"Srednja klasa u Srbiji ima obrazovaniju decu nego elita"

Ovaj bivši učenik Matematičke gimnazije i doktor sa Harvarda, priča šta je problem u obrazovnom sistemu Srbije, ali i odgovara zašto ne bi pokrenuo posao u Srbiji.Nova.rs: Vi ste na nedavnom Kopaonik biznis forumu imali veoma interesantnu analizu našeg obrazovnog sistema na osnovu rezultata Pisa testa. Šta sve čitate u tim rezultatima?Aleksandar Kavčić: Kao inženjer elektrotehnike, koji ceo radni vek u obrazovanju, verujem da je moj zadatak da poboljšam efikasnost obrazovanja. Čitam obrazovne statistike redovno i detaljno. Zapao mi je za oko jedan grafikon gde Srbija drastično odskače, to je tačka rezultata dece naše društveno-ekonomske elite. Morate razumeti da Pisa stavlja tu tačku samo za one zemlje, u kojima je ta društvenoekonomska elita vidljiva. To znači da je ima dovoljno da ne predstavlja statističku grešku. Na primer, Mađarska nema tu tačku, zato što ne postoji ta društveno-ekonomska elita u tolikom procentu kao kod nas. To su ljudi čija primanja su na svetskom nivou, odnosno u prvih deset odsto ljudi u svetu. Zamislite, Mađarska nema toliko takvih ljudi, jer tamo ne postoji tolika nejednakost kao kod nas. Mi, manja i siromašnija zemlja, imamo tu elitu koja spada u deset odsto najbogatijih na svetu. Naravno imaju je i druge zemlje; Nemačka, Holandija, Finska.U čemu tačno odskače Srbija u tom grafikonu i šta vi bitno iščitavate iz tih rezultata Pisa testa?U svim drugim zemljama deca društveno-ekonomske elite postižu izuzetno dobre rezultate, vrlo često najbolje. Ako su to ljudi koji mogu da zimuju na Sejšelima, a letuju na glečerima, to su isto ljudi koji mogu da obezbede svojoj deci privatne škole, ali ne ove lažne privatne škole, već najbolje privatne škole i najbolje tutore. Imaju taj sistem vrednosti da ulažu u svoju decu i ta deca postižu najbolje rezultate. To vam govori o sistemu vrednosti te društveno-ekonomske elite.A gde je Srbija?Rezultati dece srpske društveno-ekonomske elite su ispod rezultata srednje klase. Ako srednja klasa u Srbiji proizvodi bolje obrazovne rezultate nego društveno-ekonomska elita, onda je to bolest društva. Kad gledamo te rezultate, mi shvatimo da je naša društveno-ekonomska elita najgora u Evropi, sa izuzetkom Crne Gore i Makedonije. To je poražavajuće. Mi nismo u stanju da u sistem vrednosti ugradimo poštovanje obrazovanja. Ovde nije bitno obrazovanje, nego bahaćenje po splavovima. Kuda mi idemo kao društvo, kako ćemo postići da neko nešto zna, da neko bude lekar, gradi infrastrukturu i ko će podići taj BDP o kome stalno pričamo. Budemo otvoreni, takva elita je teg o vratu jednom društvu. Bogaćenje je nešto što se ovde ostvaruje ne radom, ne znanje, već mahinacijama. Ako se vi obogatite mahinacijama, to gleda vaše dete i drug vašeg deteta. I onda ta deca shvate da put u prosperitet nije preko obrazovanje nego preko mahinacija. To je negativna povratna sprega i mora se iskoreniti.Predajete u Americi, a često ste i u Beogradu. Sarađujete sa Matamatičkom gimnazijom. Da li naš sadašnji obrazovni sistem može brzo da se oporavi?Može, ali važno je da shvatimo da tako ozbiljan problem ne može da se reši samo tako što se pare bace na sto. To se ne rešava novcem, to se rešava inventivnim pristupom. Inventivno ne sme puno da košta. Protivim se tome da samo slušamo EU, koja kaže: "Potrebne su vam samo pare i rešićete problem, uzgred mi imamo pare, pa pozajmite od nas, a onda nam vraćajte kamatu". Ustvari, njih baš briga, da li ćemo mi rešiti problem ili ne, već ih mnogo više interesuje da li ćemo pozajmiti novac i da ćemo biti večito dužni.Vlada Srbije fokus obrazovnog sistema stavlja na IT i programiranje. Šta vi, kao neko iz te oblasti, mislite o tom konceptu?IT i programiranje su potrebni. Moja fondacija ulaže u kompjutere u mojoj bivšoj gimnaziji, u Matematičkoj. Međutim, da razmislimo, da li je cilj ovog obrazovanja stvaranje radnika ili stvaranje građana? To je ključ. Bojim se da ovo drugo nije primarni cilj. Važno je da vam je primarni cilj stvaranje građana, onih koji misle, koji delaju, koji imaju svest. Takvi ljudi donose nove ideje i menjaju svet, jer su spremni da razmišljaju mimo šalbona i okvira. I zato su važne ideje. Recimo, ja sam osamdesetih godina programiranje učio bez računara u učionici, ali od ljudi koji su imali ideje. Naravno da treba obezbediti računare, ali razmislimo za šta ih koristimo. Da li je cilj da samo učimo neke veštine ili da pospešujemo i teoriju i društvenu svest? Važan je balans i sredina između ta dva cilja.Na koji način se to ostvaruje?Neću vam reći, već ću to uraditi. To je meni cilj. Nemam sredstava koliko i država, ali verujem da individua idejom može da pokrene mnogo.Vaše ideje impliciraju da su u obrazovanju ključni ljudi, a ne novac. Da li u našem obrazovanju još uvek postoje ljudi koji mogu da to da iznesu? Mnogi od njih su otišli iz prosvete i iz zemlje.Uspešni su oni obrazovni sistemi u kojima je učitelj i nastavnik poštovan u društvu, bez obzira na primanja. Vratimo se opet Pisa testovima. Kina ima najbolje rezultate na testu, a kineski učitelji su među slabije plaćenima. Finska ima izuzetno dobre rezultate, malo niže od Kine, a tamo su učitelji izuzetno plaćeni. U Finskoj 95 odsto onih koji predaju u osnovnim i srednjim školama imaju magistrature, u Kini ne. Ali kada odete u te dve zemlje, kada vidite kako se odnose prema posvetnom radu i kakav ugled imaju prosvetni radnici, onda vam je sve jasno. U tim zemljama ne može starleta da dođe u školu i da uči prosvetnog radnika šta treba da radi. Nije samo pitanje u novcu, već i u ugled u društvu koji se godinama gradi. A mi ugled prosvetnih radnika trideset godina razgrađujemo. Moramo sada 30 godina da ga gradimo da bismo ga vratili nazad. Možete mu danas dati platu od hiljadu evra, ali ako ga i dalje gazite, to nije ugled u društvu. Ako ga smatrate luzerom zato što je prosvetni radnik, to onda nije ugled u društvu.

