Na robiju, bato! Ipak je napredak - sad nas krivično gone, nekad su nas ubijali

U zemlji Srbiji postoje dve vrste novinara. To jest „novinari“ i novinari. Ovi prvi lažu, manipulišu, bave se najbezočnijom propagandom, šire mržnju i prostakluk, etiketiraju ljude i uništavaju im živote i karijere, ne drže se ni kodeksa profesije ni zakona, apsolutni su šampioni po broju lažnih vesti i dobro utrenirani kreatori najmonstruoznijih kleveta. Za to što rade bivaju izdašno subvencionisani i, što je najbitnije, ni za šta ne odgovaraju i sve im je dozvoljeno. Eventualno, tu i tamo plate neku simboličnu kaznu i nastavljaju po starom.

Oni su neka vrsta paramedijske divizije režima, čas su mu pozadinska podrška, čas izviđačka baterija i medijski mamac za političke marifetluke, uvežbani da izmišljaju i obilato plasiraju afere za političke protivnike svojih gazda, a s druge strane da zaglušujućom bukom i manipulacijama potiru i zatrpavaju nepodopštine vlasti i njihove poslovne i mafijaške mašinerije.

Oni su držači sveće napasniku koji siluje celu državu, rade po principu - što gore to bolje, bez ikakvih moralnih i profesionalnih obzira, osokoljeni, osiljeni i raspojasani galame sa svojih elektronskih megafona i svom silinom i ispod pojasa udaraju s naslovnih strana opskurnih odštampotina nad kojima će se, ako im ostane arhiva, jednog dana sablažnjavati istraživači štampe i istoričari, pitajući se kako su ova zemlja i njeni građani u prvoj četvrtini 21. veka prvo dozvolili takvu medijsku ludaru, a onda i kako su je preživeli, a da ostanu iole normalni.
Pod uslovom da je prežive iole zdravog mozga.

Krivi svima

Ovi „novinari“ i njihove medijske kuće su brojčano nadmoćniji i finansijski superiorniji nad drugom vrstom novinara koji su odabrali neki drugi put, neizvestan, rizičan, neisplatliv, a moglo bi se reći i samoubilački, rešeni da istraju na regularnoj trasi profesije, poštujući njen kodeks i pravila i gajeći, čini se, sve više jalovu i naivnu nadu da mogu biti glas razuma u pomenutoj ludari.

Računajući, valjda, da će jednog dana sloboda umeti da peva kao što su oni pevali o njoj i u njeno ime. Ne želim biti pretenciozan i glorifikovati ih kao heroje, ali da su neka vrsta Don Kihota – jesu, i to onih koji, iako svesni krhkosti svojih kopalja, udaraju na ogromne lopatice režimskih vetrenjača koje pokreću snažni vetrovi moći bez ograničenja, korupcije, bezakonja i sirove i surove sile. I naravno, iz te neravnopravne bitke izlaze izranavljani, obogaljeni, posuti katranom i perjem od strane medijskih kerbera vlasti i „čašćeni“ najpogrdnijim epitetima i kvalifikativima od strane najviših državnih funkcionera.

Osim toga, na njihovom putu stoje bezbednosne službe, batinaši, pretnje lojalističkih botova, na kraju državne firme i moćni oligarsi ove vlasti, njihovi interesi i dobro plaćeni advokati koji zloupotrebljavaju pravosuđe i ove medije zasipaju besmislenim tužbama ne bi li ih zastrašili, prevaspitali i na kraju ućutkali, kako im ti „bezveznjakovići“ ne bi kvarili posao i zavirivali u zabrane nameštenih tendera, sumnjivih licitacija, jeftinog krčmljenja državne imovine, privatno-javnih partnerstava, ispumpavanja budžetskog novca i svega ostalog što ulazi u „portfolio“ novokomponovanog poslovanja koje ih je, za kratko vreme, vinulo u nezamislive visine uspeha, bogatstva i moći. U toj raboti više im nisu bile dovoljne takozvane SLAPP tužbe (koje se koriste da se zastraše i ućutkaju pojedinci, organizacije , a pokreću ih moćni pojedinci i korporacije s ciljem da se onemogući kritika, koristeći pravni sistem kao sredstvo pritiska), već su otišli korak dalje i latili se krivičnih prijava.

