0
Zakon o socijalnim kartama usvojen je prošle godine, a njegova primena najavljena je ranije za početak marta ove godine. Međutim, nevladine organizacije upozoravaju da je njime predviđena obrada ogromnog broja ličnih podataka, a pojedine procene ukazuje da je za socijalno davanje manje od 80 evra potrebno i više od 130 podataka.
Prema najumerenijoj proceni A 11 – Inicijative za ekonomska i socijalna prava, navodi se da se u socijalnoj karti može naći najmanje 135 različitih podataka. Inače, prilikom formiranja aktuelne vlade, naglašeno da će socijalne karte omogućiti da građani u najtežem ekonomskom položaju budu vidljiviji u sistemu, a kako bi na taj način efektivno i blagovremeno ostavili pravo na neophodnu podršku.
Socijalna karta predstavlja jedinstveni registar koji sadrži podatke o pojedincu i osobama koje su povezane sa njim. Od opštih podataka koji se koriste za identifikaciju korisnika (ime, državljanstvo, prebivalište, zanimanje, podaci o obrazovanju) pa sve do podataka o imovinskom statusu, pokretnoj imovini, isplatama novčanih naknada po drugim osnovima i slično.
Ove karte predviđaju i obradu posebnih podataka poput onih koji se odnose na obraćanje korisnika sistemu socijalne zaštite, rešenjima koja su doneta, periodu važenja rešenja, novčanim davanjima, te zatim podaci o zdravstvenom stanju, invaliditetu, starateljstvu, hraniteljstvu i slično.
Zakon predviđa i obradu podataka osoba povezanih sa korisnikom, a obrađuju se i osetljivi podaci koji se odnose na nasilje u porodici, zatim postupcima izdržavanja, ali i podaci o povezanim osobama poput njihovih prihoda i nepokretnosti koje poseduju, invaliditetu ili pravima iz socijalne zaštite u kojima je povezana osoba nosilac prava.
A11 je u publikaciji „Privatnost i zaštita podataka o ličnosti u Srbiji – Analiza odabranih sektorskih propisa i njihove primene“ postavio pitanje obima obrade podataka, odnosno postavljajući pitanje da li je ista svrha mogla biti postignuta i sa manjim obimom obrade podataka o ličnosti korisnika i potencijalnih korisnika sistema socijalne zaštite.
Danilo Ćurčić iz Inicijative A11 ocenjuje za portal Nova.rs da je to ogroman broj podataka ne samo o korisniku nego i njegovim srodnicima i navodi primer da se čak traže podaci i o bivšim vanbračnim partnerima.
Kao ključan problem Zakona o socijalnim kartama navodi to da on propušta da reši sve nedostatke iz Zakona o socijalnoj zaštiti.
„Ovo je samo jedna alatka koja ubrzava rad centara za socijalni rad i razmenu podataka između različitih registara koje država vodi već o građanima i predviđa sakupljanje i nekih novih podataka“, navodi on.
Naš sagovornik upozorava da je među njima veliki broj osetljivih podataka i upozorava da postoje veliki rizici.
„Ne mislim da je to sada veliki plan uzimanja podataka građana da bi ne znam šta radili sa njima, ali mislim da mogu da se dese situacije da u sistemu postoji propust, kao što smo imali sa sertifikatima ili privatizacijom kada su svi matični brojevi bili dostupni na dva klika“, kaže Ćurčić.
Nadežda Satarić iz organizacije Amity ističe za Nova.rs da Zakon o socijalnim kartama ne rešava problem niskog obuhvata ljudi i porodica slabijeg materijalnog stanja, već se on bavi samo onima koji su već u sistemu zaštite.
