Neko ih je ostavio ispred garaže, a onda su promenili jedno leto: Priča koja će dirnuti svakog ljubitelja mačaka

Piše: Irena Rebec, udruženje "Šapica 011"

Ovo je leto kakvo ne pamtim - vrelina koja se lepi za kožu i vazduh koji je treperio iznad zemlje kao da je i sam pokušavao da pobegne od sunca. Dunav je opao toliko da je obustavljena plovidba, ogolivši peščane sprudove koje niko živ nije video.

A tamo gde je nekad tekla voda, priroda je, kao pravi impresionista, sama sebi naslikala novo platno: jezerce ispred mije kuće postalo je utočište za stotine galebova, patkica, roda, čaplji, čitave porodice labudova i bezbroj sitnih ptica koje su me svakog svitanja budile svojom graktavom jutarnjom simfonijom. Prvih par dana mislila sam da se nešto strašno dešava - toliko su bili glasni. Onda sam shvatila: to je samo njihov način da pozdrave dan, neuređena muzika koja nema notni zapis, ali ima dušu.

U tom istom letu, telefon mi je zazvonio drugačije nego inače.

“Zamisli,” rekla je prijateljica, glas joj je drhtao od uzbuđenja i brige istovremeno, “ispred moje garaže sam jutros zatekla mačiće. Neko ih je ostavio. Uspela sam da uhvatim dva.”

Nije ni morala da pita da li mogu da ih uzmem. Ona je tek izašla iz teške operacije srca - njeno srce je imalo dovoljno svog posla, nije moglo da nosi i brigu o dva uplašena stvorenja. Moje, srećom, imalo je mesta.

Kad sam ih videla prvi put, bili su klupko straha i nade istovremeno - gledali su me krupnim očima, ne znajući da li da se sakriju ili da se umile, drhtali su, a opet, nešto u njima je već tražilo dodir. Za samo dva dana, kao da su oduvek bili tu. I tada sam ponovo pomislila ono što uvek pomislim: dom bez mačića? Nema šanse.

Nazvala sam ih Monet i Sienna - crni mačak i njegova sestra, tortie mačkica sa krznom kao paleta boja koju bi sam impresionista pozavideo. Nikad ne biram imena slučajno; uvek tražim inspiraciju, a baš tih dana čitala sam o Monetovim gurmanskim strastima, o njegovoj kuhinji punoj svežeg povrća iz sopstvene bašte, o gozbama kojima je častio Renoara i Sezana. Činilo mi se prikladno da crni mačić, razigrani mali panter koji njuška svaku mrvicu koja padne sa stola, ponese ime čoveka koji je i sam voleo dobru trpezu jednako koliko i svoje lokvanje.

A Sienna? Ona je suprotnost - nežna, umiljata, spremna da ostavi sve na svetu za još jednu turu maženja. Njeno krzno, mešavina crne i žućkasto-braon, izgleda kao da je neko potezima četkice naslikao malo remek-delo, baš onako kako je i njeno ime nastalo - sijena, ona topla, zemljana nijansa smeđe koju slikari mešaju kada žele da dočaraju jesenju svetlost.

Kažu da su sve mačke posebne, i verovatno je tako. Ali ova dva mala mačeta kao da su slikarska platna, iscrtana pokretima koje nijedna četkica ne bi mogla ponoviti, prirasla su mi za srce na način koji ne umem sasvim da objasnim - možda zato što u njima vidim istu onu neuhvatljivu lepotu koju tražim i na svojim sopstvenim platnima.

Monet u kuhinji

Kao pravi imenjak, moj crni mačić Monet ne propušta nijednu priliku da “asistira” u kuhinji. Čim začuje šuškanje kese ili zvuk noža na dasci, eto ga pored mojih nogu, uspravljenog repa, spreman da proveri da li se slučajno nešto može i njemu ustupiti.

Pošto sam baš tih dana čitala o receptima pravog Monea - o njegovoj ljubavi prema ribi - palo mi je na pamet: zašto ne bismo napravili “Mone” verziju, ali prilagođenu mačjem nepcu?

Uzela sam komad bele ribe, nežno je prokuvala bez ijednog zrna soli (Mone bi se možda namrštio na to, ali mačji bubrezi ne prašta so), pažljivo uklonila svaku, i najsitniju kost, i na kraju dodala kap maslinovog ulja - istog onog ulja koje je krasilo Moneov sto u Giverny-u. Dok sam gnječila ribu viljuškom, mačić Monet je sedeo tik uz moju nogu, migoljeći brkovima, uveren da je ovaj čitav poduhvat organizovan isključivo zbog njega.

Kad sam spustila tanjirić na pod, prišao je oprezno, onjušio, a onda počeo da jede sa ozbiljnošću dostojnom svog imenjaka koji je nekada za svojim stolom u žutoj trpezariji castio najveće umetnike svoga doba. Sienna, naravno, nije bila zainteresovana za ribu - ona je samo htela da joj, dok njen brat jede, neko počeše iza uveta. I dobila je, naravno maženje.

Tako je, u tom čudnom, usporenom letu kad je reka zaćutala a ptice preuzele njeno mesto, moja kuhinja postala malo, neočekivano ateljea - gde se svaki obrok pretvara u čin ljubavi, a dva mala mačja platna svakog dana slikaju po iznova svoju priču, bojama koje nijedan impresionista nije mogao ni zamisliti.

Volimo i poštujmo ova predivna bića - mačke.