Traži se robija

Prve ovakve prijave su se „slomile“ o leđa nedeljnika „Radar“ i novina „Nova“, odnosno njihovih urednika, novinara i direktora. Državno preduzeće „Elektromreža Srbije“ zbog teksta novinara Vuka Cvijića tužila je direktora „Radara“ Mihaila Jovićevića, glavnu urednicu Vesnu Mališić i novinara Vuka Cvijića zbog, kako se ističe u podnetim krivičnim prijavama, izazivanja panike i nereda. Za ovo krivično delo maksimalna zaprećena kazna je pet godina zatvora.

A privatna kompanija „Milenijum tim“ tužila je glavnog urednika lista „Nova“, to jest moju malenkost i našu novinarku zbog narušavanja ugleda. Za nas je traženo „skromnih“ godinu dana zatvora.

Dakle, došlo se do toga da se novinari šalju na robiju. Moglo bi se još zaključiti da smo dobro prošli, jer su ranije novinari ubijani, a mi bismo, bar se nadam, mogli završiti na poljima Padinske skele baveći se povrtlarstvom ili uređujući zidne novine nekog paviljona u Zabeli. I pošto su istinski kriminalci zauzeti što državnim, što drugim poslovima, red je da se ćelije, uz studente, poljoprivrednike i profesore, počnu popunjavati i nepodobnim novinarima. Što bi se reklo, nismo ni mi najgori, pa da nas pravdoljubivi pravosudni sistem ove zemlje zaobiđe i
ostavi na slobodi da „izazivamo nered i paniku“, „narušavamo ugled“ i smetamo opštem prosperitetu srpskog zlatnog doba.

(Sreća, pa postoje odmereni, umereni i pristojni režimski mediji, poput one odskora najomiljenije televizije našem predsedniku - šampionu širenja panike, unošenju nereda i rušenja ugleda, kako svoga tako i svih nas – pa da smire tenzije i unesu red).

Nakon čitanja tužbe koju je pravni zastupnik sročio u ime tužilaca, vlasnika „Milenijum tima“, prvo sam otišao do koleginice da stanemo pred ogledalo i prebrojimo roščiće nečastivog na glavama i vidimo da li je i rep počeo da nam niče, a onda smo otišli u crkvu, računajući da ćemo tamo na nekom zidu ili ikonostasu prepoznati svetačke likove gospode Stojana Vujka i Ivana Bošnjaka. Izgleda nismo potrefili pravu crkvu, ukazao nam se samo Bata Gašić.

Pišemo isključivo u ime javnog interesa

Nego da se vratimo ovozemaljskim gresima nas novinara koje je pravni zastupnik formulisao tako da su, parafraziram, koleginica tekst napisala, a ja pustio „svestan svog dela i njegove protivpravnosti i pritom hteo njegovo izvršenje u nameri narušavanja poslovnog ugleda privatnog tužioca“. Hoće se valjda reći da smo nečasno i krivično delo učinili s punim predumišljajem i zlom namerom. Branićemo se na sudu, ali ovde želim da kažem kako nam je jedina namera bila da informišemo javnost i ukažemo na devijantnosti sistema o kojem pišemo iz broja u broj, iz dana u dan, iz godine u godinu. I to ne s namerom da napadamo ili da branimo bilo čiji ugled ili čast, niti da nekoga vređamo i difamiramo, niti
da mu nanosimo poslovnu ili bilo koju drugu štetu, već da stanemo i da stojimo u odbrani JAVNOG INTERESA.

A javni interes neizostavno postoji tamo gde neka firma mahom posluje s državom, dakle za svoje usluge i projekte bivaju plaćeni novcem svih građana ove zemlje i samo iz te činjenice izvire naše pravo i obaveza koju nam nalaže profesija da lupu usmerimo prema tim i takvim poslovnim poduhvatima i proveravamo, koliko je u našoj moći, da li je sve bilo po zakonu i da državni budžet i građani koji ga pune nisu oštećeni. To je bio i ostao naš jedini motiv i u tom smislu se nismo bavili samo „Milenijum timom“, već desetinama drugih poslovnih subjekata koji rade sa državom ili za državu.

