“Svi smo se u životu naslušali o traumama iz detinjstva. Retko ko govori o traumama u starosti. Znate ono, zagazite u pozne godine, pa užasnuti naletite na samog sebe” – napisao je ovih dana moj prijatelj doktor Miroljub Stojković.

Traume iz starosti najmanje su vezane za strah od smrti, razne bolesti, umanjene fizičke sposobnosti, sve lošije pamćenje… Još manje za sve u svemu nezavidan ekonomski položaj, nemogućnost kvalitetnog lečenja, odustajanje od odmora i putovanja… Ponajmanje za jalove pokušaje da po svojim obrascima uredimo živote sledećih generacija…

U poznim godinama, po mom mišljenju i iskustvu, najtraumatičnije je – sećanje! Na nas same kad možda nismo bili mnogo bolji nego sad, ali smo bar imali nadu da se sve može promeniti, na ljude kojima smo verovali i na koje smo potrošili suviše vremena, na prilike koje smo propustili…

“Sećanje je posao koji nije za mlade ljude”, pisao je Ivo Andrić, jer samo starost ima tapiju na “uzaludnu, kiselu mudrost, koja dolazi kad snaga nestane”. Traumatičnost takve situacije najbolje se ogleda u pokušaju da je prevaziđemo, najčešće uz pomoć dva već izanđala trika: selektivnog pamćenja i idealizovanja prošlosti.

Taj rad prepoznao sam u objavi koja je minulih dana često prenošena i deljena po društvenim mrežama. Neko je naime napisao da su u njegovom vaktu stvari stajale ovako: Deca su bila u školama, radnici u fabrikama, seljaci na njivama, popovi i hodže u bogomoljama, pismeni na univerzitetima, ludaci u ludnicama, a kriminalci u zatvorima.

Sve postaje traumatično tek kad se uporedi sa današnjom situacijom, gde su deca na ulicama, radnici sede po kućama, seljaci su u gradovima, popovi i hodže u politici, nepismeni na univerzitetima, ludaci na televizijskim ekranima, a kriminalci na vlasti!

Ni uzaludnije, ni kiselije „mudrosti“, koja nas na kraju krajeva uvek vrati do najveće traume u starosti, kad u svemu tome prepoznamo – sami sebe!