Povodom sinoćnjih dešavanja u Beogradu oglasio se profesor Medicinskog fakulteta Slobodan Savić, uz ocenu da za 63 godine svog života nije video "onakvu brutalnu primenu sile protiv golorukog naroda", a kako napominje bio je učesnik brojnih demonstracija, poput onih od 9. marta 1991. i 5. oktobra 2000.

Profesor Savić je na svom Fejsbuk profilu objavio poduži status u kojem piše o divljanju vlasti i policije, ističe da se količina suzavca koja je upotrebljena protekle noći ne može uporediti sa onom od 5. oktobra. Savića je posebno uznemirila scena kada su policajci prišli mladićima koji mirno sede na klupi i počeli besomučno da ih tuku.

Tužan je i razočaran, ali, ipak, poručuje da se glava više ne sme saginjati pred silom koja brani nepravdu.

Status profesora Savića, uz njegovo odobrenje, objavljujemo u celini.

Još uvek sam pod strašnim utiskom onoga što se noćas dešavalo u centru Beograda. Onakvu brutalnu primenu sile protiv golorukog naroda ja nisam video u toku 63 godine svog života, a bio sam i svedok i učesnik velikih potresnih događaja, počev od 9. marta 1991.

pic.twitter.com/43uoYp2tvn

— Nikola Silic (@NikolaSilic) July 7, 2020

Sa suprugom i dve ćerke, koje su tada imale 17 i 15 godina, bio sam u masi ispred Skupštine 5. oktobra 2000. godine. I tada je bilo suzavca, ali se količina koja je tada bačena ne može uporediti sa onim vatrometom suzavca, kakav je viđen sinoć. Tog 5. oktobra i policija, a naročito vojska, stali su na stranu naroda, a zbog ovoga što su noćas radili svom narodu, koji su uglavnom predstavljali nezadovoljni, ozlojeđeni i goloruki mladi ljudi, svakom policajcu ostaće crna mrlja na savesti, od koje se ne mogu nikada oprati, ni oni, ni njihovi nalogodavci koji su im to dozvolili i naredili.

Toliko policijskih snaga na jednom mestu ja zaista nikada ranije nisam video. Prisustvo “policajaca u civilu” (ma šta taj izraz značio) i njihovo nedozvoljivo divljanje i iživljavanje nad osobama koje leže na zemlji, jasno su i trajno zabeleženi kamerama, ali to neće nikada videti narod širom Srbije da bi se osvestio i shvatio šta nam se dešava. I povrh svega – konjima na ljude, neljudski i kukavički do bola.

Najbolji svedok ovog divljanja vlasti je snimak kada grupa policajaca prilazi trojici mladića koji mirno sede na klupi i počinju besomučno da ih tuku pendrecima po glavi. Pomislite svi da je to na klupi mogao biti neko vama blizak i drag, a već sutra možda i vi. Znam da tim policajcima posao zavisi od toga da li će udariti na narod ili ne, ali da li oni ikad pomisle da kod kuće imaju svoju decu čiju budućnost uništavaju onim što rade po naređenju, a ne po ubeđenju, naravno ako imaju imalo ljudskosti u sebi. Tako nešto se ne može i ne sme dozvoliti.

Žao mi je što sam ovu grozotu morao da doživim, a sada daleke 1997. sam se rodoljubivo vratio iz Švedske u zemlju Srbiju. Prvi put sam ove godine rekao da sam tada napravio pogrešan životno potez. Mnogo sam tužan i razočaran, uopšte ne zbog sebe, nego zbog svoje dece, svojih unuka i svojih studenata pred kojima je život, ali sam kao i svi koji su noćas bili na protestu, strašno ozlojeđen i jasno je da se glava više ne sme saginjati pred silom koja brani nepravdu.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter