Piše Ivan Mrđen: Sretna slava, domaćini

Nekako smo izbegli da se međusobno pravdamo korona virusom ili „ovom situacijom“, kao da oboje nismo baš sasvim sigurni da li su naše odluke ne samo ispravne nego i potpuno naše, sopstvene.Iako često čujemo da se nešto u Srbiji događa “prvi put u istoriji”, činjenica je da je u političkoj teoriji ovo u čemu živimo odavno objašnjeno kao “strategija manipulacije”, što je do tančina razložio Noam Čomski. Počinje sa preusmeravanjem pažnje naroda (akcenat na trivijalnim problemima) i stvaranjem problema (da bi odglumili efikasnost u njihovom rešavanju), neprestano se naglašava postupnost promena (sve na kašičicu) i stalno se odlaže vreme kad ćemo osetiti rezultate tih reformi. Pri tome se obilato koristi tzv. “dečji jezik” (građane tretiraju kao nedovoljno dorasle onima na vlasti), dok se, s druge strane, za neprestano buđenje emocija koriste prostački komentari i sleng ulice… Rezultat je opšte neznanje (što je više manje osvešćenih i nedovoljno obrazovanih, utoliko lakše), veličanje gluposti (podstiče se prosečnost, ne bi li ona postala uzor) i stvaranje osećaja krivice…Mnogi će krivicu što im je loše potražiti u sebi, nikako u sistemu, pa smo tako i moja draga prijateljica i ja podsvesno više krivili sami sebe što “otkazujemo slavu” nego što smo bili spremni da razmišljamo o manipulativnim tehnikama kojima smo dovedeni u blesavu situaciju da nametnute odluke smatramo sopstvenim.Zbog toga nismo ništa rekli o tradicionalnim okupljanjima “kod ‘Čiče, za drugi dan Vrača”, koja smo nastavili i posle prerane smrti nezaboravnog kolege i prijatelja Miodraga “Bobana” Marjanovića u maju 2008. godine, niti sam ja imao volje da se vajkam što moja Mira, posle tri godine opravdanog odsustva neće biti u prilici da joj se dive zbog pihtija, prebranca, podvarka, sarme i tri vrste salata po njenim receptima…Dr Dušan Bandić (1939-2004), nekadašnji profesor etnologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i šef Katedre za nacionalnu etnologiju i antropologiju, u knjizi “Narodna religija Srba u 100 pojmova” kaže da je “porodična slava kako religiozni tako i društveni praznik”, te da je “s vremenom njen društveni aspekt postao dominantan, katkad i jedini”. Iako su glavni slavski rekviziti (sveća, kolač, žito, tamjan, vino) identični onima kojima se pravoslavna crkva služi u obredima svenoćnog bdenja uoči velikih praznika ili pak na liturgiji u praznično jutro, slava je, pre svega, postala dan kad porodica priređuje svečanu gozbu, zbog čega gotovo da nije nikakva uteha “ove godine ćemo samo obeležiti slavu paljenjem sveće i lomljenjem kolača”.Baš kao što, bez ličnog kontakta, baš ništa ne znači ono “sretna slava, domaćine”, koje vam pošalju kao telefonsku poruku, ma kako je ukrasili cvetićima, krstićima i smajlićima…Ako ništa drugo, zbog “ove situacije”, u narednom periodu će u mnogim kućama izostati i već tradicionalna rasprava “mrsno ili posno”, jer neke velike slave padaju u vreme božićnog posta, a nekima se zalome sreda ili petak. To me podsetilo na sjajnu priču mog prijatelja Vladana Ćosića, koja ne kazuje toliko o samim slavama koliko o nekim gostima i njihovim naravima:“Pre desetak godina umre mom prijatelju otac. Dobar i omiljen čovek. Potrefilo se na uskršnji post. Moj prijatelj, kao pravi vernik, spremi jela po ‘kanonu’: pasulj na vodi i pirinač na vodi. Pročuje se to po selu i na sahranu dođe tek nekoliko desetina ljudi. Nedugo, par godina kasnije, umre mu i majka, preka i nezgodna žena. Sa pola sela nije govorila. Ali umre na mrs! U avliji, naroda kao na šabačkom vašaru. A jagnjetina... prste da poližeš!Tada sam shvatio da je u nas vera u stomaku, žal u ustima, a sećanje na nama manje drage traje samo do ujutro - do prve velike nužde!”