„Ako kao problem definišemo to da su materijalna davanja od države siromašnima u vidu novčane socijalne pomoći ili dečijeg dodatka, nedovoljna da obezbede najosnovnije životne potrebe, što jeste slučaj, ni taj problem ovaj Zakon ne rešava. Socijalna pomoć i dečiji dodatak nikom ne omogućavaju izlazak iz siromaštva, jer su njihovi iznosi znatno niži od praga rizika od siromaštva koji za 2020. godinu iznosi 22.000 dinara, za jednočlano domaćinstvo“, navodi Satarić za Nova.rs i dodaje:
„Osnovica za utvrđivanje visine socijalne pomoći je 8.781 dinar. Dakle, pojedinac ako spada u grupu radno sposobnih lica i ima primanja niža od tog iznosa, prima novčanu socijalnu pomoć u iznosu od 8.781 dinara. Za svaku narednu odraslu osobu u domaćinstvu se ovaj iznos uvećava za 4.391 dinar, a za maloletno dete za 2.634 dinara. Za radno nesposobne, u koje spadaju i lica sa 65 i više godina, novčana socijalna pomoć je uvećana za 20 odsto.“
Kada se govori o problemu eventualne zloupotrebe u socijalnim davanjima, Satarić ističe da njih nema mnogo i dodaje da je ovaj zakon rešenje za to.
„Nadležni organ će imati uvid da neki pojedinac ili porodica primaju pomoći od različitih organa i ako njihovi ukupni iznosi prelaze prag siromaštva, odnosno ako imaju neku zemlju u vlasništvu na drugoj opštini veću od 0,5 hektara za radno sposobne, odnosno veću od 1 hektara za radno nesposobne, ili nekretnine, taj će automatski biti isključen iz nastavka primanja pomoći“, objašnjava Satarić za Nova.rs.
Nadežda Satarić kao nedostatke Zakona navodi da će se u bazi podataka naći podaci o pojedincima koji su već korisnici sistema socijalne zaštite, dečije zaštite i invalidsko boračke zaštite, koji su bili neophodni za određivanje njihovog socio-ekonomskog statusa, da bi ušli u sistem, ali da se u ovoj bazi neće naći pojedinci kojima je pomoć i te kako potrebna, jer su i oni već siromašni a ne znaju da mogu i kako mogu da ostvare pomoć od države, zatim oni koji su u riziku od siromaštva, odnosno koji su materijalno uskraćeni.
„Misli se na osobe koje ne mogu sebi da priušte najmanje tri od devet stvari koji su pokazatelji materijalne uskraćenosti, poput: nedelju dana odmora van kuće, meso ili ribu u obroku svakog drugog dana, neočekivani trošak u iznosu od 16.600 dinara koji bi bio plaćen iz budžeta domaćinstva, adekvatno zagrevanje stana, kašnjenje sa plaćanjem rente, rate za stambeni ili potrošački kredit ili računa za komunalne usluge za stan u kojem domaćinstvo živi, televizor u boji…“, pojašnjava Satarić.
Ćurčić ističe da Zakon o socijalnoj zaštiti mora da se menja i dodaje da je taj zakon u suštini nešto što stvara najveće probleme.
„Država je odlučila još u vreme Zorana Đorđevića, a sada nastavlja sa Darijom Kisić Tepavčević da se ne bavim tim stvarima nego da šminkaju mrtvaka Zakonom o socijalnim kartama i da tvrde kako će taj zakon da reši sve probleme u sistemu socijalne zaptite, iako on to neće uraditi i nije namenjen tome, već je namenjen čvršćoj kontroli korisnika i smanjivaju broja korisnika sistema socijalne zaštite“, rekao je naš sagovornik.
Socijalne karte se prikazuju kao neki „čarobni štapić“ koji apsolutno neće ništa da reši, ocenjuje Ćurčić.
