Majka ga ostavila kod kontejnera, živeo kod hranitelja, a sa 20 godina usvojio ga čovek koji mu je sve prepisao: Život Svetozara iz Požarevca je kao s filma

Ceo Požarevac, ali i okolina poznaju Svetozara Spasojevića, ugostitelja koji na nekoliko kilometara od grada drži kafanu s prenoćištem duži niz godina.

I svi ga znaju kao vrednog i poštenog čoveka. Ali kao i on sam, ne znaju ništa o njemu i njegovom poreklu - od koje familije potiče, ko su mu preci i da li je on zaista rodom iz Crne Gore, s obzirom da je kao beba pronađen u Podgorici.

Svetozar čitav život traga za svojom porodicom, a za Nova.rs kaže da se neće smiriti dok ne pronađe neku informaciju.

"Znam da sam rođen u Titogradu, odnosno današnjoj Podgorici i da me je majka kao jednomesečnu bebu ostavila pored kante za smeće u neposrednoj blizini studentskog doma u tom gradu. Našao me je policajac i odneo me u Centar za socijalni rad. Odatle sam upućen u Srbiju u hraniteljsku porodicu. S njima sam živeo 20 godina", priča Svetozar.

Tada je, kako priča, bio Svetozar Nedeljković. Ime i prezime dobio je po službenoj dužnosti od direktora Centra za socijalni rad u Podgorici.

"Usvojila me je jedna porodica iz Miloševca. To je čuveno selo poznato po hraniteljskim porodicama. Bili su divni prema meni", priseća se on.

A onda je, posle 20 godina, postao Spasojević.

"Imao sam sreće jer me je, kao odraslog čoveka, usvojio Gojko Spasojević, čovek koji nije imao dece i koji mi je prepisao kompletnu imovinu. Hvala mu za sve, za svu ljubav i pažnju koju mi je pružio. Hvala i mojoj prvoj hraniteljskoj porodici jer su oni od mene stvorili čoveka", kaže tužnim glasom Svetozar.

Misteriozni policajac

Iako se nadao da će preko policajca koji ga je pronašao spuštenog pored kontejnera, moći da sazna nešto više o sebi i svom poreklu, Svetozaru je baš taj čovek najviše sumnjiv i tajanstven.

"Ja ne znam u kakvom stanju sam bio kada me je policajac pronašao. Da li sam bio obučen, u nekoj kesi, kutiji, stvarno ne znam ništa. To nigde nije pisalo u tom dosijeu koji sam dobio nakon 30 godina. U dosijeu nije pisalo ni ime tog policajca, niti da li sam imao nešto od dokumentacije... Moja životna priča je lepa, ali s teškim početkom. Posle su me iz Centra za socijalni rad odneli u Dečju kliniku u Titogradu, gde sam proveo više od mesec dana. Bar mi je tako rečeno", navodi on.

Po službenim i zvaničnim beleškama koje su te 1966. godine popunili u Centru za socijalni rad Podgorice stoji više datuma rođenja. To niko nije mogao precizno da odredi, međutim, podaci koji su morali da budu upisani, iz nekog razloga nikada u dosije nisu ušli.

"Ja znam samo gde sam rođen i odakle sam, dakle iz Podgorice. U izvodu iz matične knjige rođenih piše da sam rođen 13. juna 1966. godine u Titogradu, bez imena majke i bez oca, a bilo je i više datuma rođenja, ali ovaj je upisan zvanično. Ničega čitkog tu nema, ni potpisano od strane matičara. Ime i prezime mi je dao nekadašnji direktor Centra za socijalni rad Republike Crne Gore Svetozar Bukelić i on je rekao da sam rođen 'u neđelju', a kako je on to znao, Bog me ubio", priča Svetozar.

Sumnja da mu je majka bila studentkinja iako je pronađen tik uz zgradu studentskog doma, ali je jedno sigurno - i njegovo rođenje došlo je u pogrešnom trenutku.

"Svi su tada čuli da je pronađena beba kod doma. Da je bila studentkinja, znali bi ko je u pitanju. Zato me to kopka ceo život. Prvi put po završetku osmog razreda krenuo sam u potragu za roditeljima. To se završilo bezuspešno. Naredni put 1988. godine, kada mi se rodila prva ćerka, angažovao sam i ovlastio advokata. Pretpostavka je da mi je majka bila islamske veroispovesti, a otac pravoslavne vere i da je to moglo da predstavlja problem da zadrže bebu", nagađa on.

Zabranjena ljubav roditelja

Dodaje da ne krivi majku što ga je ostavila, ali ni oca sve dok ne čuje šta se tada dogodilo.

"Zašto je sve pod velom tajni, ko je branio, možda, da se mi sretnemo i o svemu razgovaramo. Što bi se reklo, ako su živi, neka im Bog da sreću da žive. Naznaka je neka bila da je majka od Koljenovića, da su poreklom iz Gusinja, a za oca ne znam ništa. Ništa više nisam saznao. Moj advokat je najdalje stigao do kuće milicionera, ali izgleda da on tada više nije bio živ. I odjednom je sve to zatihnulo, da li je možda neko njemu pretio, ne znam, ali više se niko nikada nije javio. Mi smo se samo čudili zašto se krije ime policajca. Iz nekih priča sam čuo da je brat moje majke branio da se širi priča o ostavljenoj bebi, jer je on bio visoki oficir u Titovo vreme. Ko će ga znati".

Iako je uspešan preduzetnik, suprug, otac troje dece i deda dvoje unučadi, Svetozar bi voleo da zna ko su njegovi srodnici.

"Svašta se danas dešava. Ne daj Bože da se desi nešto nepredviđeno. Jednom prilikom sam čuo da je dvoje ljudi s naših prostora umalo stupilo u brak, ali su saznali da su rođaci. Ne bih želeo da se takva situacija dogodi mojoj deci... Dok sam živ, trudiću se da saznam odakle potičem. Hoću da znaju i deca i moji unučići ko su i odakle potiču. Najteže mi je bilo kada sam udavao ćerku, a od mojih nikoga nije bilo", kaže nam Svetozar.

BONUS VIDEO: Fondacije za pomoć bolesnoj deci: OMALOVAŽENE od vlasti, a DRAGOCENE roditeljima