Top 10 najvećih zagađivača u Srbiji

Ovo nam govori portal Climate TRACE, neprofitna koalicija organizacija koja koristi podatke sa preko 300 satelita i senzora, i uz pomoć veštačke inteligencije obrađuje podatke da bi dobila rezultate sa preko 600 miliona izvora zagađenja širom sveta, prenosi Klima101.rs.

Cilj je da se izbegne standardna boljka vezana za izveštavanje emisija CO2 i drugih štetnih gasova: tradicionalni inventari se oslanjaju na preduzeća koja sama prijavljuju svoje emisije (ili ih uopšte ne prijavljuju). Podaci se zaokružuju na mesečnom nivou i daju sliku gotovo „uživo.” U tekstu se osvrćemo pre svega na proračune za 2024. godinu.

Kako nam govore satelitski podaci, sasvim očekivano, u Srbiji su termoelektrane u vrhu liste najvećih emitera. Termoelektrana Nikola Tesla (TENT) je bez premca, sa svojih 15,59 miliona tona CO2 u toku 2024. godine , zatim TE Kostolac sa 6,92 miliona, TE Kolubara sa 1,04, zatim Novosadska toplana sa 0,66 i TE Morava sa 0,61 miliona tona CO2. Poređenja radi, kako navodi Climate TRACE, Srbija je prošle godine emitovala ukupno nešto preko 60 miliona tona gasova staklene bašte (što uključuje i CO2 i druge gasove) – termoelektrane bile su gotovo polovina te ukupne brojke.

Ne samo sagorevanje, i samo rudarenje uglja izaziva obimne emisije: u okviru EPS-a na listi 10 najvećih emitera su i rudnici Tamnava i Radljevo (sa 0,74 odnosno 0,58 miliona tona gasova staklene bašte). Ove brojke nisu tako daleko od podataka koje nam pružaju zvanični državni inventari, i potvrđuju da je za klimatsku akciju u Srbiji ugalj apsolutno centralni problem.

Međutim, ugalj nije jedini problem – niti je slika emisija tako jednostavna kao što se možda čini.

Putevi čelika: od Južne Afrike, preko Smedereva do Evropske unije

Na četvrtom mestu najvećih emitera u Srbiji nalazi se Železara Smederevo, sa 1,96 miliona tona CO2.

Ovo je manje od svetskog proseka, gde industrija čelika ima udeo od 7-8% u ukupnim energetskim emisijama. Ali ovde bi bilo dobro uraditi jednu kratku analizu, jer postoje i šire emisije vezane za rad Železare.

Naime, Climate TRACE procenjuje emisije na mestu proizvodnje, ali to izuzima ključne elemente prerade čelika, kao što su energija i sirovine. Kompanija HBIS, vlasnik Železare Smederevo, peti je najveći proizvođač čelika na planeti, i smederevska železara je deo globalnih lanaca snabdevanja, kao i emisija gasova staklene bašte.

Za početak treba uzeti u obzir da se sva ruda koju Železara koristi, kao i koks uvoze (visoko-energetski tip uglja koji se koristi u pećima za topljenje čelika). Železara kao energent koristi i prirodni gas, koji kao što je poznato oko 90% takođe uvozi.

Do početka rata u Ukrajini, većina rude i koksa su dolazili iz Rusije i Ukrajine, ali od tada se nalaze alternativni kanali snabdevanja, navode se: Južna Afrika, Australija, Brazil, Indija i Kina. Imajući u vidu da su u principu nepoznati tačni izvori snabdevanja i itinerari transporta, materijala nemoguće je preciznije izračunati emisije koji oni izazivaju. Svakako, sama činjenica da neke od ovih sirovina obiđu celu planetu da bi stigle do Smedereva, otvara pitanje održivosti.

S obzirom na izvore rude, ovaj prevoz se izvesno odvija uglavnom brodovima, koji su notorna rupa u izveštavanju o emisijama i „ne pripadaju“ nijednoj zemlji.

„Sama činjenica da neke od ovih sirovina obiđu celu planetu da bi stigle do Smedereva, otvara pitanje održivosti”
dr Mirko Nikolić, Univerzitet Sodertorn u Švedskoj

I tu se ne zadržava put sirovina i proizvoda. Oko polovina proizvodnje Železare se izvozi, uglavnom na tržišta Evropske unije, tako da, ako posmatramo ne teritorijalne nego emisije država po potrošnji, moglo bi se reći da se polovina emisija Železare izvozi. Ipak, stvar nije tako jednostavna, jer je izvesno da jedan deo emisija možda putuje i dalje kroz konačne proizvode.

