Priče iz najtužnijeg reda u Srbiji: Sreten, Vesna i Mira znaju šta je beda

Samo u Kragujevcu 509 porodica je u sistemu narodnih kuhinja, a dnevni obrok isporučuje se za 870 osoba, među kojima je preko 300 dece do 18 godina.U redovima ispred narodne kuhinje nema onih nervoznih, koji ‘‘hoće preko reda‘‘ i ‘‘samo na čas da nešto pitam‘‘. Svi strpljivo i ćutke čekaju, jer znaju da su ‘‘na spisku‘‘ i da hrane neće nestati dok dođu na red. Među njima nema čak ni onog neobaveznog čavrljanja, da se prekrati vreme, a sa strane se stiče utisak, da jedva čekaju da preuzmu svoj obrok i nestanu sa punkta narodne kuhinje, kako ljudi ne bi gledali "njihovu sramotu".Preko šaltera pružaju plastične posude od sladoleda, ili pavlake, ko šta ima, i u kojima će kući odneti kuvanu hranu. Neko samo za sebe, a pojedni i za pet i šest članova porodice, među kojima su i daca.Sa osećajem nelagode i reklo bi se neke krivice, od novinara sklanjaju pogled. Pojedini, ipak pristaju na razgovor, ali ljubazno mole da im ne slikamo lice.Sreten Kujundžić kaže nam da od naodne kuhije živi već 20 godina, kada je kao raseljeno lice sa Kosova došao u Kragujevac. Godinama je na birou rada i uz težak uzdah progovara da je izgubio svaku nadu da će pronaći posao. Stigle su ga, kaže i godine, pa nevoljno dodaje "ovakav više nikome nisam potreban".U životu ga održava kuvani obrok iz narodne kuhinje, a socijalnu pomoć od 8.000 dinara, "rascepka" da mu traje mesec dana. Priča nam da nema rođaka u Kragujevcu i da živi sam u stanu u kome je ostao posle smrti starijeg bračnog para invalida o kojima je brinuo. Tu će, kaže, biti dok naslednici ne prodaju stan, a posle ‘‘nema kud‘‘, sleže on ramenima."Živim bez struje, jer je ostao veliki dug posle smrti vlasnika. Najviše bih voleo da imam struju, samo to, drugo mi ništa ne treba. U crvenom krstu mi daju zimsku odeću i obuću, a ovaj jedan obrok rasporedim za ceo dan. I tako preživljavam, pa ću živeti koliko mi je suđeno", priča on.Sreten navodi i da u nedostatku struje, umesto sijalice, pali dva kandila koja mu obasjavaju sobu. Sveće su, kaže on, skupe i brzo se potroše, a sada i zbog poskupljenja ulja, priča da sve ranije odlazi na spavanje, kako bi i na kandilu uštedeo."Ko će da me zaposli, kad hodam sa štapom"Siromaštvo i bolest gotovo po pravilu uvek idu zajedno, a takva je i životna priča Vesne Stojanović (53), majke dvoje dece sa poteškoćama u razvoju. Ona i suprug su dijabetičari, a Vesna uz to ima i probleme sa kičmom, pa je prinuđena da se kreće uz pomoć štapa."Da nam nije ove kuhinje, ne bismo mogli da preživimo", teškog glasa priča Vesna i opisuje da je život u stalnom strahu za egzistenciju i briga o dvoje dece sa poteškoćama u razvoju ‘‘noćna mora‘‘ za svaku majku. Da zlo bude veće, Vesnu je pre dve godine zadesila i tragedija kada joj je preminula ćerka."Šta ćemo, mora nekako da se živi. Ovde bar dobijamo parče hleba i to nam je siguran obrok za taj dan. Nije mi teško da svaki dan dolazim da odnesem deci hranu‘‘, kaže ova majka i dodaje da je nekada mogla da radi sezonske poslove i za dnevnicu ide u berbu voća, a da sada, sa bolesnom kičmm jedva hoda."Neće niko da me zaposli kad hodam sa štapom. Ne mogu da se savijem, ne smem da podižem ništa teško, vidite kakvo je vreme, ni zdravi ne mogu da nađu posao, a kamoli ja", žali se ona.Vesna i njena porodica obroke iz narodne kuhinje koriste punih 17 godina, a ona priča da su na narodni kazan dospeli kada je suprug ostao bez posla u fabrici. Dodaje da za jedno dete sa poteškoćama u razvooju dobija dodatak za tuđu negu i da suprug trenutno ima posao, ali da, kada izmire sve dažbine, poreze i obezbede lekove za decu i sebe, za život "ne ostane ništa"."U prodavnici mi daju voće koje ne mogu da prodaju"Narodna kuhinja je ogledalo čuvene Tolstojeve definicije, prema kojoj je svaka nesrećna porodica, nesrećna na svoj način. Niko od ljudi sa kojima smo razgovarali nije svoj život zamišljao ovako, ali kažu, da su zahvalni i na tom jednom obroku, kada su već prešli granicu koja ih je odvela u siromaštvo.Mira (72) živi sa 8.000 dinara porodične penzije koju je nasledila od supruga i humanosti komšija koji joj pomažu. Skromno kaže da uz obrok iz narodne kuhinje ‘‘preživljava nekako‘‘ i da joj je najveća želja da "jednom u životu ode u banju"."Ja ne trošim mnogo, ne pijem, ne pušim, sve što imam od penzije ja dam za lekove i volela bih da jednom odem u tu banju da vidim kako je. Noge me još dobro služe i ja u naselju poslušam ljude.Počistim kafanu, idem po doručak i cigare, neko mi da 20,30, 50 dinara, nekad dobijem i 100 dinara. Iz frizerskog salona iznesem kese sa djubretom, pa me frizerka ošiša, iz prodavnice nosim kutije do kontejnera, pa mi daju oštećeno voće koje ne mogu da prodaju, eto tako živim, dete moje. Volela bih da imam život kao i svi normalni ljudi, da imam kupatilo i da imam osnovno, ne tražim ja nikakvo veće bogatstvo od toga‘‘, otvorila je dušu Mira i dodala da je sada ‘‘tako, kako je‘‘ i da ne može da pobegne od svoje sudbine.U kragujevačkom crvenom krstu kuvani obroci ispurčuju se šest puta nedoljno za 870 korisnika, a svakog od njih sleduje pola vekne hleba i pola litra kuvanog variva. Među korisnicima narodne kuhinje je 313 dece do 18 godina, kao i 190 osoba starijih od 65 godina. U sistemu narodnih kuhinja je i 211 porodica sa teritorije Kragujevca, koje imaju troje i više dece.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram