Slavica (48) već 11 godina čeka novu jetru, ali je uprkos ogromnom riziku postala majka: "Izgubila sam svaku nadu, gasim se"

Autoimuna bolest ju je permanentno uništavala. Slavica je imala samo 23 godine kada je počela da se oseća sve umornijom. Kada je konačno otišla je kod lekara na pregled, posle nekoliko uzastopnih analiza, saznala je gorku istinu - da ima genetsko odeljenje jetre i da će joj na kraju jedini spas transplatacija.Ova hrabra žena za Nova.rs priča kako je tog dana njen život dobio sasvim drugu dimenziju."Sve je dobilo drugi oblik. Međutim, nisam dozvolila da mi bolest oduzme pravo da se nadam, da verujem i da budem majka i supruga. Tako da sam, uprkos prognozama lekara, skupila snagu, rizikovala život trudnoćom i dobila nov život - sina Viktora koji danas ima 15 godina i zbog koga sam i dalje živa", kaže nam Slavica odmah na početku razgovora.Slavica je preko osam godina na listi čekanja. Iako se danas sve lošije i sve teže kreće dok čeka najvažniji poziv u životu odnosno vest da je organ za nju pronađen, ne želi da odustane, ali oseća da se lagano gasi jer joj ponestaje snage."Ne gledam sebe više u odraz ogledala, ne mogu više jer ja vidim po svojoj koži, očima, po svemu da se ja gasim. Doći će do stanja kada će mi trebati pomoć da mi neko pomogne, da me okupa. A vi se opet nadate da će se nešto promeniti. A vreme teče...", kaže ona.

Umor i nedostatak sna

Kada je svakodnevno počela da oseća umor, a uz to i veliki bol i otok sa leve strane ispod rebara, Slavica je znala da nešto nije u redu. Ubrzo nije mogla ni da se oslanja na levu nogu. Otišla je u dom zdravlja na pregled, uradila kompletnu biohemiju i čekala rezultate."Rezultati su bili mnogo loši, pogotovo za osobu koja je imala samo 23 godine. Jako, jako mlada, a tako loši rezltati. Dobila sam uput da se u Kliničkom centru u najkraćem roku ponove rezultati, što sam odmah i uradila", nastavlja naša sagovornica.

Ni taj drugi pregled nije slutio na dobro."Tadašnji rezultati su bili lošiji i sve je ukazivalo na to da nešto nije u redu sa jetrom. Hitno su mi uradili analize za sve viruse i ultrazvuk stomaka. Analize na viruse su bili negativne, a ultrazvuk je pokazivao da imam oštećenje jetre. Tadašnja doktorka me je uputila na hitnu hospitalizaciju. Primljena sam u KBC 'Bežanijska kosa', na odeljenje gastroenterologije. Rekli su mi: Kasno ste došli, ali daćemo sve od sebe da vam pomognemo. Tamo sam provela dva duga meseca".Lekari su Slavici objasnili da njena bolest počinje veoma rano, ali pošto jetra ne boli u početku kad se javi neki problem, svi pacijenti se javljaju u odmakloj fazi. Dobila je dijagnozu."Dijagnoza je glasila 'hepatit autoimun tip' u stadijumu ciroze jetre, tj. genetsko oboljenje jetre. Kazali su mi i da će proces lečenja biti veoma dug, ali da je najbolje uraditi transplantaciju jetre. Tada mi se život slomio kao staklena čaša. I pomislila sam da ću umreti jer u to vreme se u našoj zemlji nisu radile transplantacije jetre. Kod mene je u pitanju genetska bolest, gde se niko nikada, da mi znamo, nijesusreo s tim jer u ono vreme bolest nije mogla lako da se otkrije. Kada se osete tegobe bude kasno. Život se produžava lekovima, i ja sam na medikamentnoj terapiji bila do pre tri godine. Uspeli su da održavaju što bolje organizam, a kada se dese krize, koje su vrlo opasne, nikada se ne zna da li će se neko izvući, to je mučno", pojašnjava naša sagovornica.Prve tri godine bila je stabillno iako je bolest napredovala, pa je 2001. i zvanično dobila dijagnozu ciroze. Te godine imala je jednu tešku operaciju kako bi joj produžili život."Tada se javila hipertenzija, mnogo brže krv ide na gore nego što jetra može da preradi, i onda to nama ne odgovora jer nema gde da ide. Jako je rizično, onda žlezde nabubre od grudi na gore koje se ispunjavaju krvlju. Tada može iz čista mira da krene povraćanje, kao i krvarenje iz nosa, usta, iz ušiju, a iz toga se retko ko izvuče živ. Tada su mi radili operaciju da bi malo sanirali da ne ide tako brzo krv i to me je činilo stabilnom".

I pored rizika - majka

A onda se Slavica udala, a zatim i zatrudnela uprkos apelima lekara da je to rizično, zbog njene bolesti."Ginekolozi su me odvraćali od trudnoće, a ja sam svima obećala da mogu da izdržim da iznesem trudnoću. Održavala sam trudnoću u porodilištu i tri nedelje pre termina rodila sam zdravog dečaka Viktora. Od kada sam postala majka, ja sam srećna i veoma jaka osoba. Moja najveća podrška je moj sin. Uz mene su i moja najbliža familija i prijatelji, a moj suprug je uvek tu za mene i uvek me podiže kada sam na dnu. Znam da mu nije nimalo lako zato što je teško gledati nekog koga volite u takvom stanju, a vi ste bespomoćni".Ipak, i kad naiđe posebno težak dan, ne bude sve sivo jer je Viktor taj koji uspe da je nasmeje."Kad sasvim potonem, najviše me vrati zagrljaj i poljubac moga sina. On je vrlo svestan svega. Sa četiri godine znao je da kaže od čega mama boluje i šta mama čeka. Vidi se da raste drugačiji nego druga deca, iako mu mi stalno pružamo ljubav i pažnju, ja mu stalno govorim da će biti dobro. Navikao je na moja česta ležanja u bolnici jer mi zbog svake sitnice neretko budemo i po 15 dana u bolnici. I ja mu uvek kažem da se ne sekira i da će mama doći. I kad odem na taj poziv, ja mu kažem – jesam ti obećala da ću se vratiti. Međutim, što je stariji, on je sve više svestan. U početku bi za svaki svoj rođendan poželeo da budem živa i za njegov sledeći rođendan".

Prvi put je ova hrabra Beograđanka stavljena na listu za transplantaciju 2014. godine nakon što joj je pozlilo godinu dana ranije kada je dobila encefalopatiju."Ljudi umiru u tim situacijama. Čim osetim da će se desiti nešto tako, odmah se javljam u bolnicu, nikome tada nije lako, ni majci, ni mužu, ni detetu, znaju šta može da se desi. Tada sam bila u bolnici 10 do 15 dana, to je stanje kada vam neko pomeri glavu i tako stojite u tom položaju dok vam neko ne okrene glavu na drugu stranu. Vidim moje dete, znam da je moje dete, ali nemam nikakav osećaj, ne mogu ništa da kažem, to je momenat kada otupite u tim osećanjima. Ne možete ni da hodate, ništa, i onda dobijate terapije, osećam da je bolje iz dana u dan, ali mucate, ali pričate na nivou deteta od četiri godine, i ja u tom stanju nisam svesna, ali posle boli kad vam prepričavaju", kaže Slavica.A kada se pojavi organ, lekari pozovu još jednog do dva kandidata."Bude nas dvoje ili troje i tada nam ponovo rade sve analize da vide ko je u tom trenutku najugroženiji. I njemu ide organ. A nas koji ostanemo vraćaju kući i čekamo sledeći poziv.

U Srbiji nedovoljno donora organa

U Srbiji oko 2.000 ljudi čeka na transplantaciju organa. Većina njih sa liste čekanja nikada ne dočeka najvažniji poziv u životu.Vlada Srbije usvojila je izmene i dopune Zakona o presađivanju ljudskih organa, kao i izmene i dopune Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima, i prosledila ih Skupštini Srbiji na usvajanje. Ovi zakoni regulišu način i uslove pod kojima se mogu uzimati organi i tkiva za presađivanje.Udruženja koja se bave pravima pacijenata na dijalizi i onih koji čekaju transplantaciju organa, upozoravala su da u 2022. godini u Srbiji nije izvršeno nijedno presađivanje organa.Naveli su i da je po broju transplantacija 2021. godine Srbija "na samom dnu" u svetu i da su iza nje samo Pakistan, Venecuela i Etiopija.A kako se i na koji način u Srbiji postaje donor, pročitajte OVDE.BONUS VIDEO: Novi soj Kovida-Eris i punije bolnice u Srbiji: Ima li razloga za oprez?