„Izjave ministara, Aleksandra Vučića ili Ane Brnabić, kada imaju prilike da govore o socijalnoj zaštiti, oni govore iz jedinog aspekta da će investicije smanjiti problem siromašnih i da će rešiti probleme. Investicije nigde nisu rešile problem strukturnog siromaštva koje ima Srbija, ali i druge zemlje. Investicije će rešiti taj deo koji se tiče ljudi koji mogu da zaposle, dok korisnici socijalne zaštite nisu ljudi koji lako mogu da se na tržištu rada zaposle niti imaju kvalifikacije. Za te ljude mora da se napravi sistem koji je fokusiran na građanina i koji dobro targetira ljude i daje pristojna davanja da bi oni mogli dostojanstveno da žive.“
Ćurčić upozorava da se u Srbiji „stalno štedi na socijalnim pravima“.
Broj ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu je oko 470 000 (6.8 posto) i taj broj se ne menja skoro deset godina. Oko 1,5 miliona ljudi živi u riziku od siromaštva, navodi A11.
Danilo Ćurčić je rekao da su u poslednjih osam godina, posebno mera štednje 2014. godine, najviše pogodile najsiromašnije građane, prvenstveno one koji su korisnici mera socijalne zaštite.
„Mi smo 2014. imali mere štednje koje se nisu na tome završile i one se lome na sistemu socijalne zaštite. Istovremeno imamo veliki manjak zaposlenih u sistemu socijalne zaštite i povećanje broja korisnika raznih usluga centara za socijalni rad. Smanjivanje udela BDP-a za usluge socijalne zaštite pokazuje da se sistem socijalne zaštite u Srbiji vidi kao trošak koji država na neki način mora da smanji“, ocenjuje naš sagovornik.
Srbija je, za poslednjih osam godina, povećala budžetska izdvajanja za odbranu, vojsku i policiju a smanjila državna ulaganja u zdravstvo, obrazovanje i socijalnu zaštitu.
Nadežda Satarić ističe da Srbija nema prihvatljiva izdvajanja za socijalna davanja, a i postojeća izdvajanja se iz godine u godinu smanjuju. Međutim, kako Satarić navodi, smanjuje se i broj korisnika novčane socijalne pomoći, ali ne proporcionalno u odnosu na smanjenje izdvajanja.
„Tako su izdvajanja za novčanu socijalnu pomoć u 2014.godini bila 0,4 odsto BDP-a, da bi u 2020. pala na 0,2 posto, dok se u istom periodu broj korisnika smanjio za 20 odsto (sa 264 hiljade korisnika u 2014. godini, na 218 hiljada u 2020. godini)“, rekla je ona.
Na udaru mera štednje i upitne budžetske politike su i obrazovanje i zdravstvo, upozorava Ćurčić.
„Mi nemamo strategiju o borbi protiv siromaštva već 7-8 godina, a nemamo ni strategiju socijalne zaštite u Srbiji. Od 1. janaura je prestao da radi i Tim za socijalno uključivanje i smanjivanje siromaštva pri kabinetu Ane Brnabić…. Suštinski više nemamo institucionalne mehanizme da se bavimo više smanjivanjem siromaštva i svim tim pitanjima“, ističe naš sagovornik.
U 2020. godini stopa rizika od siromaštva iznosila je 21,7 odsto, i u odnosu na 2019. godinu niža je za 1,5 procentnih poena, saopštio je raniej Republički zavod za statistiku. Stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti iznosila je 29,8 posto, i u odnosu na 2019. godinu niža je za 1,9 procentnih poena.
Stopa rizika od siromaštva predstavlja postotak osoba čiji je raspoloživi ekvivalentni prihod niži od praga rizika od siromaštva, koji je u 2020. iznosio 22 000 dinara prosečno mesečno za jednočlano domaćinstvo. Stopa rizika od siromaštva ne pokazuje koliko lica je stvarno siromašno, već procenat lica koja imaju ekvivalentni raspoloživi prihod niži od praga rizika od siromaštva.
Prag rizika od siromaštva za domaćinstvo s dvoje odraslih i jednim detetom starosti do 14 godina iznosio je 39 600 dinara, dok je za četvoročlano domaćinstvo s dvoje odraslih i dvoje dece starosti do 14 godina iznosio 46 200 dinara.
Bonus video – Ko sve ima pravo na socijalni stan
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
