Minulog vikenda održana je „izborna konferencija“ beogradskog odbora jedne od mnogobrojnih vanparlamentarnih stranaka, posle čega su na društvenim mrežama osvanule fotografije „nove ekipe“ sa samosokoljenjenjm tipa „za slobodan Beograd“.

Teško da je ikome dobrodošla „ova situacija, izazvana aktuelnom pandemijom“ kao što će kojekakvim političkim patuljicima poslužiti za izgovor što su „važne“ konferencije i dalekosežne odluke donosili u okrnjenom sastavu, pa se tako i na fotografijama sa pomenutog skupa moglo da prebroji tek tridesetak maski.

Siguran sam da pod tom firmom ne bi bilo više prisutnih ni da su „normalna vremena“, ako je takvih u Srbiji uopšte bilo u poslednje tri ipo decenije. U ovom društvu, jednostavno, nema kadrovskog potencijala za tako veliki broj stranaka, njihovih glavnih odbora, pa gradskih i opštinskih odbora, još manje stranačkih podmladaka i mesnih podružnica…

S druge strane, svesni da je došlo vreme za „nove ljude“, večiti predsednici, koje su takve strančice i osnovali prvenstveno zato da bi i dalje figurirali kao nekakvi „opozicioni lideri“, nekako uspevaju, posebno na lokalu, da s vremena na vreme isture neka, široj javnosti uglavnom nepoznata, imena i lica.

Njihov motiv je više nego proziran, držati sopstveni nos iznad močvare u koju svi već dugo tonemo, sve zarad nekog budućeg „okupljanja svih opozicionih stranaka“, kako bi svojim potpisom mogli da trguju na obe strane, više sa vlašću nego sa njenim oponentima. Ti sve u svemu opskurni likovi misle da na večitoj političkoj pijaci nešto vredi njihovo ime i prezime, jer imena svih tih partijskih patrljaka teško da bilo ko može da precizno navede.

S druge strane, ako odbacimo frazu „želim da doprinesem promenama u Srbiji, jer ne želim da moja deca rastu van Srbije“, koja se prilično izlizala od višegodišnje zloupotrebe, šta je stvarni motiv momaka i devojaka koje svako malo promovišu u pobednike tih balova pod maskama da počnu da se „bave politikom“?

Program ove ili one partije – teško, jer na ovdašnjoj političkoj sceni nema više od tri iole različita programska dokumenta, isti ciljevi, isti metodi, iste fraze, razlike se pojave samo u pogledima na Evropu, okruženje i brzinu rešavanja nekih najbolnijih nacionalnih pitanja.

Harizmatični lider – smešno, posle tri decenija višestranačja u Srbiji ne postoji ni jedan, jedini lider bilo koje političke stranke koji bi mogao da bude privlačan mladim ljudima koji tek ulaze u politiku. Kako u opoziciji, tako i na analnom delu vladajuće koalicije!

Istomišljenici – nemoguće, posebno u ova moderna vremena kad je sve više tzv. tviter revolucionara, koji su, iako se međusobno prepoznaju i promovišu, uglavnom individualci, samozadovoljni sobom!

Najčudnije je što u svemu tome nije teško prepoznati karijerizam, najopasniji motiv osrednjih i neostvarenih ljudi. Oni se, po pravilu, radije pojavljuju u „garažni bend“ strankama, računajući da će tu brže i lakše postati nekakvi „frontmeni“, a da će neko drugi za njih obaviti sve one prljave političke poslove, od lepnjenja plakata do uličnih protesta i suprostavljanja neistomišljenicama, provokatorima i siledžijama u uniformama i navijačkim dresovima.

Zato nije slučajno što „veliki šefovi“ minornih strančica baš ovih dana trtljaju o Petom oktobru, crnogorskim kolonama i nemogućim izbornim i medijskim uslovima, jer misle da je moguće ponoviti ono što se dogodilo sa Demokratskom opozicijom Srbije na razmeđi vekova, kad su potpisi kojekakvih lidera na čuveni „Ugovor sa narodom“ kasnije doneli mnogo više vlasti nego što su mogli da podnesu i oni sami i njihova „rukovodstva“.

U pozadini, kao za ono idiotsko slikanje pred kamerama, stoje njihove „nove ekipe“ kao pelcer za buduće fikuse, ali oni su to već uračunali kao „lični trošak“, kad može ona premijerka što bismo mi lupali glavu…