Treba da imamo u vidu da Srbija po ekonomskoj vrednosti zapravo i uvozi više proizvoda od čelika nego što izvozi.

Na svetskom nivou, industrija čelika se vidi kao izazov za dekarbonizaciju, i iako se intenzivno radi na prelasku na električne i peći koje koriste vodonik, Međunarodna agencija za energetiku (IEA) procenjuje da industrija čelika „nije na putu” da dostigne tzv. neto nulu emisija do 2050. godine. I sama majka kompanije Železare „Smederevo“ navodno u svojim postrojenjima u Kini navodno već pravi „zeleni čelik” koristeći vodonik, sa značajno manjim emisijama gasova staklene bašte, ali nažalost, koliko je poznato, ne postoje nikakvi planovi da se ovakve tehnologije instaliraju u Srbiji.

Nafta: Uzvodno i nizvodno od rafinerije

Donekle slične probleme širih tokova emisija otvara i poslovanje Naftne Industrije Srbije, od same ekstrakcije nafte i gasa, kao i njihove prerade.

Najveća stavka vezana za NIS je vađenje nafte i gasa u Vojvodini, koju Climate TRACE procenjuje na 5,37 miliona tona, čime se ova delatnost nalazi na 3. mestu u zemlji u 2024. godini. Po metodologiji portala ovde spadaju samo emisije izazvane prilikom proizvodnje i transporta. Prerada se računa kao odvojena aktivnost, jer Climate TRACE računa emisije na nivou postrojenja ili geografski lokalizovane aktivnosti.

Portal procenjuje da Rafinerija Pančevo proizvodi 0,81 miliona tona gasova staklene bašte. Ovome treba dodati i HIP-Petrohemiju sa 0,23 miliona tona. Ovi brojevi se opet odnose samo na procese koji se odigravaju u samom delokrugu proizvodnje tj. rafinacije.

„Većina sirovina koje NIS obrađuje se uvoze, a najveći deo emisija se proizvodi sagorevanjem gotovih proizvoda. NIS je 2024. preradio preko 3,6 miliona tona naftnih derivata, i prodao preko 3,7 miliona tona”
dr Mirko Nikolić, Univerzitet Sodertorn u Švedskoj

Kod fosilnih kompanija su ključne „indirektne“ emisije, koje su ovde i „uzvodno“ (upstream) i „nizvodno“ (downstream) od Rafinerije. Većina sirovina koje NIS obrađuje se uvoze, a najveći deo emisija se proizvodi sagorevanjem gotovih proizvoda. NIS je 2024. preradio preko 3,6 miliona tona naftnih derivata, i prodao preko 3,7 miliona tona, i predstavlja ubedljivo najvećeg snabdevača motornim gorivima na tržištu. U skladu sa ovim, treba imati na umu da je industrija nafte i gasajedna od ključnih tačaka za klimatsku politiku Srbije, pre svega u transportu.

Jedna od industrija koja troši trenutno samo naftne derivate se nalazi na 11. mestu na listi (9. u 2023): Aerodrom „Nikola Tesla“, sa 0,52 miliona tona. Poznato je da emisije avio-industrije nisu obuhvaćene Pariskim sporazumom, iako spadaju među najveće po pojedinačnom sektoru, i predstavljaju bar 2% svetskih emisija i čak do 4% ukupnog zagrevanja uzimajući u obzir efekte kondenzacije.

Formalno gledano, trenutno su ove emisije jedino odgovornost samih kompanija da smanje emisije i trebalo bi da se reše tržišno, i napredak po ovom pitanju ide jako sporo. Naravno, treba imati u vidu da su politike izgradnje, održavanja i proširenja aerodroma često zapravo političke odluke, i od njih zavisi celokupna infrastruktura. Zbog toga kvantifikacija emisija vezanih za pojedinačne aerodrome otvara mogućnost političkog delovanja na ovom polju.

Koliko su tačne satelitske brojke?

Važno je napomenuti da procene koje nudi Climate TRACE nisu jedine, i ne poklapaju se uvek sa rezultatima koje daju druge metode merenja.

Global Carbon Project nudi nešto manju brojku ukupnih emisija Srbije: 42,36 miliona tona u 2023. ggodini, dok Climate TRACE za istu godinu procenjuje 63,02 miliona tona. Razlike su pre svega zbog različitih metodologija ali i opsega merenja.

Možda najveća razlika je to što Climate TRACE prati i ostale gasove staklene bašte, kao što su metan, azotni suboksid i fluorisane gasove. Zatim, Climate TRACE pokušava da proceni emisije na nivou postrojenja i industrijske aktivnosti, dok se Global Carbon Project zasniva na procenama na osnovu potrošnje energije i goriva, i njihovih faktora emisija.

Važna napomena jeste da ove brojke osciluju – iako su termoelektrane uvek na prvom mestu, ostatak top 10 se donekle menja iz godine u godinu, u zavisnosti od konkretnih aktivnosti (što se može videti i ovde: tekst se odnosi na brojke iz 2024, a vizual na brojke iz 2023).

Vlasnici naših emitera i njihove politike

HBIS, 100% vlasnik Železare „Smederevo“ na nivou koncerna, po analizi Influence Map, pokazuje „ograničenu“ posvećenost i transparentnost u vezi sa dekarbonizacijom, i strategija kompanije „pretežno nije usklađena“ sa Pariskim sporazumom.

Gazprom, većinski vlasnik NIS-a, po procenama platforme Carbon Majors, nalazi se na 6. poziciji po ukupnim pojedinačnim emisijama u istoriji. Ova kompanija odgovorna je za 2,32% fosilnih emisija od početka industrijalizacije, što može biti relevantno iz perspektive „odgovornosti“ za klimatske promene. Ista kompanija, takođe po analizi Influence Map, generalno ne podržava klimatsku akciju, iako tvrdi da radi u skladu sa Pariskim sporazumom.

Pored ovih međunarodnih aktera i njihovih globalnih lanaca snabdevanja, ubedljivo najveći udeo gasova staklene bašte potiče od domaće proizvodnje i sagorevanja uglja, i akcija po tom pitanju je neminovna, ali ipak kritično kasni.

Treba imati u vidu i količine emisija koje su vezane za samo korišćenje motornih goriva, Climate TRACE npr. računa emisije vezane za transport na nivou opština, sa Novim Sadom sa 0,41 miliona, Palilula 0,38, Niš 0,27… Portal procenjuje da su emisije vezane za drumski saobraćaj 10,91 miliona tona CO2 ekvivalenata.

Pored klimatskih postoje i direktni uticaji na zdravlje stanovništva vezano i za toplane, ali i za transport, koji se gotovo u potpunosti zasniva na fosilnim gorivima. Da postoji puno zadataka i u domaćem dvorištu svedoči i to što je na 12. poziciji (10. u 2023) po emisijama regionalna deponija u Subotici, za koju se vezuje 0,42 miliona tona CO2 ekvivalenata, dok se za deponiju u Vinči vezuju 0,28 miliona tona (ukupno, odlaganje otpada izaziva 2,33 miliona tona, ili oko 3,5% svih emisija).

Pored ovih najvećih emitera, na ovoj tabeli između 10. i 20. mesta su iz godine u godinu i cementare u Beočinu i Popovcu, pored lokalnih emisija PM2.5 i PM10 čestica. Ovde bi takođe bilo relevantno imati u vidu i širu sliku „upstream” i pre svega „downstream” emisija vezanih za dalju upotrebu ovih materijala u građevini i infrastrukturi.

Zašto su važni satelitski podaci?

Climate TRACE daje procene sa različitim nivoom sigurnosti, delom zbog kvaliteta izvornih podataka „sa terena” (npr. količine proizvodnje i tehnologije), ali pruža važan komplement drugim procenama i proračunima.

Pre svega, ovaj portal pokazuje koliko je važno imati detaljne i javno dostupne podatke i koliko bi bilo važno da preduzeća i lokalne samouprave pristupe merenju i izveštavanju emisija transparentno i ažurno.

Ključna pitanja za bilo kakvu klimatsku akciju jesu „gde” i „koliko”. U suprotnom postoji opasnost da politike nisu pravilno usmerene, samim tim ni dovoljno efektne. Ono što posebno zabrinjava jeste da po Climate TRACE procenama emisije na nivou države iz godine u godinu rastu, da su u 2024. bile 4,7% više nego 2021, što bi bilo kretanje u pogrešnom smeru od nacionalno određenih doprinosa Republike Srbije, kao i onoga što je neophodno da bismo zadržali zagrevanje u okviru Pariskog sporazuma.