"Držali su nam oca vezanog kao životinju, nisu mu dali lične stvari koje smo doneli u bolnicu, niko nam sedam dana nije govorio koja je njegova dijagnoza i stanje jer nemamo vezu, pa smo informacije pokušavali da dobijemo putem centrale, što je bio jedini način, ma prošli smo paklenu nedelju, nikad više ne idemo tamo", revoltiran i besan priča za Nova.rs Perica Lukić iz sela Vranić, čiji je otac sedam dana proveo u KBC “Dr Dragiša Mišović”, iz koje je, kako kaže, izašao kao pola čoveka.
Pročitajte još:
Teško da postoji osoba u Srbiji koja nije izgubila živce u komunikaciji sa bolničkim osobljem, dok im je na lečenju neko od članova porodice. Pisali smo na našem portalu o Svetislavu Mitroviću koji je 120 puta zvao VMA, kako bi saznao šta je sa njegovom majkom koju su tamo operisali. Takođe, imali smo brojne pritužbe čitalaca, koji u vreme najtežih talasa koronavirusa nisu uspevali da dođu do informacija o svojim bližnjima, koji su se lečili u kovid bolnicama. Dešavalo se da pacijente prebacuju iz jedne klinike u drugu, a da članove porodice ne obaveste. Takođe smo imali slučaj i da je žena umrla, a da su iz bolnice o njenoj smrti ćerku obavestili tek 56 sati kasnije. Slučajevi se samo nižu, a zdravstveni sistem nikako da se pomeri sa mesta i da se ovaj problem konačno reši.
Jedan od pacijenata čija je porodica na svojoj koži osetila kako izgleda komunikacija sa bolničkim sistemom, je i Bogosav Lukić (85) je star i oboleo čovek, ali priseban, svestan sebe, svojih postupaka i ponašanja. Ipak, prema njemu su se u bolnici ophodili kao prema pobesneloj zveri.
“Pre nepuna dva meseca imao je operaciju masnog tkiva, posle toga je dobio koronu, pritom je i srčani bolesnik i dijabetičar, ima gomilu pridruženih bolesti, ali je normalan i jak čovek – borac. Posle preležane korone, neko vreme je teško disao i jedno veče je delovalo alarmantno, toliko da smo u 11 uveče pozvali Hitnu pomoć iz Barajeva, a oni su ga odmah odveli u bolnicu”, počinje priču Perica.
Sestra i on krenuli su sa ocem, a u bolnici su ostali do pet sati ujutru.
„Tamo su ga pregledali, snimili i u pola pet ujutru zaključili da ima problem sa crevima i da mora hitno na operaciju. Ostavljamo ga u donjem delu pidžame bez gaća, u potkošulji i papučama. Ništa drugo nismo poneli. Odmah su ga odveli na operaciju, a nama rekli da idemo, pa da se javimo. Dobili smo brojeve telefona lekara koji ga je operisao i Odeljenja gde smo ga ostavili. Naglasili su da oni neće zvati, nego moramo mi”, seća se Perica.
Istog dana, u 10 ujutru zvali su bolnicu i rečeno im je da je sve prošlo u najboljem redu.
“Rekli su da je na Intenzivnoj nezi i da je dobro. U nedelju, drugi dan, ponovo zovem, medicinska sestra se javlja, kaže mi da je dobro, ali da ona ne sme da priča o detaljima, da ne zna dijagnozu, već da pitamo doktora. I dalje ne znamo da li je u pitanju rak, uklještenje ili nešto treće, niko nam ništa ne govori, osim da je operisan i stabilan. Doktora sam zvao u ponedeljak. Nije se javljao – ceo dan. Pozvao sam ponovo Odeljenje u nadi da ću saznati dijagnozu i neke detalje, ali sestra je uporno ponavljala da o tome moram sa doktorom, a on nije tu. U utorak, četvrtog dana, konačno se pojavljuje doktor na Odeljenju i dobijamo ga. Rekao nam je da su ocu namestili creva, ali da je on agresivan i da ne dozvoljava da mu priđu. Nije dalje detaljisao, samo je to spomenuo, onako usput, iako sam pitao šta to znači i možemo li mi nešto da uradimo. Mada, otac je, po našim saznanjima i dalje bio na intenzivnoj, gde civili nemaju prilaz”, priča Lukić.
Sledećeg dana niko se nije javljao na telefone, a i dalje su pokušavali da saznaju kada će otac biti prebačen sa Intenzivne nege i kada će moći da mu odnesu lične i higijenske stvari.
“Ostavili smo ga u donjem delu pidžame, bez ičega, ali mislio sam da je na Intenzivnoj sve vreme, a tamo ne sme ništa da se unosi. Međutim, u četvrtak se na telefon javila medicinska sestra i neki nepoznati doktor je preuzeo vezu. On nam govori da je otac već dva dana na Odeljejnu i da smo mogli da dođemo da mu donesemo stvari. Naravno, nas niko o tome nije obavestio. Čekali smo danima da mu odnesemo voće, vodu, maramice, pelene, telefon da može da se javi, da mu kupimo novine da nešto čita, ali nam niko nije rekao da je to moguće. Potom nam taj drugi doktor saopštava, da će dan kasnije otac biti otpušten iz bolnice, a mi i dalje ne znamo sa kojom dijagnozom”, ljutito priča Perica.
Njegova sestra istog dana odjurila je u Beograd i odnela kesu sa stvarima za oca.
“U bolnici joj je rečeno da ne može da ulazi da ga vidi, već da kesu ostavi na šalteru i da će mu oni odneti. U toj kesi je pored telefona i higijenskih stvari, bila i odeća da se obuče, pre nego što napusti bolnicu”, kaže Lukić .
U petak su konačno otišli po oca.
“Ostao sam u kolima da ih sačekam, jer ne postoji parking duži od pet minuta u krugu bolnice, pa je sestra ušla po njega. Javila mi je da stoji u redu na šalteru, a da je ona ista kesa od juče, sa stvarima našeg oca, na istom mestu na kojem je ostavila 24 sata ranije. Nisu mu ništa odneli, nije imao ni odeću, pa su ga na otpust spustili na bolničkom krevetu, u onoj istoj potkošulji i donjem delu pidžame, ali bez papuča. Izgubili su ih. Ušao sam potom i ja unutra i video pola čoveka. Bio je ukočen, nerazumno je govorio, sav izbezumljen, u šoku. Dao sam mu moje patike, ja sam izašao bos, uzeli smo našu kesu i zauvek otišli odande. Zakleo sam se da nikad više nogom neće kročiti tamo, ni on, ni mi”, naglašava Perica.
U kolima je na očevim zglobovima primetio tragove, koji ostaju kao posledica vezivanja.
“Jesu li te vezali? Pitao sam ga. Klimnuo je glavom. Nije bio u stanju da priča, samo je gledao ispred sebe. Ništa nam lekari nisu rekli, ni kako da se hrani, da li da previjamo ranu, sme li da sedi, da se kreće, samo je na otpusnoj pisalo: savetovana dijeta. Dali su savet čoveku koji ne zna gde se nalazi, koji je potpuno van sebe i nije u stanju da govori. Ispalo je kao da smo ga tamo ostavili da umre, kao da nas je baš briga. Stali smo kod trafike da mu uzmem vodu i čokoladice. Pola litre vode je popio u dve sekunde. Nikada nisam video da neko tako brzo ispije flašicu, bio je mrtav žedan, a mene je duša zabolela”, uz kratke pauze priča Perica.
Bogosav je od utorka do petka ležao vezan za krevet.
“To je verovatno i razlog zašto nu nisu odneli kesu sa stvarima. Šta bi radio sa njima kad su mu ruke vezane. Napravio sam malu dramu u bolnici i svašta rekao sestrama, koje naravno nisu krive, kriv je sistem kao i uvek. Za to je čuo doktor koji ga je operisao, pa me je pozvao da se opravda. Napomenuo je da su oca vezali jer je udario jednu od sestara. Da li je stvarno morao biti vezan četiri dana, ne znam, ali da su mogli da nas zovnu, da dođemo, da nešto donesemo, da probamo da pomognemo, mogli su, nije ih bilo briga. Lakše je tretirati čoveka kao životinju”, naglašava revoltirani sin.
Na otpusnoj listi pisalo je da mora da prima lek aktavel.
“Kada sam ga odveo u dom zdravlja kod njegovog doktora, rekao nam je da mu ni slučajno ne dajemo taj lek, jer njega piju samo šizofreničari. U bolnici su mu davali aktavel, a to je isto kao da su ga drogirali. Odveli smo normalnog i zdravorazumnog čoveka u bolnicu zbog problema sa crevima, a vratili su nam ga kao duševnog bolesnika. Otac je sada bolje, uvek je bio snažan čovek i zdravo je živeo, ali godine uzimaju maha, a pakao koji je prošao niko od nas neće zaboraviti”, za kraj, sa težinom u glasu, kaže Perica Lukić.
Iz KBC „Dr Dragiša Mišović“, oglasili su se povodom slučaja Bogosava Lukića, rekavši da je u ovu ustanovu primljen 03.09.2022. godine, tokom noći, kao hitan slučaj u izuzetno teškom stanju prestanka pasaže tankog creva, što ga je vitalno ugrožavalo.
„Urađena je hirurška intervencija, a postoperativni tok je kod pacijenta starog 85 godina sa pridruženom hipetenzijom protekao uredno, bez ikakvih hirurških komplikacija, uspostavljen je digestivna funkcija, započet i održavan unos hrane bez tegoba. Za vreme hospitalizacije, pacijent je u jedinici intenzivnog lečenja, imao stanje koje se zove ‘psihoza intenzivnih nega“, što se u tom životnom dobu i stanju kardiovaskularnog sistema dešava, kada pacijenti budu izmešteni iz svog
svakodnevnog okruženja. Bogosav Lukić je lečen po svim principima dobre kliničke prakse uz konzilijarne preglede hirurga, anesteziologa, kardiologa i psihijatra. Fiksacija pacijenta se u jedinicama intenzivnog lečenja primenjuje kao krajnja mera kada pacijent svojom uznemirenošću dovodi u opasnost svoj život i živote medicinskog osoblja. Terapija koju je dobijao je ordinirana od strane psihijatra koji je pozvan na konsultaciju. Pacijent je otpušten 09.09.2022. godine u dobrom opštem stanju, hemodinamski i respiratorno stabilan, afebrilan, urednih digestivnih funkcija“, kažu u ovoj ustanovi.
Bonus video: Nova.rs u bolnici Dragiša Mišović
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare