Saša, Snežana, Predrag i Vesna: Zapamtite ova imena, oni su heroji koji bi mogli da izleče Srbiju

U 2022. godini pisali smo o podvizima “belih mantila”, koji su umeli da dežuraju i po 12 sati, a potom nastave ambulantni rad, pregledaju više od 50 obolelih u jednoj smeni, ostaju u operacionoj sali od jutra do mraka, ne odlaze kući, žrtvuju vreme sa svojim porodicama, ne spavaju, ne stižu da doručkuju, ručaju, večeraju, zaborave kako izgleda sunčeva svetlost, vikend i godišnji odmor, jer sve je podređeno zdravlju pacijenta, koji je uvek na prvom mestu.Pacijenata je nažalost mnogo, a lekara, na još veću žalost, malo.Dr Saša KneževićU tekstu “Pozovi doktora Kneževića da spasiš pacijenta” osvrnuli smo se na bogatu i hrabru karijeru omiljenog anesteziologa Urgentong centra Univerzitetskog klinčkog centra Srbije (UKCS).Doktor Knežević, jedan je od onih koje moramo da čuvamo, kako bi i on sačuvao nas, kad nam medicinska nega bude neophodna. Sa preko 700 sati dežurstava za više od deceniju rada, hiljade najtežih, najkompleksnijih pacijenata, gotovo tri godine u skafanderu u crvenim zonama kovid odeljenja, proveo je anesteziolog dr Knežević, koordinator za transplantaciju, koji vraća veru u srpsku medicinu. On svakoga dana ustaje iz kreveta sa samo jednim ciljem, da što više onih koji se nađu u njegovoj operacionoj sali i u jedinicama intenzivne nege, pobede bolest i povrede i – prežive.

O doktoru Kneževiću bruje sve klinike u Srbiji i regionu, a već godinama stoje otvoreni pozivi da vodi odeljenja anesteziologije u najprestižnijim evropskim bolnicama, ali on ipak odlučuje da ostane u Srbiji, kao ponos Urgentnog centra u Beogradu UKCS.

„Radimo punim kapacitetom svakog dana. Traume su česte, a mi smo na raspolaganju da zbrinemo sve od novorođenčeta do ljudi od preko 100 godina. Ovde ne biramo pacijente, a neretko radimo i dečiju neurotramu koja nam dolazi iz celog regiona. Imao sam do sada mnogo ponuda da radim u inostranim bolnicama, ali nisam ih prihvatio. Nedavno sam bio u Nemačkoj i tamo su mi nudili načelničko mesto u službi anestezije. Možda će nekome zvučati kao kliše, ali ja jednostavno volim našu zemlju. Ovde je moja porodica, supruga mi je takođe lekar, ovde je zaposlena, imam dve ćerke koje vole što žive u Srbiji, a svake godine je u našem zdravstvu za nijansu bolje. Nadam se da ćemo u nekom narednom periodu dostići zadovoljavajuće nivoe i da će se vratiti poverenje u naše lekare“, kaže za Nova.rs doktor Knežević.

Dr Snežana RsovacStub neonatalne i pedijatrijske intenzivne nege na Univerzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj je doktorka koja pleni izgledom, osmehom, ali i velikom ljubavlju prema poslu koji svakodnevno obavlja. Ponosno, na čelu tima, koji iz minuta u minut spašava naše najmlađe i najugroženije, stoji dr Snežana Rsovac, specijalista pedijatrije i dečije pulmologije.Tokom 24 sata, doktorka Rsovac sa kolegama lekarima i kompletnim medicinskim ekipama bori se za živote najmlađih, od bebica rođenih u 25. nedelji, ne težih od 500 grama, do dece koja su u predadolescentskom uzrastu.

“U našem poslu nema pauze, ni vremena za gubljenje, jer ako nemamo zdravu decu, nećemo imati ni zdravu naciju. Dani su kod nas veoma dinamični bez izuzetka. Gotovo svakodnevno imamo urgentne prijeme, sa ili bez najave, što znači da nam stiže dete koje se bori za život, ne diše, nema srčanu radnju, u teškom je opštem stanju ili ima bilo koji drugi razlog za vitalnu ugroženost. Zbog korone, prvo moramo da radimo brzi antigenski test, a zatim sledimo postulate lečenja za urgentnu medicinu. Ne stajemo ni na sekund, jer spašavamo najmlađe, one na kojima ovaj svet ostaje”, priča za Nova.rs dr Rsovac.Za ovaj posao neophodno je veliko znanje.

“Radimo fantastičan posao, vrlo specifičan. Mlade kolege moraju imati mnogo znanja pre nego što jednog dana kroče na pedijatrijsku intenzivnu negu. Ovde je neophodna uigranost i staloženost u donošenju odluka, kao i da uvek znaju da predvide šta im sledeće treba u toku lečenja, spašavanja pacijenta, a najvažnija je ljubav prema poslu”, naglašava doktorka Rsovac.

Prof. dr Predrag MinićOd nedavno je u penziji, ali i dalje radi, podučava mlađe, nove generacije lekara, savetuje kolege u dečijim bolnicama i neumorno se bori za naše male pacijente. Roditelji, ne samo iz Beograda, već i iz cele Srbije, i regiona, imaju na mnogo čemu da zahvale profesoru doktoru Predragu Miniću, koji se tokom svoje 40 godina duge karijere, a posebno u vreme najgorih talasa kovida 19, nije odvajao od svojih pacijenata, koje je gledao kao sopstvenu decu.

“Život sam posvetio ovom poslu, nikad mi nije teško da radim, a u bolnici sam provodio toliko vremena, da mi se čini da kući nisam ni odlazio. Imao sam 30 godina kada sam otišao na Harvard radi usavršavanja, davne 1990. godine. Kada sam završio, hteli su da me zadrže, da ostanem tamo i da radim, davali su mi 2.200 dolara platu, što je u to vreme bila fina cifra. Ipak, odlučio sam da se vratim u Srbiju, u najteže vreme za ovu zemlju i radim za oko 200 maraka. Vratio sam se jer sam tako vaspitan, da služim svom narodu i našoj deci, to je bila moja misija“, ispričao je u razgovoru za Nova.rs jednom prilikom prof. dr Minić, donedavni načelnik Odeljenja za pulmologiju u Institutu za majku i dete “Dr Vukan Čupić” i jedan od najomiljenijih i najboljih pedijatara na ovim prostorima.Njegov savet za mlađe kolege zlata je vredan.“Naše buduće lekare, mlade kolege, savetovao bih da im pacijenti ne smetaju, jer ima starijih kolega kod kojih je to nažalost česta pojava. Mladi lekari, studenti medicine, odabrali su da se bave ovim poslom i sudbina pacijenta je jedino što treba da ih interesuje“, naglašava profesor Minić.

Dr Vesna RadulovićLekari u Gradskom zavodu za plućne bolesti i tuberkulozu u Beogradu, tokom dve godine pandemije, pregledali su više od 100.000 obolelih, a samo šest odsto njih upućeno je na bolničko lečenje. Ovolika uspešnost leži u posvećenosti i požrtvovanju zdravstvenih radnika ove ustanove, među kojima pacijenti izdvajaju, njima najdražu, doktorku Vesnu Radulović, pulmološkinju i specijalistu pneumoftiziologije.“Pacijenti su kod nas mogli da dođu bez uputa, što se dešavalo u vreme najjačih talasa kovida. Primali smo svakoga ko bi prošao kroz naša vrata, bez ikakvog zakazivanja. Radili smo po ceo dan, svaki dan kompletnu obradu pacijenta, snimali pluća, radili skener, kao i brze antigen testove, ako bi postojala sumnja na kovid. Naši pacijenti bili su najteži, a najmanje ih je završilo u bolnici”, kaže za Nova.rs dr Radulović.

Pacijenta treba gledati kao da je na njegovom ili njenom mestu neko ko nam je najbliži, ističe ona.“Sećam se jednog predavanja, tokom kojeg nam je profesor rekao da je kontakt sa pacijentom jedna od najbitnijih stavki u procesu lečenja, odnosno izlečenja. ‚Ako ne znate šta prvo da uradite, uhvatite pacijenta za ruku i merite mu puls’, rekao nam je tada. Objasnio je da je to način da čovek koji je bolestan oseti neku vrstu bliskosti i sigurnosti u našem prisustvu i da će ga tako proći panika i strah. Najvažnije je slušanje. Treba slušati pacijenta. Svako prepozna kad mu se nešto loše dešava u organizmu i ljudi to žele da objasne, da se požale. Oni dolaze kod nas zato što imaju problem i očekuju pomoć, ali i razumevanje. Moramo čoveka posmatrati kao celinu. Svako od nas može doći u situaciju da mu zatreba lekar, a nikome ne prija grub i nezainteresovan odnos i ponašanje“, zaključuje doktorka Radulović.BONUS VIDEO

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=intervjudrsaakneevianesteziologikoordinatorzatransplantacijuucukcsnm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4302022"]