Rang-liste na internetu od ove nedelje moraju da objasne po čemu rangiraju

Trgovac koji prikazuje rangirane rezultate dužan je da objavi opšte informacije o najvažnijim parametrima po kojima se rangiranje određuje i o relativnom značaju tih parametara. Te informacije moraju da budu dostupne u posebnom delu stranice na kojoj se rezultati prikazuju, a ne zakopane u opštim uslovima na koje niko ne klikne.

Ko je obuhvaćen, a misli da nije

Prva reakcija većine ljudi je da se to odnosi na velike platforme za prodaju. Odnosi se, ali ne samo na njih. Obuhvaćen je svako ko korisniku vraća poređan spisak: sajtovi za rezervaciju smeštaja, poređenje cena tehnike, portali za oglase, agregatori usluga i specijalizovani uporedni sajtovi. Ako postoji prvo mesto, mora da postoji i objašnjenje zašto je baš to prvo mesto.

Deo sajtova je već negde na pola puta: objavljuju spisak kriterijuma, ali ne i njihove težine. Drugi ne objavljuju ništa i, sudeći po tome što se od 2. avgusta ništa nije promenilo na njihovim stranicama, još ne znaju da bi trebalo.

Zašto je relativni značaj teži deo

Drugi korak je onaj koji gotovo niko još ne radi: pored toga koji su kriterijumi, mora da se vidi i koliko koji od njih vredi. Lista od osam stavki ne govori ništa ako čitalac ne zna da li je licenca presudna, a brzina isplate kozmetička, ili obrnuto.

Razlika je merljiva. Uzmite dva sajta sa identičnim spiskom kriterijuma, ali različitim težinama. Onaj koji licencu vrednuje sa 40 odsto ukupne ocene daće sasvim drugačiji redosled od onog koji istu licencu tretira kao uslov za ulaz na listu, a onda rangira po visini bonusa. Oba mogu iskreno da tvrde da koriste iste kriterijume. Ni jedan ni drugi redosled nije lažan, ali su različiti, i potrošač bez podatka o težinama ne može da zna koji od dva odgovara njegovoj situaciji.

Upravo zato zakon ne staje na spisku. Relativni značaj je ono što razdvaja metodologiju od marketinškog nabrajanja, i to je istovremeno deo koji je najneprijatniji za objavljivanje, jer otkriva šta redakciji zaista nije važno.

Kako izgleda objašnjenje koje zadovoljava zakon

Zakon ne propisuje formu, pa je korisno razdvojiti šta bi bilo dovoljno od onoga što sigurno nije. Nije dovoljno napisati da se rangira na osnovu kvaliteta, iskustva korisnika i pouzdanosti, jer to ne opisuje ništa što se može proveriti. Nije dovoljno ni nabrojati petnaest stavki bez naznake šta prevlada kada su dve u sukobu.

Dovoljno je, otprilike, ono što bi zadovoljilo urednika: koje su tri do pet stvari koje odlučuju, u kom se odnosu vrednuju, kada se lista poslednji put revidirala i šta bi neki sajt izbacilo iz razmatranja. Uz to, jasno rečeno da li i gde postoji komercijalni odnos. Takav pasus je kratak, a razlikuje se od marketinškog teksta po tome što se na osnovu njega može reći da je redosled pogrešan.

Vredi pogledati kako to izgleda kod nekoga ko je već krenuo. Tako analiza portala Online-Casinos.com uz rang-listu objavljuje i spisak kriterijuma po kojima se sajtovi testiraju, od licence Uprave za igre na sreću i zaštite podataka do provere isplata i podrške na srpskom jeziku. To je uredniji spisak od onoga što nudi većina uporednih sajtova u Srbiji.

Ali je i dobar primer granice o kojoj zakon govori. Iz takvog spiska se ne vidi koliko koja stavka vredi, pa se redosled ne može proveriti: čitalac ne zna da li je prvo mesto tamo zbog licence, zbog brzine isplate ili zbog nečega što na spisku uopšte ne stoji. Upravo to je razlika između objavljenih kriterijuma i objavljene metodologije, i upravo tu će se od avgusta meriti da li je obaveza ispunjena.

Odredbe, uzgred, nisu srpski izum. Iste obaveze o transparentnosti rangiranja i o označavanju plaćenih pozicija postoje u potrošačkom pravu Evropske unije, a Srbija ih usklađuje kao zemlja kandidat. To znači i da postoji strana praksa na koju se inspekcija može pozvati, pa je manje verovatno da će tumačenja ostati zauvek neodređena.

Plaćena pozicija mora da se vidi

Druga polovina iste odredbe tiče se novca. Prikazivanje rezultata pretrage bez jasne oznake plaćenog oglašavanja ili plaćenog boljeg rangiranja tretira se kao obmanjujuća praksa. Zakon ne zabranjuje da se pozicija plati. Zabranjuje da se to ne kaže.

Razlika je važna jer se veliki deo srpskog interneta finansira upravo tako. Provizija po prijavljenom korisniku, fiksni zakup prvog mesta i podela prihoda sasvim su legitimni poslovni modeli, ali od ove nedelje traže rečenicu koja to potrošaču saopštava tamo gde on donosi odluku, a ne u fusnoti na drugoj stranici.

Lažne recenzije i dužnost provere

Treći deo odredbe odnosi se na recenzije. Zabranjeno je podneti lažnu potrošačku recenziju ili preporuku, naručiti od nekog drugog da to uradi, kao i pogrešno predstaviti recenzije radi promocije proizvoda. Najzanimljiviji je poslednji sloj: trgovac koji tvrdi da recenzije potiču od stvarnih kupaca mora da preduzme razumne i srazmerne mere provere.

To je obaveza ponašanja, ne obaveza rezultata. Niko ne mora da garantuje da nijedna lažna recenzija neće proći, ali mora da pokaže da je nešto radio da je spreči. Tekst zakona ne propisuje koje su to tačno mere, što znači da će praksu praviti inspekcija i prvi prekršajni postupci. Do tada svako tumači sam, a tumačenja će se razlikovati po tome koliko je kome stalo.

Ista logika kao kod pravila 30 dana

Ako se sve tri obaveze pogledaju zajedno, vidi se da rade istu stvar. Pravilo 30 dana ne zabranjuje sniženja, nego uvodi fiksnu osnovicu, da bi dva popusta mogla da se uporede. Obaveza objavljivanja parametara ne zabranjuje rangiranje, nego uvodi osnovicu za listu. Oznaka plaćene pozicije ne zabranjuje plaćanje, nego uvodi osnovicu za poverenje.

Zajednička nit je uporedivost, a ne zabrana. To je i razlog zbog kojeg se najveći deo tereta prebacuje na formu: broj mora da ima definiciju. Ista logika već važi za objavljene cene goriva, gde potrošač očekuje da broj koji vidi bude i broj koji plati, i primeti odmah kada nije.

Kazne i ono što se najlakše dokazuje

Lažne recenzije, neoznačeno plaćeno rangiranje i naplata onoga što nije u cenovniku predstavljaju prekršaj, a kazne za pravna lica idu do dva miliona dinara. Vredi primetiti koja je od te tri stvari najlakša za dokazivanje. Lažna recenzija traži istragu i veštačenje. Nedostatak objašnjenja o parametrima rangiranja vidi se otvaranjem stranice, bez ijednog naloga i bez ijednog svedoka.

Zbog toga je realno očekivati da prve reakcije neće biti spektakularne. Neće biti velikih afera oko izmišljenih komentara, nego tihog dodavanja jednog pasusa na stranice sa rezultatima, negde pri dnu, napisanog dovoljno uopšteno da zadovolji formu i dovoljno neodređeno da ne oda ništa. Šta zakon donosi u celini opisano je detaljnije, ali suština za čitaoca staje u jednu naviku.

Kada sledeći put otvorite bilo kakvu listu najboljih, potražite gde piše po čemu je pravljena i koliko koja stavka vredi. Ako to ne možete da nađete za pola minuta, od ove nedelje to više nije samo sumnjivo. Verovatno je i protivzakonito.