A kako to promeniti?To se sigurno neće promeniti dekretom odozgo. Ne može da dođe neko iz ministarstva i da kaže: "Sad svi na nove tehnologije, u reforme, reorganizaciju i dodatno obrazovanje". Šta ćete, da ih stavite u klupe i da sada uče kako da programiraju i kako da digitalizuju? Ne ide to tako. Nikuda to neće odvesti. Kako su to uradile neke ozbiljne zemlje? Recimo, Amerika, oni su decentralizovali obrazovanje i nemaju centralno ministarstvo koje im naređuje šta da se radi. Važno je da se pojača moć pojedinca, samih ljudi koji rade u sistemu. Tu je ključ, a ne u novcu.Masovni odlazak mladih ljudi u inostranstvo postaje sve veći problem Srbije. Kao neko ko je otišao u inostranstvo, šta mislite da je potrebno da se promeni da bi ljudi ostajali ili da bi se vraćali?Otišao bih bez obzira da li je ovde bila kriza ili ne. Desilo se da sam otišao 1991. godine, ali i da nije bilo rata, otišao bih u potrazi za znanjem. I to je sasvim normalno, da ljudi odlaze, da vide nešto novo, da uče. Možda bih se vratio ranije, ali i sada sam se vratio pošto 50 odsto svog vremena provodim u Srbiji. Ne bavim se toliko naučnim radom, koliko filantropijom.

"Neću da me reketira neki lokalni šerif"

A da li biste pokrenuli neki posao? Da li biste investirali u Srbiju?U ovim uslovima, ne. Zato što će svaki lokalni šerif da me reketira i da mi uzme novac. Kome u tom slučaju mogu da se žalim? Ovom pravosudnom sistemu? Ko će da me štiti? Stranog investitora ima ko da štiti, njih štite međunarodni državni ugovori koje potpišu. Kad ih neko prevari, oni ne idu u Palatu pravde da se bune, nego idu na međunarodni sud, pa tamo lepot naplate tu štetu od države. Kako i gde da ulažu domaći investitori? Umesto investicije kupite stan ili kuću u kojoj možete da živite. Svega tri odsto doznaka iz inostranstva je zaista investicija u privredu. Nisu ti ljudi blesavi, znaju da će ovde neko da ih pokrade.Vlada promoviše četvrtu industrijsku revoluciju i IT sektor kao ključ budućeg razvoja zemlje. Kao neko ko dolazi iz Amerike, koja je kolevka IT, šta mislite o tom konceptu?Zavisi šta smatrate četvrtom industrijskom revolucijom. Ako mislite da će Srbija praviti leteće automobile, neće. Ljudi iz IT sektora znaju da nađu svoj prostor na tržištu, da kreiraju proizvod i plasiraju ga. Imam drugove, inženjere, koji iz Amerike dođu ovde, zaposle ljude, a tamo imaju klijente i to funkcioniše. Ali ipak je on tamo u Americi, kontroliše ko su klijenti. To funkcioniše i može da bude značajan deo društvenog proizvoda. Međutim, to nije država osmislila, već se samo priključila.Da li može na tom da se gradi cela strategija privrednog razvoja?Država u Americi pospešuje naučno-istraživački rad, a privredu pušta privrednicima. Država mora da stvori uslove za rad dobrom poreskom politikom, a onda da pusti ljude da sami probaju nešto da naprave. Ako država uvidi da nešto ide, može da dotira. Ali ne može koncipirati ceo svoj razvoj tako što država misli da ima viziju kuda ide privreda. Pet godina pre prvog brauzera, niko nije mogao da predvidi šta će internet da uradi. Mislim da je to preambiciozno. Država sebi uzima za pravo da budu vizionar, a ustvari samo treba da podigne nivo obrazovanja i nivo svesti ljudi da budu u situaciji da, sami, kao pojedinci prepoznaju gde su mogućnosti za razvoj. Ako imamo takve ljude, koji prepoznaju gde je prilika, to je dobro. Recimo, genetika je nauka u koju se mnogo ulaže, a još nije napravila taj očekivani bum. Možda će se to desiti u jednom trenutku.Zato je važno imati genetičare i biologe da prepoznaju priliku. Nemojmo samo IT. Pri tome, znajući kako funkcioniše naša država brine me ko dobija te subvencije, da li burazeri i kumovi ili zaista ljudi koji nešto vrede.

Jedna od najvećih odšteta za krađu patenta

Vi ste javnosti postali poznati kao čovek koji je dobio jednu od najvećih odšteta u Americi za krađu intelektualne svojine, kada je jedna kompanije neovlašćeno koristila vaš patent.Reč je patentu za čitanje magnetskih memorija, odnosno diskova, koji se  postoje u nekim kompjuterima, a sada i u tzv. oblacima. Mi smo dali rešenje koliko gusto možete da pišete na disku, a da to može da se pročita i dokazali to matematički. Taj patent smo uradili moj mentor i ja, kad sam bio na doktoratu. Izašao je 1997. godine i na osnovu tog rada dobio sam profesuru na Harvardu. Očekivao da će se pročuti za taj rad, ali do toga nije došlo. Međutim, desilo se da je jedna kompanija shvatila koliko je to vredno, ugradila u svoj proizvod, ali je to držala sve vreme u tajnosti. Počeli su kao mala startup kompanija, a onda su osvojili 60 odsto tržišta za nepunih pet godina. Kada smo otkrili krađu, na sudu smo zatražili svoje pravo. Sedam godina je trajao proces, došlo je do poravnanja. To je najveća odšteta ikad plaćena u kompjuterskoj industriji, veća odšteta od one famozne, Epl Samsung. Porota je presudila na milijardu i dvesta miliona, ali je poravnanjem došlo do 750 miliona. Ovo je bilo najveće poravnanje koje je dobio jedan univerzitet za nešto što su napravila dva njegova profesora.Šta ste iz toga naučili o američkom pravnom sistemu?Da funkcioniše, evo još jednog primera. Pre sedam ili osam meseci, bila je afera u Americi, gde je napravljen sistem kako da se lažira upis dece na fakultet mimo njihovog znanja i rezultata. U roku od godinu dana, sve su ih raskrinkali, stavili u pritvor, završili suđenje i neke ljude osudili. Uporedite to sa našim slučajem u Kragujevcu, koji su svi već zaboravili. U Americi su krivci odmah kažnjeni. Nisu to bile ogromne kazne, po šest meseci, godinu dana zatvora. Neće to čoveku ukrasti život, ali će ga osramoti i oduzeće mu kredibiltet.