Potresno pismo studenta medicine iz Beograda, nakon samoubistva njegovog kolege u Sarajevu: Na ispitima sam vređan, psovan i ponižavan, hteo sam sebi da oduzmem život

Anonimno pismo apsolventa beogradskog Medicinskog fakulteta prenosimo u celosti:

"Ovo je anonimno pismo apsolventa Medicinskog fakulteta u Beogradu, mada verujem da će moja anionimnost prerasti u brigu, za mnoge moje voljene nakon svega što ću ovde napisati.

Duboko sam potrešen vešću u samoubistvu mladog kolege sa Medicinskog fakulteta u Sarajevu. Prethodnih noći nisam spavao, a od kako je vest osvanula, i sam se borim sa sličnim crnim mislima. Osim studentskog parlamenta Fakulteta koji je kolega pohađao, nisam video da se po ovom pitanju oglasio bilo ko od kolega, a ponajmanje iz zajednice profesora, docenata i asistenata Medicinskih fakulteta iz regiona.

Već je izlizana priča da je medicina težak fakultet, da se žrtvuju dani i noći učeći i tako u krug 6 godina, minimum. Ono što ne znaju oni koji medicinu ne studiraju ili je nisu studirali, jesu kvantitet i kvalitet pritiska sa kojima se jedan prosečan student medicine susretne u toku studija.

Svi smo mi, mahom, pristigli na medicinske fakultete kao najbolji od najboljih iz svojih gimnazija i srednjih škola, često toga vrlo svesni.

Pored obima gradiva, o kojem ne moram trošiti reči i na koje smo unapred spremni, na medicinskim fakultetima je zavladala jedna pošast zvana 'prosek'. Da, znam, postoji na svim fakultetima, ali ne na ovaj način.

Na medicini je prosek sve, cela tvoja ličnost, svih 6 godina studija, cela tvoja vrednost kao ljudskog bića i oblika života na ovoj planeti, svede se na aritmetičku sredinu ocena na usmenim ispitima, koje si dobijao u toku studija.

Na Medicinskom fakultetu u Beogradu se za prosek 'gine'. Rade se grozne stvari kolegama iz grupe ukoliko će to rezultirati dobijanjem jednog predispitnog poena više od njih, spletkari se, podmeću se kolegama noge, lažu se profesori, za promil šanse da bi se mogla dobiti veća ocena na usmenom ispitu od tog kolege.

Pored toga, gradivo mora da se nauči. E, onda dolazimo do isključujućeg ili uključujućeg faktora, a to je 'opcija'. Da, mi, studenti MFUB, često profesore nazivamo 'opcijama'. U smislu, da li je neko kao ispitivač laka ili teška opcija za položiti taj ispit, ali obavezno sa najvećom ocenom!

Medicinski fakultet u Beogradu obiluje velikim katedrama. Na nekima, poput hirurgije i interne medicine, i preko 100 'opcija'. Od sjaja do očaja. Na većini, između 15 i 20. Pre svakog ispitnog roka, u tačan dan i sat, čeka se da Fakultet na sajtu objavi 'zapisnike' odnosno spiskove ko kod koje opcije 'odgovara' u tom ispitnom roku.

Čeka se, sa čašom vode i bensedinom. Za slučaj da si dobio lošu. Opciju. Onu koja ima prolaznost 0% u poslednjih 10 godina, onu koja će te na mrtvo ime izvređati ako makar i zamucneš u toku odgovaranja, onu kojoj se prosto ne sviđa tvoja boja glasa.

Više puta u toku ovih 6 godina želeo sam da oduzmem sebi život nakon ispita.

Ne zbog ocena ili pada, niti zbog obima gradiva. Već zato što sam na tim ispitima vređan, psovan, omalovažavan i ponižavan od strane 'opcija'. I dobrih i loših.

Naravno, anatomija kao kraljica medicine i odgovaranje koje je trajalo 6 sati nakon čega sam oboren, uz komentar da 'treba da preispitam svoje ambicije ako nisam u stanju da položim anatomiju u junskom roku'. Čitaj, iz prvog pokušaja.

Ovaj komentar je bio propraćen uvredama na račun mog fizičkog izgleda. Izašao sam sa Instituta u psihičkom stanju u kome niti jedno živo biće nikada ne treba da se nađe. Naravno, nikome nisam smeo da kažem da sam loše, jer je to 'sramota'. A mi, medicinari, smo najpametnija i najstabilnija bića na svetu. Sabrao sam se i sam izborio sa mislima, te položio ispit u narednom roku.

Sledeći atak na moje mentalno zdravlje je bio jedan od ispita na drugoj godini studija, gde je 'opcija', nakon 3 sata odgovaranja, prelistala moj indeks i uvidevši da nemam sve desetke pre toga, prokomentarisala 'Ako uvek učiš za slabu ocenu, jebote, nisi ti za ovo. Čime se bave tvoji? Možda da pokušaš to'.

Na nekom narednom ispitu sam, usled povećane anksioznosti, dobio komentar od 'opcije' da nikada neću biti lekar, jer ako ne mogu lepo da pričam na ispitu, kako ću sa pacijentima. Kada sam saopštio 'opciji', koja je uzgred doktor medicine, specijalista,  Univerzitetski profesor, da sam anksiozan i da nemam terapiju za to, prevrnula je očima i rekla 'nisi ti za terapiju, nego za batine i da sedneš da učiš'. Usledile su godine sličnih uvreda i maltretiranja od strane profesora, od strane ljudi koji bi trebalo da su pre svega pedagozi, ljudska bića, a tek onda 'ocenjivači', jer, na medicini, ako niste savršeni, vi ste ništa. I ne vredite ništa. A šta znači biti profesor?

Svako može da napravi prezentaciju i održi predavanje na kome će je od reči do reči pročitati sa slajdova. Da li profesor treba da bude još nešto? Da li neko ko je ovo sve već prošao, treba da ima obzira prema mladom ljudskom biću koje se ispred njega nalazi?

Iako sam dobar student, crne misli su se intenzivirale, obraćao sam se za pomoć i ljudima sa fakulteta, koje sam procenio empatičnim, i stručnjacima. Od ljudi sa fakulteta sam, uglavnom dobio neodgovoren email ili chat gpt generisanu poruku da nemaju vremena i nisu dovoljno stručni da bi porazgovarali sa mnom kao sa ljudskim bićem koje jednostavno ima teskobu. Obratio sam se psihijatru, jednom, pa drugom, pa trećem. Od svakog sam dobio odgovor da je 'maltretiranja na medicini uvek bilo' i da treba da 'budem muško'. Nekad mi je samo bio potreban zagrljaj i da provedem vreme sa nekim ko je ovo već prošao.

Profesori, docenti, asistenti i saradnici u nastavi na Medicinskim fakultetima: molim Vas sve, bez obzira da li ste studirali pre 5, 10 ili 45 godina, da se pristetite svojih studentskih dana, stresa, ispita, obima gradiva, uskih rokova za postići sve, pritiska okoline i svega što ste Vi (davno) prošli.

Svi smo svesni da se kriterijumi za polaganje ispita, a pogotovo za najviše ocene, mnogo razlikuju iz očiju studenata i iz očiju profesora. Takođe, svaki profesor ima pravo da ima svoje kriterijume za ocenu i da da najvišu ili obori koga smatra da treba. Ali, da li je neophodno tom prilikom studenta opsovati, omalovažiti ili uvrediti? Da li znate da neko iz Vaše kancelarije izađe sa crnim mislima zbog toga? Kako se zbog toga osećate?

I znajte da jedna reč upućena studentu, lepa ili ružna, može da ga slomi ili da mu da krila.

Za neupućene, kao neko ko uči sudsku medicinu kao poslednji ispit, znajte da postoji nešto što se zove suicidalna dispozicija, a to znači da je neko manje ili više sklon da izvrši suicid, usled nečega što se zove motiv. Motiv je vrlo subjektivan doživljaj problema i nešto što je meni bezazleno, drugome je nepremostiva prepreka i validan razlog da oduzme sebi život. Nekome ispit koji je pao, nekome smrt bliske osobe, nekome zanoktica. Nismo isti.

I nemojte misliti da sam sam, mnogi studenti medicine se nose sa crnim mislima, trpimo uvrede, ponižavanja i omalovažavanja godinama, noću se plače, podrška izostaje, jer je 'sramota' da ti je potrebna, a i kad se za istu obratiš – ne dobiješ je. Zato se nemojte iznenaditi ako se nemili događaji poput sarajevskog budu ponavljali.

Ja ću se, za desetak dana, nadam se, slikati ispred Instituta za sudsku medicinu nakon položenog poslednjeg ispita, sa indeksom i sa osmehom, a moj kolega Vedin je pre nekoliko dana obdukovan upravo na jednom Institutu za sudsku medicinu.

Zbog nečega što je lako moglo biti sprečeno, da smo samo malo više ljudi.

Vedine, počivaj u miru!", navodi se u pismu.

*** Redakcija portala Nova je Medicinskom fakultetu u Beogradu uputila pitanja na ovu temu. Odgovore ćemo objaviti u celosti.