„Kada vidite svoje dete u takvom stanju i u zavojima iz vas izbija osećaj očaja, tada je još Angelinino srce kucalo“: Potresna ispovest oca devojčice koja je ubijena u „Ribnikaru“

Ovim rečima, za portal Nova.rs započinje svoju emotivnu ispovest Anđelko Aćimović, otac Angeline koju je u đačkoj klupi, u razredu 7/2, pogodio metak u glavu koji je ispalio njen vršnjak K. K. (14), u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" na Vračaru. Anđelko navodi da će predstojeće praznike biti teško sačekati i provesti bez Angeline.

„Volela je novogodišnje ukrase i lampice, radovala se praznicima. Učinićemo sve kao da je ona još tu, ali tuga ne prolazi. Ne leči vreme baš ništa, ne ovakve rane. Čini mi se i da je svakim danom sve teže, Angelina sve više nedostaje iako mi znamo da je ona na mestu koje zaslužuju samo anđeli“, kaže Anđelko kroz suze.

Za Anđelka, Angelininu majku Nataliju i sestre Jelenu i Mariju, život se deli na pre i posle 3. maja. Prisećajući se tog dana kada se sve promenilo, neutešni otac kaže da je za pucnjavu saznao od supruge dok je bio na poslu.

„Angelina je otišla u školu. Supruga je ostala kod kuće, a kako živimo u blizini škole, čula je veći broj sirena. Pozvala je majka Angelinine drugarice i pitala da li je čula za pucnjavu i da li se čula sa Angelinom. Pozvala me je i rekla da se nešto dogodilo. Rekao sam suprugi da se smiri, da ide u školu, da ću ja stići, da je sve u redu. Natalija je krenula, a ja sam pozvao Angelinin broj. Niko nije odgovarao. Ni na kraj pameti mi nije bilo šta se zapravo dešava, a onda sam došao ispred škole i video veliki broj policije“, navodi Anđelko.

Kaže, seća se majke drugog deteta koja je prišla policajcu i pitala ga zašto ne mogu da priđu školi i izvedu decu, na šta joj je on odgovorio da se unutra nešto proverava, da su deca u podrumu i da postoji neki eksploziv.

„Rekli su mi da Angelina nije među povređenima. Bilo je jasno da odgovore tu nećemo dobiti i da mi nešto sami moramo da preduzmemo. Onda su roditelji počeli da traže svoju decu po Kliničkom centru i Tiršovoj. Supruga je ostala u dvorištu škole, a ja sam sa starijom kćerkom Jelenom otišao u Tiršovu, gde mi je prvo policajac rekao da je Angelina primljena. Doktorka koja nas je dočekala odmah je rekla istinu, da je naša Angelina toliko teško povređena“, priseća se Anđelko.

On dodaje da je odmah pozvao suprugu da joj kaže da je Angelina u bolnici i da je pogođena.

„To je šok, ne možeš da veruješ da je to tako. Kada vidite svoje dete u takvom stanju i u zavojima iz vas izbija osećaj očaja iz kojeg ne znate kako dalje. Tada je sve stalo, osim Angelininog srca koje je još kucalo. Sa jedne strane, verujem da je tih 12 dana bila privilegija da je imamo, dok, sa druge strane, činjenice su govorile da se približava ono neizbežno. Tih dana živeli smo za posete, verovali smo u Boga, da će je spasiti, u svakom smislu. Bilo nam je jasno čim smo je videli koliko je teško, to se ne može ni opisati, ali nada se ni tad ne gubi. Otišla je posle 12 dana koje je provela u komi. Ovim putem želim da se zahvalim osoblju Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj koje je učinilo sve kako bi joj olakšali poslednje trenutke“, kaže otac Angeline Aćimović.

Na pitanje da li se može nastaviti dalje, i kako, Anđelko odgovara da je to pitanje koje, verovatno, muči sve roditelje ubijene dece.

„Vera nam je dosta pomogla da nađemo snagu i nastavimo dalje. Odgovore tražimo kroz razgovore, posebno sa roditeljima koji su izgubili decu, sa njima nalazimo najveću utehu. Sa njima je tišina prijatna jer se mi i bez reči razumemo, delimo istu bol. Velik je to bol, ali shvatate da niste jedini, da je i njima teško, i onda, dan po dan, pokušavamo da život posvetimo porodici, i očuvanju sećanja na Angelinu“, kaže Anđelko.

Neutešni otac kaže da je nakon tragedije osećao bes ka spoznaji da jedno dete može usmrti drugu decu.

„Kada prestanu suze, čuje se vapaj, jer nemoguće je prestati plakati. Iako nije fizički prisutna, Angelinine slike su svuda u stanu. Jesmo izgubili nju u, tom fizičkom smislu, ali u duhovnom ona je sa nama, ona nam daje snagu da se probudimo, da živimo. Bila je samouverena, jaka, nenametljiva, a prodorna. Za nju ništa nije bilo problem, sve je mogla. Uvek je imala svoj stav, pa čak i kad je drugačiji od naših. Posle svega, savest me grize zbog činjenice da je trebalo više pažnje i ljubavi da joj posvetim“, kroz suze kaže naš sagovornik.

O svom detetu može da priča sve najlepše jer je takva bila, ali koliko su je voleli drugari shvatio je tek kada je pročitao pisma koja su Angelinine drugarice ostavljale na njenom grobu.

„Tek tada smo shvatili do koje mere su je volele. Bila je umetnička duša, volela da crta, piše, pleše, kreira i izrađuje modne skice, svuda je unosila neku posebnu radost i svetlo. Skoro mi je kao nagrada došla u san. Nadam se, doći će mi opet, da porazgovaramo. Koliko nam samo nedostaje da nam kaže: „Volim te“. To nikad neće proći“, kaže otac.

Na 3. maj u Anđelkovom sećanju ostala je situacija kada su jednom trenutku ispred škole ostali samo novinari i porodice koje su izgubile najmilije.

„Najteže podnosimo medijske priloge o njemu. Objavljivanje njegovih fotografija i to što on, navodno, radi tamo gde je smešten, za nas je nepojmljivo. To je težak udarac na našu dušu i sve što osećamo. Ni tad, ni sada, nisam osećao mržnju. Za nas je teška spoznaja da zločinac ne može krivično da odgovara, ali tako je. Nas nijedna kazna ne može da zadovolji, bilo da je godinu, pet ili 25, oni su zaslužili doživotnu robiju. Svi treba da razmisle o čemu pišu i kako pišu, jer roditelje ubijene dece sve te priče i dalje bole, jer rane su i dalje sveže i krvare. I dan danas odlazimo redovno do "Ribnikara" i uređujemo cveće koje ljudi tamo ostavljaju“, kaže Anđelko i dodaje:

„Zloupotebe je bilo i biće, gledali smo kako neko u ime naše tragedije promoviše svoje ideje. Ogradili smo se čvrstim stavom od ljudi koji su nas vređali i želimo kao porodica da se u svakom momentu ogradimo od politizacije ove tragedije. Na svaki sastanak, u Vladi, u Tužilaštvu, idem pun želje da uspemo, a vraćam se sa velikom prazninom. Ne zato što nam nešto nije udovoljeno, nego s pitanjem - šta sam ja postigao. Dete niko ne može da mi vrati, zašto se lomim, mislim da radim nešto dobro, ali nje i dalje nema“, kazao je Angelinin otac.

Angelina je pohađala i školu mode gde je pokazala veliki talenat u kreiranju haljina, pa je njena porodica odlučila da pokrene inicijativu da se ožive neke od tih kreacija.

„Angelina je u jednom svom pismenom zadatku napisla da moramo čuvati i negovati kulturu sećanja i mi upravo to želimo da uradimo. Izrazili smo želju da neko oživi te njene crteže i na naše iznenadenje javilo se 40 modnih kreatora koji su želeli da bez lične samopromocije realizuju tu našu zamisao. I to, i sve drugo što radimo, ima samo jedan cilj da naša Angelina živi, iako fizički nije sa nama. Sada smo u postupšku osnivanja Fondacije, koja bi se recimo zvala "Naši anđeli", a cilj je negovanje kulture sećanja na ubijenu decu, pomoć žrtvama, vaspitavanje dece i mladih u duhu srpske tradicije, patriotizma i vere, sprečavanje štetnog uticaja interneta“, zaključuje Anđelko Aćimović, otac ubijene devojčice Angeline.