"Miška je ubilo pogrešno lečenje i nebriga na VMA": Potresna ispovest udovice

“Najžalije je to što je moj divni surpug, jedan vaspitan, pristojan, miran i tih čovek imao puno poverenja u svoju doktorku, koja je načelnica Odeljenja za nefrologiju na VMA, a koja je prema meni svih ovih godina bila jako drska i bezobzirna. Sve što je govorila prethodne tri godine, on je slušao i na kraju ga je ceo tim, sa tog Odeljenja pustio niz vodu, dozvolili su da umre” priča Anica.Njen muž se tri godine lečio od aplastične anemije na VMA.“Odlazio je na terapije i kontrole, sve dok se stanje nije pogoršalo, kada je bilo jasno da mora na transplantaciju. Tokom tri godine nabavljali smo sve lekove koje su nam lekari savetovali da kupimo, jer u bolnici nemaju ništa od skupljih medikamenata. Samo jedan serum, koji mu je bio neophodan koštao je 28.000 evra, a nabavili smo ga u Americi, jer ga VMA naravno nije imao. Oni nemaju lek, ne primaju novčane donacije, a po protokolu takve lekove može da poruči samo ustanova koja ga plasira. Tek kad sam povukla vezu, na VMA su napravili neki ugovor preko kojeg smo uspeli da ga poručimo” seća se naša sagovornica.

Zbog pandemije su lekari insistirali da njen muž bude smešten u sterilnom bloku, kako se ne bi zarazio kovidom pre transplantacije.“Smestili su ga tamo 10. januara, gde je bio sve do 30. aprila, sam i izolovan, sve do svoje smrti. Prvog marta primio je transplantat, koji se je bio stopostotno uspešan. Međutim, to nam je rekao on, telefonom, od lekara nijednu jedinu reč nismo dobili. Posete su bile zabranjene i oni ni sa kim nisu komunicirali, niti se iko javljao na telefon na Odeljenju, a umela sam da zovem satima. Sedam dana pred Uskrs, 10. aprila, dobio je temperaturu i ispostavilo se da ima upalu pluća. Potom mu je dijagnostikovan citomegalovirus. Na lekove koje su mu davali nije reagovao. Međutim i to saznajemo preko raznih veza, a doktorka  i njen tim nam ne saopštavaju apsolutno ništa” ljutito priča Anica.

Uskoro porodica saznaje da postoji lek koji je mogao da mu spasi život.“Tek kad se stanje dodatno iskomplikovalo, doktorka je zvala da nam kaže da nabavimo lek, koji se može kupiti samo u Nemačkoj, i koji mu može pomoći. Taj lek košta 5.000 evra, a prethodno su tražili da nabavimo još jedan čija je cena bila 900 evra. Kad glava visi o koncu, ne razmišljate o novcu, pozajmljujete, snalazite se, ali verujete da lekari znaju šta rade. Taj lek smo pronašli u Hrvatskoj, platili oko 5.000 evra i dostavili ga na VMA. Muž je sve vreme imao temperaturu, a onda smo saznali da je taj lek trebalo da primi odmah po obavljenoj transplantaciji, a ne sedam dana pred smrt. Međutim morali su slepo da poštuju protkole, koji su mu oduzeli život. Da je lek dobio na vreme možda se ne bi aktivirao virus, koji ga je ubio” priča kroz suze Anica.

Pacijent umire, a lekara nema.“U danima pre nego što je umro, dopisivali smo se satima. Pisao mi je da mu temperatura ne pada, da dežurnog lekara viđa jednom dnevno, a da su pred Uskrs svi uzeli slobodne dane i da ga niko nije obilazio tokom praznika. Pisala sam tada upravi VMA i zahtevala da ga neko obiđe, da mu pomognu jer umire, stanje mu se pogoršava, otkazuju mu organi. Sve su oni papirološki pokrili, ali suštinski ništa nisu uradili. Pustili su ga da umre” naglašava naša sagovornica.Prva i poslednja poseta.“Posle praznika doktorka vidi da mu nema pomoći i poziva moju svekrvu da dođe da ga vidi. Dolazim i ja i tada nas bez problema puštaju da uđemo i da ga obiđemo, a do tada nas nisu puštali ni na hodnik. Moj muž je 29. aprila prebačen na intenzivnu negu, gde je intubiran kada su mu otkazala pluća. Doktorka nam govori kako se virus namnožio, a oni ništa nisu uradili da ga od toga sačuvaju. Na intenzivnoj nezi ne možemo naravno da dobijemo informacije šta se sa njim dešava. Niko nam ništa ne govori” priča ona.

Sutradan, 30. aprila, Anicin muž umire, a obaveštena je o njegovoj smrti 14 sati kasnije – telegramom.“Tek oko podne, preko moje veze na VMA, saznajem da je umro prethodnu noć, tačnije nekoliko minuta posle ponoći 30. aprila. Telegram o smrti stiže mi tog dana u 14 sati popodne. Iako lekari imaju i moj i svekrvin broj telefona, niko se nije udostojio da nas pozove ranije” kaže Anica.Mukama još nije kraj, jer lekari nalažu obdukciju tela i zaustavljaju sahranu.“Sahranu smo zakazali za drugi maj, a moja sestra, koja je inače patolog, odlazi da uzme otpusne liste na kojima su četiri različite dijagnoze. Sa jedne od otpusnih lista saznajemo da je on imao čak i sepsu posle transplantacije, a da nama to niko nije rekao, čak ni njemu nisu saopštili. Ni na jednoj listi nije pisalo da je nastupila smrt. Na njima kao da stoji da je pacijent otpušten kući, a na jednom od papira piše da lekari čak i nalažu obdukciju. U Deligradskoj zaustavljaju sahranu jer hoće da mu rade obdukciju. Patolozima nije jasno kako je nastupila smrt. Ipak, to sam uspela da sprečim, dosta mi je bilo lekara, bolnica i njihovih peripetija, htela sam samo da ga svi ostave da počiva u miru” naglašava Anica.

Stepen zatvorenosti i bahatosti ljudi koji rade na VMA nikada neću zaboraviti ni oprostiti, kaže ona.“Želim samo da pohvalim medicinske sestre na sterilnom bloku, koje su brinule i obilazile mog muža i znam da je bio oduševljen i zahvalan. Na VMA nije otišao samo njegov život, već život svih nas, cele naše porodice” tužnim glasom zaključuje Anica.Povodom smrti Miška Gadžuna, pisali smo upravi Vojnomedicinske akademije, ali do zaključenja ovog teksta nismo dobili odgovor.Bonus video: Transplantacija bi državu mnogo manje koštala od dijalize

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=stojanovskitransplantacijabidravumnogomanjekotalaoddijalize-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3730506"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram