Podeli
Foto: privatna arhiva

Uveren sam da bi naša sugrađanka M. (ime, prezime i svi ostali podaci, posebno činjenica da joj je danas rođendan, poznati autoru i naprednjačkim „botovima“), poput tesnih cipela ili robe sa pogrešnom deklaracijom, veoma rado zamenila ove dve poslednje godine.

Siguran sam, takođe, da ih nikad ne bi potražila u nekakvom Birou za izgubljene godine, neka ih tamo na prašnjavim policama zaborava, sve sa nadom da se više nikad neće ponoviti.

Jednu je upropastila korona, prethodnu je izgubila zbog morona, u obe je protiv sebe i svog načina života imala nevidljive neprijatelje, virus bolesti i virus gluposti. Danas ni sama nije sigurna koji je od njih izazvao veću epidemiju. Žrtve korone se evidentiraju, žrtve propuštenih prilika su odavno u samoizolaciji, umrtvljene i zaboravljene, njihov broj kao da više nikome nije važan.

M. je bila redovni učesnik svih protesta, još od „stop krvavim košuljama“ do propalog „sedmojulskog ustanka 2020“. Penjala se na žardinjere i ushićeno konstatovala da se koloni šetača „ne vidi kraj“, izdržala pritisak kolega koji su imali „radnu obavezu“ da prošetaju do Skupštine i aplaudiraju na državnom mitingu, putovala u Valjevo da podrži onog uzbunjivača iz „Krušika“, svakodnevno odlazila u „slobodnu zonu“ da vidi ko je od „dežurnih“, mrzovoljnih opozicionih liderčića tog dana izvoleo doći u Pionirski park, podržavala i sve akcije pod firmom „Ne davimo Beograd“, da bi nekako u vreme prošlog rođendana morala da prizna „gde si bila – nigde, šta si radila – ništa“!

Dakle, mnogo pre „najsmešnijeg virusa“ koji je kasnije bivao i toliko opasan da se uvodi vanredno stanje i naprasno „pobeđen“ da bi se održali lažni izbori. Buntovnica iz 2018/19 se, sasvim prirodno, opredelila za bojkot te ujdurme, zbog čega se i žestoko svađala sa drugarima iz „subotnjeg provoda“ koji su odjednom postali para-olimpijci (platili im da viču „važno je učestvovati“).

U međuvremenu je uzbunila komšiluk i u njenom kraju je bila poprilična buka onih aprilskih večeri u „osam i pet“, odlazila da podrži štrajkače glađu pred Skupštinom, bila na istom mestu u julu sve dok nije shvatila da je oko nje više provokatora nego nezadovoljnih građana… Zbog toga joj je nekako lakše da za ovu drugu izgubljenu godinu okrivi koronu, ona bar nudi nekakva opravdanja…

“Budući da su sve ‘naše’ revolucije propale, možda mlađi od nas izmisle neke druge. Mi smo pokušavali da jedne iste principe koji su zastareli primenimo na sasvim novo vreme, to je nemoguće. Kad čujem veličanje i pozivanje na Peti oktobar, smuči mi se. Novom vremenu je potrebna nova revolucija, drugačija” – rekla je ovih dana u razgovoru za portal 42magazin.rs Milica Vučković, likovna umetnica, književnica, tatu majstor i fićka početnik, inače dobra prijateljica današnje slavljenice.

Milica je dodala da joj se sada čini da je “sve bolje od ovoga što moja generacija radi, naša polja borbe su smešna, mi smo neki ratnici na društvenim mrežama, imači mišljenja bez ikakvog rešenja i ideje, romantičarski se vozimo na idejama prošlog veka i mislimo da smo nešto razumeli”.

Skicu za portret naše sugrađanke M. dopuniću još jednim fragmentom Miličinog intervjua, jer su tu negde zaturene ne samo njene dve poslednje već i sve izgubljene godine nekoliko generacija:

“Kad bi na ulicu izašli zaista gladni ljudi, izašla bih sa njima. Nažalost, gladni na ulice izlaze danas sa trobojkama i bedževima predsednika, boreći se za njega ne za sebe. Svakako, u životu ne bih izlazila s ovima koji izlaze već godinama, ne bih ni sa ovima iz kruga dvojke, ni sa onima koji na laptopu pišu plan i program današnjeg revolucionarnog sastanka. Stalno govorimo da ne može gore, ali čini mi se da će jednom zaista taj trenutak doći. Biće i gore. Uvek se ovde živelo bedno, ali sada se živi sa sve manje dostojanstva. Ranije su okupatori vešali ljude na Trgu republike, a danas je sistem toliko snažan da je primorao ljude da se vešaju sami kod kuće, da niko ne prlja ruke. Želim da verujem da se nećemo baš svi sami i gladni obesiti u svojim kućama.”

Komentari

Vaš komentar