Opcija praćenja slike sa kamera u realnom vremenu i pristup snimcima iz sistema video-nadzora u stambenim zgradama nisu dozvoljeni zato što zadiru u privatnost građana, tj. drugih stanara i lica koja im dolaze u posetu. Integritet i poverljivost podataka su apsolutno ugroženi jer postoji mogućnost nekontrolisane i neovlašćene upotrebe video-zapisa, ocenjuje u razgovoru za portal N1 poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Milan Marinović.
Ako je svrha obrade bezbednost imovine, lica i funkcionisanje stambene zgrade, ukoliko bi stanari imali pristup slici u realnom vremenu (putem aplikacije, preko kablovske televizije ili na bilo koji drugi način), takva obrada bila bi suprotna načelima ograničenja u odnosu na svrhu obrade i integriteta i poverljivosti obrade, ističe sagovornik portala N1.
“Svrha korišćenja video-obezbeđenja ili drugih tehničkih sredstava propisana je Zakonom o privatnom obezbeđenju, tako da u konkretnom slučaju nije određena, odnosno jasna svrha zbog koje bi stanarima bio omogućen uvid u sliku (da li je to bezbednost, ili radoznalost) i kako takav način obrade uopšte doprinosi ostvarenju zakonom propisane svrhe. Ako postoji potreba za audio/vizuelnim praćenjem posetilaca, može se koristiti video-interfon koji ne pohranjuje i ne čuva snimke“, naglašava Marinović.
Kako kaže, građani često upućuju pritužbe, tj. predstavke koje se odnose na obradu putem video-nadzora u stambenim zgradama.
“Predstavke se rešavaju zavisno od toga da li se obraćaju lica na koja se podaci odnose koja nisu uspela da ostvare neko od prava propisanih zakonom (pristup, uvid, brisanje, ograničenje) ili građani ukazuju na potencijalne povrede zakona, kao što su situacije kada se video-nadzor u stambenim zgradama uvodi bez odluke skupštine i angažovanja licenciranog izvođača. To su slučajevi kada pojedinci sami instaliraju kamere na spratovima, spoljnim delovima zgrade, kada se u okviru grupa (Vajber, Fejsbuk) dele snimci i slike iz sistema video-nadzora“, napominje Marinović.
Profesionalna upravnica Dragica Šešić ističe da sve zgrade izgrađene u poslednjih deset-petnaest godina imaju sistem video-nadzora, uključujući i one koje je gradila država.
“U dve zgrade u kojima sam upravnica stanari imaju mogućnost da putem aplikacije za mobilni telefon u realnom vremenu gledaju sve što snimaju kamere za video-nadzor. Stanari jedne stambene zgrade odlučili su da ugrade kamere zato što im je neko uporno uništavao ulazna vrata, čiju su popravku svaki put plaćali po osam hiljada dinara. Rešili su da tome stanu na put, pa su instalirali video-nadzor, kojem samo ja mogu da pristupim“, napominje Dragica, koja funkciju upravnice obavlja u dvadesetak stambenih zgrada u Beogradu.
Sagovornica portala N1 kaže da su motivi za ugradnju video-nadzora uglavnom zaštita imovine od krađe i lična bezbednost. Ukoliko se u zgradi dogodi krađa, upravnik je najčešće taj koji „skida“ snimke na USB fleš-memoriju, a zatim ih predaje policiji.
“Po pravilu, krađe prestaju čim se uvede video-nadzor, jer kamere deluju preventivno. U dve zgrade smo se čak dogovorili da stavimo lažne kamere, koje sam nabavila na buvljaku za 700 dinara po komadu. Za 150 dinara kupila sam nalepnicu ‘Zgrada je pod video-nadzorom‘, a kad staviš bateriju u tu kameru, ona blinka kao da je prava. Profesionalni lopovi zasigurno mogu da prepoznaju lažne kamere, ali one uglavnom odvrate većinu provalnika“, ispričala nam je Dragica.
Prema njenim rečima, za postavljanje video-nadzora potrebna je dvotrećinska saglasnost stanara, jer se to vodi kao investiciono održavanje.
“Video-nadzor u stambenim zgradama ugrađuju firme koje su licencirane za vršenje poslova montaže, puštanje u rad, održavanje sistema tehničke zaštite i obuku korisnika, a licencu izdaje MUP Srbije na pet godina“, podvlači Dragica.
A da bi stanari mogli da gledaju uživo snimke sa kamera u zgradi, neophodno je da se stavi RF modulator, objašnjava za portal N1 Vladan iz Beograda, koji se ugradnjom video-nadzora bavi već deceniju i po. RF modulator je uređaj koji pretvara AV signal iz DVR-a u analogni signal na određenoj frekvenciji, u zavisnosti od toga kog kablovskog operatora stanari imaju, dodaje naš stručni konsultant.
“Od digitalizovanja signala, postalo je komplikovanije osposobiti televizore za tu namenu jer većina uređaja koristi set-top-boksove koji obrađuju samo digitalni signal iz kabla. DVR se nalazi u zgradama, zaključan, a u zavisnosti od kapaciteta hard-diska, broja kamera, kao i samog setovanja, može da čuva snimke od četiri do 30 dana“, napominje Vladan.
Stanari u višespratnicama, kako kaže, nisu u mogućnosti da vraćaju snimke unazad ukoliko DVR nije povezan na internet.
“Da bi se višespratna zgrada osposobila da stanari imaju aplikaciju, skupština stanara treba da uzme još jednu pretplatu za internet koji bi napajao DVR, a tu pretplatu plaćaju stanari. Takođe, na samom DVR-u mogu da se podese nalozi za stanare koji neće imati sve funkcije. Na primer, može da se ograniči vraćanje, brisanje snimaka, da se odredi u koje kamere će stanari imati uvid… Primera radi, ako zgrada ima četiri kamere, može da se podesi da stanari imaju uvid u samo jednu, recimo na ulazu, da mogu da vide ko im ulazi u zgradu“, ističe Vladan.
Kakva je procedura ukoliko se utvrdi povreda zakona
Ukoliko postoji sumnja u povrede Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, služba Poverenika sprovodi postupak inspekcijskog nadzora i utvrđuje činjenično stanje.
“Ukoliko se utvrde povrede, izriču se korektivne mere, nakon čega najčešće stambene zajednice usklade svoje postupanje u odnosu na propise. U slučaju da se deo nadležnosti kada je u pitanju nadzor odnosi na Ministarstvo unutrašnjih poslova, u smislu Zakona o privatnom obezbeđenju, spisi predmeta se prosleđuju na dalje postupanje“, objasnjava Marinović.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare