Mnogi su razočarani ishodom kratkotrajne studentske pobune, okončane juče na Platou ispred Filozofskog fakulteta, bez obzira što još nisu prošla tri dana, koliko je dato nadležnima da ispune njihove zahteve, prvenstveno da se povuče odluka o zatvaranju studentskih domova.

To je kao jednu od najvažnijih mera za borbu protiv korona virusa preksinoć najavio predsednik svega ovoga, da bi iste večeri nekoliko hiljada studenata iz svih domova i iz nekoliko različitih pravaca stiglo pred Dom Narodne skupštine, uzvikujući ono zbog čega je nesretni Strajnić mogao da ostane bez posla u RTS-u.

Njihova burna reakcija bila je najmanje trostruko motivisana, željom da nesmetano privedu kraju ovu akademsku godinu, revoltom zbog lažnih vesti o navodnom dogovoru “predstavnika studenata sa predsednikom” i strahom od ekstradicije iz Beograda, što im se već događalo ovog proleća. Pored zahteva da ostanu u domovima, studenti su zatražili dodatne ispitne rokove, kao besplatno testiranje na koronu i besplatno lečenje obolelih kolega, što je bio povod za jetke komentare tipa “brinu samo o svojim interesima”.

Svima koji su se razočarali, očekujući da studentarija “zapali žito” i bude predvodnik “otpora okupatoru”, sjajno je odgovorila gospođa, koja objavljuje tvitove pod firmom “Super Nana”: “Koliko smo samo zli!? Kažu, ‘studente vode lični interesi’! Ajde? A šta je nas vodilo devedesetih? Pa lični interes da živimo u normalnoj zemlji. Mi smo im ostavili ovo čudo u kome žive, nemamo pravo da ih potcenjujemo. Podrška za studente!”

To me podsetilo da su u poslednje tri decenije u Srbiji ozbiljniju političku ulogu odigrala samo dvojica studentskih lidera. Početkom devedesetih je Dragan Đilas kao student prorektor predvodio demonstracije protiv Slobodana Miloševića, pa je upamćena njegova izjava iz juna 1992. “tražimo da gospodin Milošević ode zato što vodi slabu politiku”. Kao lider demonstracija takođe protiv Miloševića se četiri ipo godine kasnije proslavio student dramaturgije “Čedo, oženi me” Jovanović.

Kad su kolege iz NIN-a početkom 2019. na naslovnoj strani kao “pametne, mlade i nezaustavljive” predstavili troje istaknutih “koordinatora protesta koji se održavaju svake subote u Beogradu, od kojih Aleksandru Vučiću nimalo nije dobro” (Jelenu Anasonović, Martina Bežinarevića i Aleksandra Stanojkovića), napisao sam da će oni možda preživeti linč prorežimskih medija, ali ne i po društvenim mrežama, gde su ih podmuklije napadali oni koji s njima šetaju nego kojekakvi “botovi”.

Zato je u pravu moj prijatelj, politički analitičar Cvijetin Milivojević koji je juče ocenio da su “studenti vrlo opasno biračko telo, koje sada deluje nezainteresovano”: “Oni nisu za Aleksandra Vučića, ali nisu ni zainteresovani za bojkot opoziciju. Vrlo su eksplozivni i zato ne žele da im se zamere.”

Zbog toga bi neka sutrašnja borba današnjih studenata bila i protiv “čuda u kome žive”, i protiv umišljenih opozicionara, i protiv komromitovanih dojučerašnjih “mladih i pametnih”. I to je razlog što se većina studenata ponaša onako kako je krajem prošle godine ocenio moj mladi prijatelj Aleksandar, tada apsolvent mašinstva: “Studenti se ne bune, jer polovinu izdržavaju roditelji, a druga polovina samo čeka da zbriše iz Srbije!”