Piše Ivan Mrđen: Nije srpski lupati (21 tom)

Društvo 01. feb. 202107:00 > 18:41
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Gospođica Ana Mrđen je prošlog četvrtka krenula u osmu godinu svog školovanja, što u Australiji posle jedne godine pripreme i šest godina osnovne, smatraju prvim od šest razreda srednje škole.

Pošto ove zime nisam mogao da odletim na jug, njen prvi dan u „Albert Park College“ ispratio sam virtuelno, ponosan što je naša princeza uključena u poseban SEAL program za nadarenu decu (Select Entry Accelerated Learning), u kome se „stavlja naglasak na razmišljanje i veštine učenja višeg reda, nezavisno učenje i istraživanje“.

Ova izuzetnost, međutim, ne znači nikakvu razliku u školskom dvorištu, pa se tako i buduća predsednica Vlade Viktorije slikala sa drugaricama u prepoznatljivim uniformama sa velikim „A“, kakvu je nosila i njena sestra Tamara.
Sasvim slučajno, iste večeri je potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić, posle tačno 470 dana, gostovala na Radio-televiziji Srbije, gde je u debati “Reč na reč” poručila da “država može da obezbedi udžbenike i besplatan ručak za 800.000 đaka, što bi iznelo manje od izgradnje bespotrebnog Nacionalnog stadiona”.

Gospođa Tepić je još dodala da ona i njene stranačke kolege smatraju da bi “trebalo ponovo da se uvedu školske garderobe, da svaka škola ima svoje suknjice, pantalone, svoj grb škole, da učenik oseća da pripada toj školi i kolektivu, ali to isto znači da su ta deca prepoznatljiva na ulici kao učenici i u saobraćaju i van škola, koje su postale najnebezbednije mesto, jer su okolo njih dileri i razni predatori”.

To bi, prema njenom mišljenju, trebalo da obezbedi država, čime bi ne samo podstakla tekstilnu industriju, već i uticala na smanjenje socijalnih razlika.

“Pauza je ostavila traga” – fraza koju već decenijama ponavljaju sportski komentatori kad počne nova sezona a njihovi ljubimci igraju “daleko ispod očekivanja” – mogla bi donekle da opravda po mnogima najagilnijeg opozicionog političara (namerno izbegavam rodnu ravnopravnost) što je posle skoro punih osamnaest meseci dala svoj doprinos za neki novi tom antologije “Nije srpski lupati”.

(Prva dva su objavljena 2007. godine, autori Zoran Pavić, Nenad Zorić i Slaviša Lekić, izdanje “Status team”.)

Nije reč samo o predugom odsustvovanju sa nacionalne televizije, već i o nesvesnom prihvatanju teorije i prakse koje već skoro punu deceniju caruju u Srbiji da “država sve može, samo oko hoće”. Tu se, na žalost, veoma malo razlikuju najpoznatiji likovi sa obe strane političke provalije.

Zbog toga, čak i da odustane od nekih grandomanskih projekata, “država” teško može da uvede školsku garderobu, koja u Aninom slučaju obuhvata dve školske haljine, džemper, sako, opremu za sport, cipele… sve zajedno više od hiljadu tri stotine australijskih dolara (oko hiljadu evra). Za 800.000 učenika u Srbiji to bi značilo oko 80 miliona evra svake godine.

To je dva puta više od sume koju po sistemu “30 + 30, a nekima i + 50” želi da tokom 2021. podeli predsednik svega ovoga, ni sam ne znajući kad prestaje film “država sve može” i počinje monodrama “država to sam ja”.

Cenim Mariniku Tepić, ali počeću zaista da verujem najvažnijim predstavnicima opozicije kad se manu tog pogrešnog verovanja u svemoć države. Upravo zbog toga narod politiku shvata kao jednu beskonačnu kurtomurtologiju a ne kao sistem, organizaciju, podelu ingerencija, poštovanje pravila i neizuzimanje od sankcija..

U Australiji, kao uređenoj državi, ne samo zbog tradicije, niko ne dovodi u pitanje jednu od temeljnih odrednica školskog sistema – obavezu da učenici osnovnih i srednjih škola nose odgovarajuće uniforme. To plaćaju roditelji, baš kao i velike kazne ako kojim slučajem pomisle da su lepše iscepane farmerke i kul patike.

Druga velika zabluda je verovanje da bi država, samo da hoće, mogla da oživi domaću industriju, u ovom slučaju tekstilnu.

Tekstilna industrija samo u Srbiji nekad je zapošljavala više od 250 hiljada radnica i radnika. Proizvodnja je bila ogromna – radio se tekstil, koža, prediva… Godišnji izvoz vredeo je više od pet milijardi dolara. Od giganata kao što su “Kluz”, “Beko”, “Novitet”, “Srbijatextil”, “Prvi maj” iz Pirota, TIZ Zemun, “Zelengora”… ostala su samo imena, kao podsećanje na vreme kada je tekstilna industrija Srbije imala zlatno doba.

To su bile ozbiljne fabrike, gde su svi zaposleni radili u dobrim uslovima i dobijali plate od kojih je moglo pristojno da se živi. Odeća i obuća koja se tada proizvodila bila je visoko kvalitetna i samim tim konkurentna na svetskom tržištu, i konkurentna odeći iz uvoza. Time je država ostvarivala dvostruki profit od izvoza (istina, uglavnom na istočnim tržištima) i za domaće kupce.

Tekstilna industrija danas ne postoji, jer u Srbiji se više ne proizvode ni sirovine, ni tekstil. Nemamo nijednu veliku konfekcijsku proizvodnju koja i jeste baza za razvoj tekstilne industrije kao takve. Proizvodnja odeće i obuće za evropske brendove uglavnom se zasniva na OPT (Outward Processing Trade) sistemu, carinskom sistemu ponovnog uvoza iz zemalja članica EU, poput Italije i Nemačke, u Srbiju i nazad. OPT (lohn prozvodnja) je EU metod bescarinskog autsorsinga radno-intenzivne modne industrije dok se čuva vlastita tekstilna industrija.

Zbog velike zavisnosti od lohn porudžbina, visoke ranjivosti i niske profitabilnosti, ovaj sistem, u krajnjoj liniji, nacionalni sektor i preduzeća dovodi do ćorsokaka, a još važnije je reći da radnice i radnici plaćaju cenu toga. Kao rezultat, Srbija je od razvijene ekonomije i društva nazadovala u zavisnu ekonomiju u razvoju sa većinom stanovništva koje nema dovoljno prihoda za normalan život.

To su teme kojima bi trebalo da se bave ozbiljni političari (i političarke , of course). Ali… njima je uvek išlo bolje sa parolama, poput jedne iz novembra 1996. godine, koju sam zapazio na 152. strani prvog toma antologije “Nije srpski lupati”, a pripada Draganu Tomiću, tadašnjem predsedniku Skupštine Srbije i direktoru Naftne industrije Srbije: “Ove godine zabeležili smo najveći privredni rast u Evropi”!

Komentari

Vaš komentar