dokaze takođe pružio Austrijancima.
“Ko je kriv za sve ovo? Kol centri ili ovi što su ulagali? Krivi su i jedni i drugi. Prvi zato što su zvali i nudili. Ali, onaj koji pusti milion evra u komadu sa svog računa da virtuelno trguje, taj isto nije normalan kao ovaj što ga je zvao“, kaže Vujošević za BIRN.
Verner Bem, istraživač vebsajta Fintelegram i saradnik organizacije EFRI koja zastupa žrtve sajber prevara, sreo se sa Vujoševićem i Hoplom nekoliko puta u Beogradu. BIRN je imao uvid u zapisnik sa sastanka održanog 24. juna 2019.
Hopl se Bemu hvalio da ima dobre veze u politici, pokazivao mu je slike sa turskim liderom Erdoganom tokom njegove posete Sandžaku gde je, navodno, Hopl bio zadužen za obezbeđenje turskog predsednika. Pokazivao je i fotografije iz lova sa ljudima iz srpske politike i biznisa.
“Dolazak u Beograd, sastanci i ručkovi, uvek su bili u pratnji dvojice ili trojice članova obezbeđenja”, navodi Bem dodajući su na večere išli u različitim kolima koje je obezbeđenje pre toga detaljno pregledalo.
Hopl je rekao Bemu da su dobili pretnje od Gala Baraka i Uvea Lenhofa i da ih shvataju ozbiljno. S druge strane, Barak i Lenhof su tvrdili da su oni dobijali pretnje, što Vujošević u razgovoru za BIRN odbija kao potpunu neistinu.
Nemac Uve Lenhof u izjavi austrijskoj policiji je naveo da je Vujoševića upoznao kada je želeo da dobije licencu za sportsko klađenje u Srbiji i kada je čuo da Vujošević ima dobre kontakte u Crnoj Gori, navodno sa predsednikom i ministrom finansija. Lenhof je tvrdio da je Vujošević bio blizak i sa vlasnikom Atlas banke.
“Sve papire smo dali Austrijancima, siguran sam da nam oni ne bi oprostili tu vrstu prevare. Nemam šta krijem, ništa me iz tih papira ne inkriminiše ”, zaključuje Vujošević.
Nakon Barakovog hapšenja, njegove firme u Beogradu su prestale sa radom i trenutno su u procesu gašenja.
Uvući se žrtvi pod kožu
BIRN je kontaktirao više od 50 žrtava čija imena su se nalazili u austrijskoj optužnici. Niko nije odgovorio.
“To ne treba da čudi. Žrtve su imale loša iskustva i dalje ih zovu iz kol centara i šalju im emailove. Zato su veoma pažljivi i nepoverljivi”, kaže za BIRN Elfriede Sikst, osnivač EFRI, organizacije koja podržava žrtve ovakvih prevara i pomaže im da povrate svoj izgubljeni novac. EFRI je pomogao BIRN-u da kasnije stupi u kontakt sa nekoliko žrtava.
Džon Poter iz Engleske je 2018. godine uzeo kredit od 50.000 funti, nakon što su ga kontaktirali iz jednog od kol centara predstavljajući mu se kao brokeri koji mu mogu pomoći da uveća svoju ušteđevinu. Svega par dana kasnije izgubio je sve što je imao na bankovnom računu.
“U trenutku kada sam shvatio da sam bespovratno izgubio novac osećao sam se totalno razoreno i bespomoćno”, kaže on za BIRN.
Prema navodima neimenovanog izvora BIRN-a, koji se ovim poslom bavio u Beogradu, pored ulaganja u kol centre, najveću investiciju u ovom poslu predstavljaju podaci potencijalnih klijenata.
Te baze se prikupljaju na osnovu gugl i fejsbuk pretraga potencijalnih žrtava.
„Agenti za zadržavanje su sa odgovarajućim klijentom morali da izgrade dobru hemiju, dakle prijateljski kontakt. Izraelci kažu, da kad klijent tri puta nešto uradi, to mu je prešlo u naviku”, stoji u svedočenju Aleksandra Ignjatovića.
Svaka informacija koja se dobija od klijenata, na kraju se iskoristi protiv klijenta.
“Ako na primer, klijent kaže da ima decu, onda agent za zadržavanje saopštava, `lepo, imate decu`. Sve se zapravo događalo na način opisan u filmu Vuk sa Volstrita”, rekao je Ignjatović.
Ako bi žrtve zahtevale isplatu investiranog novca i predstavljenih dobiti, takva isplata je odbijana uz korišćenje različitih izgovora.
„Meni je rečeno da je došlo do hakerskog napada iz Kine i da su sva sredstva izgubljena“, objašnjava Džon Poter iz Lestera za BIRN.
Realan broj žrtava, kao i iznos štete, drastično su veći od procena austrijske i nemačke policije jer oštećeni širom sveta ne znaju kome da se obrate, a i kada se obrate za pomoć nema očekivane reakcije nadležnih organa.
“Prvo sam se obratio policiji, ali to je bilo samo traćenje vremena. Tamo su mi rekli da sam sam kriv i da prevara nije u njihovoj nadležnosti jer nije izvedena na teritorije Velike Britanije”, kaže Džon Poter, prevareni penzioner iz Lestera.
Ipak, na primeru istrage koju je sporovela austrijska policija, pokazalo se da je moguće stati ovoj manipulaciji na rep.
„Moja prijateljica i ja smo žrtve prevare. Ja sam izgubila par hiljada evra, ali moja prijateljica kada nije imala više novca, podigla je kredit kako bi uplatila još“, kaže za BIRN Mija Lusi, psiholog iz Londona.
„Bili su neverovatno vešti, nastupali su izrazito prijateljski. Mene su uspeli da obmanu, a psihologijom se bavim decenijama“, kaže Mija Lusi.
Ona objašnjava da je ova prevara na nju ostavila veliku traumu, kako finansijski, tako i psihološki.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