Nije ovo mesto, niti ima prostora, da se bavimo ostalim navodima optužnice, ali bismo se zadržali na još jednoj inkriminaciji „da je sve ovo deo negativne kampanje koju su okrivljeni svesno i s vrlo jasnom namerom poveli...“. I tako dalje i tako dalje.

Ne, gospodo, mi smo samo uredno beležili i notirali poslove koje su ova, kao i brojne druge firme koje su „procvetale“ tokom trinaestogodišnje vladavine aktuelnog režima, dobijale i to isključivo one poslove koji su rađeni s državom. Dug je spisak takvih poslova i lako proverljiv. Ponavljam, dakle, objavljivanje tih saznanja i informacija je bio interes javnosti, a ne neka naša pizma i zla namera.

Pravednici i grešni novinari

Moramo se zapitati da li su oni toliki pravednici bez ijedne greške i da su sve poslove s državom dobijali isključivo zahvaljujući svom ugledu i poslovnim sposobnostima, a bez ikakvih političkih uticaja i veza. Nije li bar čudno da većinu poslova po pravilu dobijaju oni, iako ima bar još neka firma s ugledom i znanjem? Da li smo mi kao novinari isključivo dokoni pakosnici kojima je jedini cilj da im rušimo ugled i nanosimo poslovnu štetu? Da li nam je, ne daj bože, plaćeno od neke njihove konkurencije da to radimo? Da li nam je od nekog naređeno da pišemo o njima? Odgovorno i pod zakletvom tvrdim da je naš jedini motiv izvirao iz suštine našeg posla, a to je da ukažemo na eventualne manjkavosti i devijacije u političkom i poslovnom svetu. I da se naš interes jedino poklapao s potrebom ažuriranja nadležnih organa da to provere interesom javnosti da bude obaveštena o tome. Jedino to.

Niti poznajem gospodina Vujka, ni gospodina Bošnjaka, niti išta lično imam protiv njih, niti im šta loše želim, niti im zavidim na njihovom uspehu, niti mislim ili tvrdim da najveći broj poslova nisu zasluženo dobili. Ali posao novinarstva je da ukaže na poslove gde se kao jedini ponuđač na licitaciji javlja jedna firma i završava kupovinu po početnoj ceni, da se objavi kad je posao dobijen bez tendera ili kad je nešto kupljeno za upadljivo manje novca nego što vredi.

Monstruozne optužbe i istinske pretnje

Samo se čudom čudim koja je nevolja i motiv naterala tako moćne i bogate ljude (i njihovog pravnog zastupnika) da traže baš zatvorsku kaznu za novinare i jesu li svesni koliku štetu su oni nama napravili? Da li su imali u vidu naš ugled i integritet, kako se osećamo i šta u budućoj karijeri može da znači činjenica da smo krivično gonjeni, makar bili i oslobođeni. Mi za njih nismo tražili zatvor, oni za nas jesu. Mi njih nismo nazvali kriminalcima (osim ako se pojam poslovne elite danas ne izjednačava sa istim), oni od nas žele da naprave kriminalce.

Zato su ovo tendeciozne, monstruozne, opasne i neistinite optužbe i uz predloženu kaznu zatvora predstavljaju isključivo otvorenu i ozbiljnu pretnju i zastrašivanje s ciljem da se mi „streljamo“ za primer i da više nikom ne padne na pamet da napiše i retka o poslovima ovih firmi. Ove tužbe smo razumeli i kao neprimeren pritisak, istinski progon i još jedan pokušaj - ovaj put na primeru nas iz "Nove" i "Radara" - ućutkivanja novinara i stavljanja do znanja da moćni ljudi, s novcem, uticajem i političkim zaleđem, mogu da rade šta hoće i idu do krajnjih granica.

Mi novinari iz ove medijske grupacije konstantno prolazimo toplog zeca, radimo svoj posao u nenormalnim okolnostima, dobijamo razne pretnje, slapp tužbe, bivamo targetirani i „čašćeni“ najgorim epitetima i kvalifikativima bez ikakvog osnova, i to od najvećih zvaničnika ove države, da ne pominjem hajke režimskih medija. Ali još niko nije imao ili bar nije pokazao nameru da nas otera u zatvor. Ne znam, možda ćete i uspeti u toj nameri, ali ne bih se zakleo da neće doći vreme da zamenimo mesta.