Piše Ivan Mrđen: Igraj Razo, boli te…

Autor: Ivan MrđenŽensku košarkašku reprezentaciju Jugoslavije vodio je do srebrnih medalja na Olimpijadi u Seulu 1988. (sa “Cigom” Vasojevićem) i na Mundobasketu u Maleziji dve godine kasnije. Slučaj je hteo, možda i zbog “teme dana” vezane za predatora iz glumačke škole i prijave zlostavljanja od strane sada već dvadesetak mladih glumica, da tužna vest iz Španije bude “začinjena” jednom “anegdotom” sa seksualnom konotacijom.Po toj priči, 1989. godine su u Beogradu gostovale košarkašice Jedinstva, predvođene legendarnom Razijom Mujanović, pa je publika, shvativši da domaće košarkašice ne mogu da pariraju ovoj Tuzlanki, odlučila da je isprovocira skandirajući: ”Raza je muško.” Kad se ona požalila svom treneru, Vuković joj je navodno odgovorio: “Igraj Razo, boli te k***c!”Iako je jedna od najboljih košarkašica svih vremena sa prostora bivše zajedničke države, tri puta najbolja u Evropi (1991, 1994 i 1995.), govorila da “Miki to ne bi nikad rekao” i da je čovek koji ju je otkrio i afirmisao “pre svega bio velik pedagog, koji pred nama nikad nije opsovao, čak nikad nije upotrebio ni reč j**i ga”, ovaj sve u svemu vulgaran vic niko nije propustio da pomene.Nije tajna da su sportisti izloženi različitim oblicima vređanja, da navijački repertoar vrvi od psovki, pogrdnih izraza i zadiranja u intimu svih učesnika, od takmičara do sudija, ali izgleda da se, na žalost, seksualno nasilje u ovdašnjem sportu ne zadržava samo na tribinama i ostrašćenim budalaštinama po raznim sajtovima.Grupa uglednih beogradskih novinarki (angažovanih pretežno u rubrikama “Žene”, “Sport” i “Društvo”) u novembru 2020. pokrenula je projekat “Seksualno nasilje u sportu Srbije”, u saradnji sa jednim fondom Saveta Evrope, Udruženjem sportskih novinara Beograda i Udruženjem za medicinu sporta Srbije.  U decembru je urađeno pilot istrazvanje, u kome su, na odgovarajuća pitanja, anonimno odgovarali srpski sportisti, sportski novinari, treneri i sportski doktori.“Naišli smo na veliko opstruiranje od strane klubova i sportskih saveza i organizacija, koje nisu želeli ni da proslede naš upitnik do sportista. Neki zbog stava da je to intimna stvar trenera i sportista, neki zbog straha da se nešto ne otkrije kod njih, a mnogi da bi prikrili takva dešavanja”, kaže jedna od koordinatorki projekta, koleginica Snežana Pantović.To eksplicitno potvrđuju i rezultati istraživanja, zaključno sa 31. decembrom prošle godine:- u istraživanju je učestvovavalo 61,3 odsto reprezentativaca Srbije, iz 24 sporta;- 57,1 odsto je izjavilo da je seksualno uznemiravano telefonom, porukama, eksplicitnim fotografijama;- 50 odsto je doživelo da im neko pokazuje intimne delove tela ili da bude potpuno nag u njihovom prisustvu;- 23,4 odsto je doživelo da ih neko dodiruje, stiska i ljubi na način koji je bio seksualno neprijatan i neželjen;- 7,2 odsto ispitanika je doživelo neželjenu analnu ili vaginalnu penetraciju penisa, prstiju, predmeta;- 29,9 odsto su ubeđivani da pristanu na seksualni odnos.Sportiste su seksualno uznemiravali treneri (26,3 odsto), sportski radnici (22,1), drugi sportisti (28,6) i roditelji u 5,3 odsto slučajeva.Zbog odbijanja seksualnih odnosa, 33,8 odsto je izjavilo da su su kažnjavani čestim proverama i testiranjima i sklanjani iz tima, 11,7 odsto nije dobilo dozvolu da promeni sredinu, a gotovo svima nisu ispunjene finansijske obaveze iz Ugovora.Iako je 36,8 odsto doživelo seksualno nasilje i van sporta, ogromna većina ispitanih reprezentativaca (93,5 odso) misli da je u savremenom sportu neophodna edukacija, kako bi prepoznali i znali da se odbrane od različitih oblika seksualnog nasilja, te da bi trebalo da postoji nekakav SOS telefon kao podrška žrtvama nasilja.Moja prijateljica Sneška pohvalila se svojevremeno, kako je 22. novembra 1988. ušla u Sportsku rubriku “Borbe” i rekla: “Dobar dan. Ja sam Snežana Pantović. Završila sam Fakultet političkih nauka. Da li bih mogla da radim kod vas?” I još je dodala: “Gledali su me kao da sam pala s Marsa. U istoriji sportskog novinarstva Jugoslavije, nijedna žena nikad nije radila.”Čestitao sam tada hvale vredan jubilej koleginici, koja sada platu prima u Radio Beogradu, gde je jedno vreme bila i urednica Sportske redakcije, kojoj sam kao direktor “Borbe” krajem 1990. potpisao prvo rešenje o stalnom zaposlenju, ali sam je i podsetio da se još pamte komentari atletike i umetničkog klizanja legendarne Milke Babović (1928-2020), više od četiri decenije prisutne u jugoslovenskom sportskom novinarstvu, te da je u istoj toj sportskoj rubrici “Borbe” zatekla i godinama radila sa Brankom Prelević, jednom iz plejade nezaboravnih košarkašica “Crvene zvezde”.I da joj je “tetka Branka” na početku karijere rekla: „Slušaj mala, ti si lepa, zgodna, jako si obrazovana i talentovana, da bi videli da znaš da pišeš pet godina ne smeš da obučeš farmerke, kratku suknju, usku majicu ili dekolte!” Što nas opet vraća na “temu dana” o ukupnom odnosu prema koleginicama u svim profesijama i o različitim oblicima nasilja koje su prinuđene da trpe.