Autorski tekst Novice Antića, najprogonjenijeg sindikalca u Evropi: Golgota između časti, rešetaka i sumnjivih lica

Piše Novica Antića, bivši predsednik Vojnog sindikata Srbije

Moja porodica i ja prošli smo kroz proces koji se u civilizovanom svetu naziva pravnim nasiljem, a u našoj balkanskoj krčmi, čistom inkvizicijom ili kako to neki vole da ilustruju "toplim zecom". Klevete su se smenjivale kao na traci: od navodne pronevere novca sindikata za koji sam podneo ogromnu žrtvu, pa preko proglašavanja stranim agentom od uticaja na Balkanu, sve do ovogodišnje Vidovdanske nadrealne optužbe za "rušenje ustavnog poretka“. Zamislite tog "državnog neprijatelja“ koji državu ruši tako što traži da se zakoni poštuju i da važe za sve podjednako i koji odbija da bude korumpiran, izda i proda ljude koje zastupa!

Dok sam sedeo u tamnici ovog, u srpskoj istoriji, najtamnijeg režima, nisam mogao da se ne setim Branislava Nušića i one njegove čuvene šifre "trt, trt, svastikin but…". Da nije ovoliko tragično, zaista bi bila komedija. Moderni Jerotiji Pantići (čitaj, čelnici VBA, koji zloupotrebljavaju svoj službeni položaj za zadovoljenje ličnih frustracija i osvetu) su moje zahteve za pravdom spinivali i gospodinu vrhovnom predstavili kao šifrovanu zaveru. Moji progonitelji su otišli i korak dalje od satire. Proglasili su me, ni manje ni više, nego ruskim špijunom i to dostavili na publikovanje i profesionalnu bruku Briselskom portalu Politico, kako bi sve dobilo na težini i kako bi mi se isekla podrška i pomoć evropskih i proevropskih institucija, organizacija ali i nezavisnih medija. Domaći poltroni su mi crtali metu na čelu, tvrdeći da sam izdajnik. Čovek, koji je ceo život verno služio otadžbini i svojoj zakletvi, koji je poreklom iz mučeničkog Jasenovca i kojem je rođeni brat kao borac sa Košara, nosilac ordena Narodnog heroja, odjednom postaje pretnja globalnoj bezbednosti. To je ta matrica: ako ne mogu da te potkupe i ne pristaneš da se prodaš za malo ćara, proglase te izdajnikom i provuku kroz duboko blato.

Danas je svima jasno zašto im smeta Novica Antić.

Smetalo im je što kao frontmen jedinog reprezentativnog sindikata srpskih vojnika nisam ćutao o padu helikoptera i što smo tražili imena onih koji su zarad političke promocije žrtvovali ljudske živote. Smetalo im je što nismo dozvolili da se zataška smrt podoficira Dejana Stojkovića na Pešteru, koji je ostavljen da izdahne u otrovnim gasovima. Smetalo im je i što sam nedavno javno govorio o sramnoj upotrebi zvučnog topa protiv sopstvenog naroda. Svaka moja reč o odgovornosti bila je udarac u njihov zid osionosti i sujete koja je očigledno bila iznad svakog zdravog razuma i zakona. O ljudskosti da ne govorim, ti ljudi je nemaju.

Moja bol nije samo lična. Duboko me pogađa progon ljudi koji me se u svom ovom stradanju nisu odrekli. Na dan velikog studentskog protesta, 15. marta 2025. godine, svedočili smo sramoti kakvu Srbija ne pamti.

Ratni veterani, mnogi od njih heroji sa Košara, ljudi koji su krvarili za ovu zemlju, bili su privođeni i pretresani kao najgori kriminalci i kao da ne ulaze u srpsku prestonicu, već na neku okupiranu neprijateljsku teritoriju. Tog dana, slika hapšenja veterana sa Košara, jer su kod sebe imali zastavu Srbije, ličila je na onu scenu kada Srbe zbog svojih obeležja hapse pri ulasku na Gazimestan. To je "hvala" države onima koji su joj dali sve. Potpuni moralni pad vlasti i kulminacija njenog besmisla i beskupuloznosti desio se pred Vidovdan hapšenjem tih ljudi, višestruko odlikovanih za zasluge državi, pod optužbom da su teroristi koji ruše tu svoju državu. Posebno ističem sudbinu mog prijatelja i saborca u borbi za pravdu Ivana Matovića iz Kraljeva. On je danas jedini koji je i dalje u kućnom pritvoru, praktično kao jedini politički zatvorenik ovog režima.

Ivana drže u zatočeništvu ne bi li poslali poruku svima nama kako prolaze oni koji se usude da im budu prava i stvarna opozicija sa kojom ne mogu da se ,,dogovore”. Njegova sloboda je mera naše slobode.

Želim da budem potpuno jasan: moja žrtva i moja borba više nisu sindikalne. One su postale duboko političke, jer je politika po definiciji učešće u odlukama od značaja za život. Neću i ne pristajem da odluke o mom životu i životu mog deteta, donosi mafija i ljudi koji, sada je to potpuno jasno, ne vole Srbiju. Danas se više ne borim samo za prava vojnika, već za celo pravednije i spokojnije srpsko društvo. Neko će reći da zvuči utopijski sanjati Srbiju u kojoj ne vlada mafija i u kojoj korupcija nije jedini jezik komunikacije, ali, pogledajte našu omladinu.

Studenti su nam pokazali da je to moguće.

Njihov prkos, njihova energija, nepotrošena ni nakon stotina prepešačenih kilometara, i nepokolebljiva vera i ljubav koju šire prema svima, ma koje vere i nacije bili, dali su nam nadu da je promena ipak moguća. Oni su srušili apatiju i beznađe i dokazali da se Srbija i njen narod ne mire sa ulogom talaca šačice moćnika. Ako ta deca mogu da stoje na prvoj liniji fronta za budućnost, moja i naša obaveza je da stanemo uz njih.

Moja vizija je Srbija koje je u potpunosti pravna država u kojoj se tužilaštvo ne koristi kao toljaga. Pravna država u kojoj veterani, studenti i politički protivnici nisu sumnjiva lica, dok se stvarni kriminalci šepure i slobodno sede u improvizovanim naseljima poput onog ispred Narodne skupštine u koje policija i javni tužioci ne smeju da kroče. Pravna država u kojoj vladaju zakoni i pravda, a ne strah, telefonski poziv i skupštinsko zvonce za glasanje po direktivi umesto po savesti i znanju.

Želim da se izborimo za Srbiju u kojoj će sudija suditi po zakonu, a ne po strahu od tabloida i nedopuštenog uticaja moćnika iz izvršne vlasti i tajnih službi.

Moja domovina je Srbija, a ne neka politička kasta koju su pretvorili u privatnu prćiju i geto mafije.

Iako su mi oduzeli čin i dali otkaz iz vojne službe koju sam besprekorno vršio, iako su pokušali da mi unište porodicu sadističkim i tzv. "udbaškim" metodama, nisu mi oduzeli veru i mirnu savest. Neka ova moja žrtva i žrtva ljudi koji su postradali uz mene, a nisu poklekli, bude jasna poruka svima koji su na putu pravde da je moguće odupreti se i izdržati u toj borbi. Iz pritvorskih ćelija sam izašao uzdignute glave, svestan da je istina spora, ali dostižna. Golgota koju sam preživeo me je očeličila u svakom smislu. Duboko verujem i osečam, da će Srbija uskoro biti zemlja prava i pravde, a ne nepravde i patnje kakva je danas. Do tog dana, ja ću stajati na braniku istine i pravde za devastirano i razoreno srpsko društvo, uz ljude poput Ivana Matovića, uz veterane i uz našu decu, naše studente ali i političare koji su se dokazali kao istinski borci za demokratiju, nemam problem to da kažem, ostalo ih je malo, ali ima još takvih u srpskoj politici.

Novica Antić, najprogonjeniji sindikalista u Evropi i borac za pravnu, srećniju i slobodnu Srbiju.